БАНИЈСКА БРДА САЊАО САМ У РАВНОЈ МАЧВИ: Никола Јањанин, из Горње Бачуге, после "Олује" вратио се на огњиште и пољопривредник је за узор

КАД смо чули да је кренуо општи напад на Крајину и Србе, кренули смо са народом као наши стари у Другом светском рату да се склонимо у Шамарицу, велику шуму у брду. Док све не прође, док се не реши. Помислили нисмо да ћемо као избеглице доћи у Србију. Кренули смо, тог 5. августа 1995, око седам ујутру и у 10 били у Дугошима. Тада нас је надлетео војни авион и бацио бомбу, 250 метара од нас. Јасно је било да је намерно, да нас дигне да кренемо даље.

Фото: Игор Маринковић

Пут је био пун, затрпан избеглицама. Збијали смо се у редове, формирали збег. Нисмо имали горива, многи су остављали тракторе... Некако смо се снашли за сирову нафту, налили је у бурад да се вода и нечистоћа слегну, а да испаре гасови. Возио сам камион у којем је било 28 старих и деце, а син Дејан је управљао трактором. Јад, патња, мука на сваком кораку. Преко Двора и Новог Града дошли смо у Приједор, па у Бањалуку, коридором даље... Нисмо знали шта нас је снашло... После четири дана домогли смо се Србије...

Овако за "Новости" говори Никола Јањанин, угледни домаћин из села Горња Бачуга код Петриње. Сећа се најтежих дана у животу, када се над његовим народом и породицом надвила мрачна "Олуја" која је заувек променила све. Све када је реч о Србима коју су ту живели вековима. Смирено, али уз честе дубоке уздахе, сведоке дубоких ожиљака, наставља:

Фото: Игор Маринковић

- Имао сам пријатеља у селу Змињак код Богатића. Код њега сам дошао са супругом, сином, снајом, унуком од ћерке Милицом која је ималасамо годину и мојим оцем и мајком... Спавали смо у камиону. Један дан дошли су добри људи, Тодићи, и позвали нас да пређемо код њих. Имали су две куће у Змињаку са помоћним објектима и нама су дали једну...

Од тог тренутка почиње Николина битка за живот, за породицу, за потомке... Борба вредног пољопривредника за оно што му је уз живот највредније: за земљу коју је од предака наследио, за право да оре своје њиве, јер ни он ни ико од његових ближњих у страшном грађанском рату руке окрвавио није.

- Позајмио нам је новац и помогао да у Богатићу купим берач за кукуруз којим је Мачва богата. Био је то начин да зарадим нешто, јер ништа имали нисмо. Берач сам мало дорадио и дан и ноћ сам брао кукурузе. Зарадио сам прве новце. После сам у Товарнику купио комбајн "змај 142" на који је пала бомба и оштетила му лимарију и средио га јер сам се ремонтима бавио и раније. Србија је тада била под санкцијама, није било увоза пољопривредних машина и дошло је до дефицита балирки. Пошто се и мој син разуме у механику, отворили смо радњу и сервисирали их. Звали су ме из целе Мачве и Срема. Куповао сам расходоване балирке, уређивао их, за две године комплетно смо уредили 22 као да су из фабрике. И лепо смо зарадили.

Фото: Игор Маринковић

СЕЋАЊЕ НА СРБИЈУ - 30 ЛИПА

КАДА се 1998. вратио у Горњу Бачугу, Никола је уз сеоски пут који води узбрдо до њихове куће засадио 30 липа. Каже, то га дрво сећа на Србију, на Мачву, Змињак...

- Сада их је остало пет-шест, јер их је једне године прогутао пожар... Али, ову на највишој коти није. Волим да стојим испод ње кад размишљам. Под њеном крошњом мисли су ми најбистрије - испричао нам је Никола.  

Од 1970. када је, каже, почео да се бави пољопривредом, његово домаћинство натовило је више од 30.000 свиња за познату месну индустрију у Петрињи. Радило се без одмора. У Горњој Бачуги остало му је све, па иако је кућа минирана, а економски објекти порушени и опљачкани, само је желео да се врати.

- Тешко је било не мислити о свему што нам је на Банији остало. Већ после седам дана од доласка у Србију тражио сам повратак, али су локалне власти у Петрињи биле апсолутно против. Натезање је трајало, али нисам одустајао, сваки час сам писао захтеве за повратак. Одужило се... Од сина су ми се и унуци, близанци родили у Лозници, због њих сам хтео да се вратимо, да знају да нисмо без корена, да знају одакле смо...

У равној мачви је, вели, сањао брда на банији, па је сваки час ишао на Цер да га жеља мине...

Никола са супригом, снајом и синомFoto: Фото: Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

- Био сам пресрећан кад нам је одобрен повратак. Дошли смо у јуну 1998, нас деветоро. Мислим да смо најбројнија српска породица која се вратила у Хрватску. Био сам срећан што су сви моји пристали да се врате, јер су млади врло брзо стекли нове пријатеље, свак је имао неки разлог да остане у Србији.

Са супругом је спавао у порушеној кући, са церадом на прозорима, целу зиму, а остали у суседној, братовој кући која је уместо стакла на прозорима имала најлон.

- Никада воће није родило као те године, гране се ломиле под шљивама. Друго ништа немаш осим њих. Накупили смо 220 котлова шљиве... Због унука и млека за њих морали смо купити краву... Па другу, јер је била потражња за сиром који је супруга почела да сири и продаје на пијаци. Догурамо на пет-шест крава. Зараду од сира и млека давали смо за преуређење старог објекта за свиње у шталу за краве и куповину земље. Лепо се зарађивало од млекарства, тако да смо, са теладима, имали и 185 грла. Кад више није било исплативо, постепено смо смањивали број грла и фебруара ове године затворили причу са узгојем крава - каже Никола.

Фото: Игор Маринковић

Окренули су се ратарству. Сада обрађују 145 хектара, 80 својих, а друго у закуп.

- Ради ефикасније обраде укрупнио сам 33 њиве и са њих изнео 1.000 кубика камена. Купили смо и све пољопривредне машине, обрађујемо 45 хектара кукуруза, соје 15, других жиарица 30, воћњаци су под шљивом "чачанском родном" и "чачанском лепотицом"... Ћерка се, такође, бави пољопривредом, од ње је на путу праунуче... - срећан је Никола.

Фото: Игор Маринковић

АКЦИЈА ЗА СЕОСКИ ДОМ

НИЈЕ Никола имао мира док у својој Горњој Бачуги није покренуо обнову Сеоског дома, којег су и рат и земљотрес 2020. прилично оштетили:

- Српско народно вијеће је на 20 година потписало уговор са Општином Петриња за најам дома. Ево сад се спрема једно крштење детета из суседног села, сви ћемо се ту окупити. Нема буде ту наше место разговора, сусрета, место одржавања разних манифестација. Изложићемо старе сачуване фотографије, направити мали музеј, лепо је кад је наш народ заједно 

Унуци, близанци, Србијанци, како их из милоште зове јер су рођени у Лозници, завршили су факултете, раде у Загребу:

- Маштао сам да један заврши ветеринарски, а други пољопривредни факултет, али изабрали су нешто друго. Ипак, ово је њихова дедовина, вредни су, све знају, нека имају своје кад нас не буде... Никад се не зна шта живот доноси... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације