ЗАПАДНЕ НВО ПИШУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ: Србија ни после 35 година нема национални историографски пројекат о догађајима 90-их

ДОГАЂАЈИ на простору бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије деведесетих година 20. века покренули су процес који данас потреса цео свет.

Новости

О томе сведоче обелодањени поверљиви документ Стејт департмента којим су САД своје савезнике 2000. године обавестиле да је "хуманитарном интервенцијом" НАТО на Србију међународно право уништено и да ће се косовски преседан у будућности користити за оправдање интервенционизма.

Таквих доказа се накупило много за 35 година, али званична интерпретација догађања током деведесетих у западној историографији и популарној култури и даље се држи мантре да су Срби по природи хегемонисти и злочинци због чега је НАТО морао да их "хуманитарно" бомбардује. Исту причу, у аутошовинистичкој интерпретацији, понављају неки српски "ангажовани интелектуалци". На већину Срба, савременика деведесетих, та пропаганда не може да утиче, али њихов број се природно смањује.

фото: Б.Субашић

- Стасају нове генерације и отвара се питање односа према историјској баштини, јер оне немају лично искуство са временом о коме пишу или ће писати. Живећи са неким општим утисцима млађи нараштаји ће пре да поверују легендама из света пропаганде која је пратила ратове и ширење "геополитичке демократије". Ако нису храбри или луцидни да поставе недавној прошлости логична питања, да истражују скривено, сав напор ће завршити у преписивању успостављене догме или научне ортодоксије на трагу политичких и војних победника. Морам да истакнем да бављење 1990-има на тлу Југославије још увек не прелази у организовани, институционални напор, а прошло је скоро 35 година. Чешће то раде појединци или чак невладин сектор.

- Можемо да поставимо питање колико се одмакло од политичких и пропагандних интерпретација или предрасуда, зачињених селективним изворима? У сваком случају још смо више у домену селективног, а мање свеобухватног, тоталног приступа. Сведочимо и да се нека сада већ учвршћена предубеђења у домаћој и страној историографији тешко, у светлу нових извора, приводе рационалнијим приступима сложеној прошлости у којој су се преламали различити интереси - упозорава др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије, који је недавно организовао међународну научну конференцију "Дијалог о трендовима у савременој српској историографији".

Фото Принтскрин јутјуб

Он признаје да су, уз помоћ политичких уцена које Србији поставља Запад, неке невладине организације присвојиле себи право да се баве "историографијом" тако што бесконачно понављају пропагандну тезу о "српској кривици" која оправдава НАТО интервенционизам. Оне се агресивно намећу у јавном простору, од медија до институција, и српски историчари признају да постоји опасност да млади Срби почну да сагледавају деведесете не у светлу историјских чињеница, већ да прихвате као истиниту осуду српског народа коју је изрекао Запад још док је креирао кризу у Југославији, по принципу: "Уколико пресуда није заснована на чињеницама - утолико горе по чињенице".

- Продукција о историји деведесетих је изузетно обимна и не обухвата само академска издања и онлајн дебате, већ сву силу медијске продукције која је ово пратила, документацију прикупљену у судовима, дипломатску грађу укључујући и ону Савета безбедности ОУН, као и томове личних сећања политичких и војних актера оног времена. Као и за сваку историју у ходу, где "све истине још нису за изношење", како луцидно истиче Жак Мерлино, ми морамо да водимо рачуна да у скоро време нећемо моћи да допремо до оних извора првог реда који разоткривају крупне, дугорочне геополитичке интересе. Ипак наслућујемо их и кроз посредне изворе и драгоцена сведочења. Тимови које постепено окупљамо прате много тога од наведеног, посебно ту инострану продукцију. Доста тога парцијалног је написано. А да ли ће бити препозната важност да се покрене пројекат "Србија и свет 1980-их и 1990-их", или нешто слично, упоредиво са хрватским пројектом "Домовински рат 1991-1995", сачекаћемо да видимо - каже др Бјелајац.

Фото: AP Photo/Brennan Linsley/AP Photo/J. Scott Applewhite, File

У поменути дугогодишњи пројекат Хрватска је уложила огроман новац и укључила велики број научника јер га је сматрала прворазредним националним интересом, али не ради историјске истине, већ зато што се историографија ефикасно користи као оруђе у политици.

То се видело у оптужницама за геноцид које су Хрватска и БиХ подигле против Србије. Оне су садржале вешто сачињене историографске конструкте који су демантовани само захваљујући српским историчарима који су се индивидуално и самопрегорно бавили деведесетима. То не значи да се слични, још боље организовани, напади неће поновити. За одбрану је потребан српски историографски државни пројекат о деведесетим кога - нема!

У незваничним разговорима са историчарима може се чути да су важни пројекти од националног значаја остали неостварени јер су захтевали озбиљна средства, а да су српске институције наивно сматрале да ће финансије добити из иностраних фондова. То је подразумевало да су пројекти морали да буду упућени на међународне рецензије, а рецензенти су били из оних земаља које имају интерес да се истина о деведесетима не сазна.

Др Бјелајац није желео да коментарише ове тврдње, већ је дипломатски одговорио да "српска историографија није никакав уникум" и да постоји светска морална криза науке.

фото: Б.Субашић

- Поучно је узети у обзир и најновији зборник радова из пера еминентних немачких историчара под називом "Изгубљена наука. Покушај катарзе после ковида". Оцењујући друштвену улогу науке и научника, већи број аутора стање слика тамним бојама. Аутори сматрају да је изостала научна критичност и да је наука таквог профила одиграла негативну улогу. Узроци се виде у многим слабостима системске природе, личне и етичке. Један је еклатантан - начин финансирања (стимулисања). Открива се улога уцена, одговорности према донаторима, самоцензуре. Затим хомогенизовање научника око једног дела политичко-идеолошког спектра, опет оног који више даје. Култура дијалога у науци опада и готово да почиње да наликује медијима. Правдање теза мери се бројем присталица док се они који се с разлогом противе и доказују супротно - игноришу. Из таквог миљеа како један од аутора наводи "испливале су кохорте морално слабих и корумпираних научника" - каже др Бјелајац.

Када је реч о српској историографији, како каже наш саговорник, у складу са нашим искуством свакако би добродошло да се за обједињујуће, синтетичке пројекте финансијски стимулише дугорочни рад међуинститутских тимова, истраживања у свету или сарадња са иностраним центрима.

- Ови пројекти не могу да трају две до три године. То је кратак период. Конкурисање за пројектне циклусе Фонда за науку окупља мање тимове, често око неких ситнијих тема. Пројекти од изузетног националног значаја не би требало да иду на иностране рецензије, јер како смо истакли, ова историја коју живимо још није политички довршена. Имамо примере да неки, мада добро утемељени пројекти нису прошли у другом кругу - закључује др Бјелајац.

Foto: Printskrin, Vikipedija

АРХИВА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

ВИШЕ од 3.000.000 страница транскрипта са суђења, 10.000.000 страница докумената са доказима и 50.000 сати видео-материјала чине архив Хашког трибунала, а политички врх Федерација БиХ још од 2007. покушава да се пошто-пото дочепа ове драгоцене грађе. Разлог није тешко погодити: пресуде које је Хашки трибунал донео имају политичку позадину и немају историјску документарну вредност, за разлику од доказа који се налазе у архиви. Управо због тога захтеве за истом документацијом поднеле су и Србија, Република Српска и Хрватска, плашећи се злоупотребе политичког Сарајева. Хашки трибунал је, док је постојао, издавао саопштења да ће о његовом архиву одлучивати Савет безбедности УН и да ће вероватно бити дигитализована и свима доступна. То се није десило и данас јавност нема увид у стање и садржај архива Хашког трибунала, који није чак вратио ни обимну архивску грађу коју му је Србија доставила за суђења.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације