ГЛУМАЦ МАЋЕШИЋ АУТОР ЦЕЦИНИХ И БРЕНИНИХ ХИТОВА: Замењивао сам Татића и Цвејића у истој представи

ЈЕДИНСТВЕН, деценијама у многим сферама успешан, а широј јавности готово непознат.

Фото В. Данилов

Таква је судбина Бориса Маћешића, човека необичне каријере. Као глумцу, специјалност му је била да ускаче, кад затреба, у туђе улоге. Као музичар, поноси се што његове песме изводе бројне звезде, пре свега, народне музике. Сасвим трећа прича - радост са децом, у костиму Деда Мраза. Уз све то, Борис остаде скроман, повучен. Простодушан, човек из народа, који није хрлио за славом, иако је на то имао апсолутно право.

- Почео сам као статиста, и поносим се тим - прича за "Новости" Маћешић прво о глумачким данима. - Сцена ме је одувек привлачила, покојни Љуба Тадић ме је узео под своје. У ЈДП сам од 1971. до 1980. био "резервни играч". Кад год треба нека мања рола - ево Борице, тако су ме звали. Сваку улогу која је писана ја сам гледао, јер ми је било предодређено да будем на стендбају.

Уз такву позицију, необичних ситуација је напретек.

- Саопштавају ми да ћу, на "Нишким сусретима", играти, уместо Јосифа Татића, у представи "Учене жене" Молијера. Рахела Ферари, Славко Симић, Мргуд Радовановић, страшна екипа. Удари гром из ведра неба, Бранко Цвејић имао саобраћајну несрећу, не може да дође до Ниша. Кажу ми да и у његову улогу морам да ускачем. На брзину су ме пресвлачили, успут сам читао текст. Публика је била одушевљена, а мени су се, после представе, ноге тресле.

Фото В. Данилов

Нисам био свестан да сам све то одрадио. А у Пожаревцу смо играли "Бубу у уху", наступио сам уместо Циге Миленковића. Причам, а Воја Брајовић и Рада Ђуричин треба да уђу. Воја се сагне и каже, "Борице, пукле ми панталоне, продужи". Ја наставим да причам, публика се смеје, скандира. Они се деру да су завршили панталоне, ништа ја не чујем. На крају кажем "Изгледа да морам да идем са сцене, наставићу други пут да вам причам".
Истиче Маћешић да је играо поред бројних великих глумаца, али...

- Све је то мало у односу на оно велико што сам поклонио деци као Деда Мраз, и динара једног им никад нисам наплатио - једино кад се сликају. Љубав према деци, најискренијој публици, узвраћена ми је до бесвести. Грле те, љубе, воле, слушају. Први костим ми је дао Морис Леви, а наступао сам са Трипом Симонутијем и Бранком Веселиновић. Окренуо сам се, затим, музици. Моја мајка је писала дивне текстове - између осталих, за Тозовчеву "Овамо цигани". Мени је 1979. написала два текста, па сам снимио сингл са нумерама "Запамтићеш мога ћаће сина" и "На прело нас цуре зову".
Година 1980. му је, каже, била најлепша.

- Позоришту сам морао да кажем "довиђења". Снимио сам прву песму о цару Лазару, "Косовски божур". Пет радио-станица је затворено због ње. Тад се није смело певати ни о њему, ни о војводи Синђелићу. Касету са том песмом "Југотон" је продао у 100.000 примерака, био сам тад велики јунак. Имао сам 25.000 људи на концерту у касарни "Маршал Тито" у Приштини, где су били и Гоца Лазаревић, Беки Бекић...

И дан-данас ми кроз главу прођу ти аплаузи, љубав према Косову. Питају ме што се не рекламирам. Не вреди - злоба на естради је неприкосновена. Ја сам као кантаутор закорачио у ту сферу јер сам знао да умем нешто да напишем, али су ме гледали као белу врану, говорили "онај чупави". Пробијао сам се песмом, 70 певача је снимило моје нумере.

Најпознатија од њих је хит Лепе Брене "Удри Мујо", па "Ништа од нас бити неће" Халида Муслимовића...

- Ту су и песме за Цецу Ражнатовић, Ханку Палдум, Гордану Стојићевић, Наду Обрић, Екстра Нену... Највећу рекламу добије певач, нема шансе да увек помену аутора. Немам интернет, мислим да је то мали рај за преваре. Данас су песме пролазног карактера - нема душе у интерпретацији, у текстовима. Нема поруке. Моје се песме од давнина певају, и ја сам поносан на то умеће. Један мој пријатељ је заљубљен у своју жену Милену. Замолио је да му напишем песму, и мислим да је то такав хит, да ће све Милене да причају о томе.

Борис вели да не постоји дискографска кућа у Југославији за коју није радио.

- Жао ми је што неки певачи, који имају дивне песме, нису успели. "Поклопили" су их други, велика риба једе малу. Уз то, неко није способан, елоквентан за гостовање. Људи носе у себи велики страх. И они најпрофесионалнији певачи дођу у студио па занеме, изгубе се.

Многи не схватају шта је текст. Ви морате њему да приђете, неће текст вама. Песме пишем срцем, а компонујем душом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације