НИКОЛА КЕНТ: Од Харварда до Холивуда - како је "амерички сан" заменио за глуму

ГЛУМЦИ који су се одавде отиснули у свет, обично се враћају са жељом и потребом да играју на матерњем језику. Никола Кент има мало другачију причу.

Фото: Принтсцреен/Јутјуб

Овај рођени Беогађанин отишао је у Америку деведесетих, не због глуме, већ да би се школовао. Иако га је глума привлачила још од детињства, мислио је да се у тој професији не може направити каријера, па се посветио науци и технологији. 

Пут од Харварда до Холивуда

Био је стипендиста за информатику на Харварду, који је завршио као један од студената генерације, а онда се запослио у Лос Анђелесу. Годинама је био активан у ИТ индустрији, направо и сопствени бизнис, али је у неком тренутку схватио да је време за промену. 

Завршио је школу глуме код Ентонија Мендла, упоредо почео да се бави и продуцентским послом, снимао мале улоге, да би га пут одвео до самог крема Холивуда и сарадње са двојицом оскароваца.

Након улога остварених у хит серији "Реј Донован" и римејка култног "Лептира", Никола Кент сада учествује у пројекту "Хероји Халијарда-Ваздушни мост", једном од најкомплекснијих и продукционо најзахтевнијих филмско-телевизијских пројеката који се тренутно снимају у Србији.

Коментарише занимљив пут којим је дошло до сарадње у филму "Хероји Халијарда". Овај филм га је вратио у Србију. 

- Врло је занимљиво како је дошло до ове сарадње. У Америци постоји израз "арт имитатес лифе" (уметност имитира живот). Након скоро 30 година проведених у Америци, ово је на неки начин била савршена улога за мене. Играм лик Џорџа Мусулина, који је историјска личност и рођени Американац, чији си родитељи српског порекла. Мусулин је одиграо једну од кључних улога у Операцији Халијард. Глума у филму је и на српском и на енглеском. Када сам се први пут састао са Радошем Бајићем и видео ентузијазам са којим је он приступио овом пројекту, моментално сам знао да желим да учествујем. 

Истиче да је о "Операцији Халијард" пре снимања филма знао врло мало. 

- Пре самог анагажовања, врло мало. Операција Ваздушни мост или како је у САД позната као Операција Халијард, је била највећа спасилачка мисија америчких пилота током Другог светског рата на територији Србије. Спасено је више од 500 савезничких пилота, које су Немци оборили иза непријатељских линија. У околини села Прањани, било је спремно за евакуацију око 350 авијатичара. Почетком августа 1944. године стигла је трочлана мисија из Барија, којом је командовао капетан Џорџ Мусулин, а коју су још сачињавали и поручник Мајкл Рајалић и наредник телеграфиста Артур Џибилијан. Авиони за евакуацију су стигли 10. августа. Тада су успешно укрцани пилоти и мањи број америчких цивила, који су одлетели пут Барија. Аеродром за време евакуације су обезбеђивале снаге Првог и Другог равногорског корпуса, омладинске бригаде и официрске школе. 

Додаје да је веома значајно што се сада коначно снима филм о поменутом догађају:

- Веома, јер је потребно да се зна што више података са обе стране из прошлости, нарочито из времена Другог светског рата. Локално становништо је ризиковало животе скривајући савезничке пилоте од Немаца. То је био изузетно значајан догађај о коме се дуго није говорило. 

Човечанству фали емпатије

Никола сматра да човечанству данас ипак - фали емпатије. 

- Човечанству генерално фали емпатије. Постоји тенденција да се све више фокусирамо на ствари које нас деле уместо на ствари које нас спајају. Индивидуализам доминира, и у том смислу проблеми који нас све дотичу, на колективном нивоу су запостављени.

- До сада нисам имао прилике да играм историјске личности. Предност оваквих улога је што на неки начин имате податке на основу којих даље креативно развијате улогу. У том смислу се можете ослонити на неке особине и карактеристике личности, које нису нужно део вашег идентитета. Онда је на глумцу да употпуни тај лик и оживи га на свој начин. 

- Рад у фазама је за мене донекле и олакшавајућа околност, јер даје више времена да вам тај лик, који играте, "легне". Међутим, прилично сам сигуран да за сваку продукцију рад у фазама преставља велики изазов и напор. Постоји превише аспеката који морају бити у континуитету, јер сцене које су приказане једна за другом, могу бити снимане и са годину паузе. 

Коментарише и какво је искуство сарађивати са оскаровцем Ремијем Малеком?

- Рами Малек је заиста феноменалан лик. Врло је опуштен, и на сцени и ван сцене. Заиста је било задовољство радити са њим. 

Први сусрет са Џоном Војтом

- Сећам се да сам пре сусрета имао велику трему. Мој први дан и прва сцена на раду у серији "Раy Донован" је била управо с њим. У таквој ситуацији, иако смо колеге, у глави су вам увек присутне мисли да стојите пред једном легендом, пред глумцем који је добио Оскара и који је уједно и отац још једне глобално познате глумице - Анђелине Џоли.

- Сећам се да ми је пре почетка снимања пришао, руковао се са мном, а онда ме лежерно замолио да насамо прођемо кроз сцену пар пута. Иако снимање још није било почело, имао сам велику трему. Пар пута смо пролазили кроз сцену, али моја трема није јењавала. У једном моменту ме је зауставио, ставио руку преко сценарија који сам држао у руци и благо рекао: "Ми смо само два човека која причају, ништа више". Тим поступком је учинио да сва моја тензија нестане. 

- Често као глумац имате тенденцију да толико увежбате сцену, да долази до момента губљења људскости, односно долази до момента да "преглумите" сцену. Тим једноставним речима ми је на суптилан начин помогао да се опустим. Након првог  дана рада на серији ми је пришао, ставио руку око врата и рекао да је преда мном лепа каријера. Током целе серије смо били врло блиски. Увек би ме звао да му се прикључим за столом током ручка и вечере и увек је био ту да ми као ментор да савет. То је нешто што никад нећу заборавити. 

Објаснио је и како се одлучио да након оствареног "америчког сна" промени живот и окрене се глуми:

- Врло је интересантан тај појам "америчког сна" који је релативно тешко дефинисати. Кад сте млади, мислите да има везе са неким конкретним стварима које морате испунити да би он био остварен - стабилан посао, кров над главом и општим појмом о некој привидној стабилности. Али кад мало сазрите, схватите да је "амерички сан" за свакога нешто друго. За мене лично, то је идеја да имате слободу над својим временом, да будете окружени људима који вам пријају и који вас подржавају, и да имате могућност да се посветите стварима којима сте одувек желели да се бавите, а нисте могли из различитих разлога. "Амерички сан" је мени у том смислу спознаја да никад није касно да остварите своје снове. Глума је била нешто што ме је привлачило од детињства. Али стицајем околности, раних деведесетих сам сам отишао у Америку и требало је нагло сазрети, а младалачке жеље оставити по страни. 

Живот у Београду је опуштенији и мирнији

- Ако нисте у индустрији филма, Лос Анђелес је један феноменалан град што се тиче квалитета живота. Са савршеном климом и толико простора за рекреацију, град вам нуди све што је потребно за један квалитетан живот. Можете да пливате и да скијате у истом дану. То је, такође, град у коме сам провео највећи део мог живота и увек ће ми тамо бити кућа. 

- Али ако се селите у Лос Анђелес чисто ради глуме, рекао бих да је то грешка. У последњих десет година је већина продукције измештена из Лос Анђелеса због високих трошкова, па су градови као Ванкувер, Атланта и Лондон, као и градови по источној Европи, постали нови центри продукције. Мислим да је тај тренд почео и пре пандемије, али да га је пандемија учинила врло очигледним. 

Поред глуме, Никола се бави и писањем сценарија.

- Ако говоримо о каријери, глума је доста несигурна и нестабилна. То ће вам рећи сваки глумац, без обзира на којој лествици своје каријере се налази. Делом и због тога сам у последних пар година почео да се бавим писањем сценарија. Мој пријатељ са Харварда и ја смо недавно написали један краткометражни филм, који ћемо снимати у Србији. 

- Србија има толико креативних, талентованих људи, да смо желели да направимо један пројекат који би на фестивалима представио све нас, а уједно и Србију. Мислим да Србија, као и цео регион, има доста неискоришћеног потенцијала за филмску индустрију. Било би ми задовољство када би овај филм допринео да се она више развије. Из тог разлога нисмо желели да направимо још један амерички филм сниман у Србији, већ српски филм са америчким режисером.

Зашто воли Београд?

- Волим Београд. То је град у коме сам рођен, у којем имам породицу и пријатеље. Иако се град знатно изменио у последњих пар деценија, постоји један пријатан подсвестан осећај фамилијарности који осетим чим слетим на београдски аеродром. Нарочито ми прија то што је град спонтан, а то ми недостаје у Лос Анђелесу. Овде има пар кафеа, где волим да се налазим са пријатељима и где волим да седнем и пишем. Волим и реку, опушта ме. Овде је живот опуштенији и мирнији, па имам утисак да имам више времена за све - закључио је Никола. 

(Euronews)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације