ОКРУГАО ВЕК ПИЛОТСКЕ СЛАВЕ: Ваздухопловци Србије су се на својој слави подсетили на највећег међу великанима неба

ВАЗДУХОПЛОВЦИ Србије у минули петак прославили су своју славу, Светог Илију стоти пут. Наређење да се Громовник узме као светац "цеха" потписао је краљ Александар Карађорђевић 1923. Датум је узет и у спомен на 2. август 1893. када је краљ Александар Обреновић наредио оснивање ваздухопловног одељења у свакој дивизији.

Foto: D. Milovanović

Прослава овог великог јубилеја делом је била посвећена и Тадији Сондермајеру, вероватно најзаслужнијем српском ваздухопловцу за историју коју баштини, а главни гост је била архитекта Мила Иванишевић, унука пилота и ваздухопловног инжењера Тадије.

 - Тадијин отац, доктор Роман Сондермајер, дошао је у Србију 1889. године претходно завршивши хирургију у Кракову у Пољској и утемељио је војну хирургију у својој новој домовини. Његова супруга Станислава (ћерка генерала Станислава Ђурића) била је добровољна болничарка, а у том позиву следила ју је и кћерка Јадвига и обе су преминуле током Првог светског рата. Два старија сина, Владислав и Тадија, учествовали су у рату и из њега изашли као врсни пилоти. Владислав је служио у војном ваздухопловству, док је Тадија оставио значајан траг као први ваздухопловни инжењер у Србији и први пилот који је прелетео 14.800 километара трансконтиненталног лета од Париза до Бомбаја. Установио је "Аеропут", прву цивилну авио-компанију у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, тада осму у Европи и 16. у свету - испричала нам је госпођа Мила.

А онда је уследило изненађење. Драмски уметник Милан Бобић читао је "Тихе строфе" Исидоре Секулић посвећене другом Сондермајеру, Станиславу! Са непуних 16 година, он је погинуо у Церској бици. Метак му је пробушио ђачку књижицу у борбама код села Добрић, 5. августа 1914. Станислав Сташко Сондермајер погинуо је као најмлађи јунак Церске битке и његова судбина до краја је расветљена тек пре 15 година.

 - Секулићи и Сондермајерови су се дружили пре Првог рата. Велика Исидора, која је била значајно старија од Станислава, по свему судећи водила је дуге разговоре са дечаком који је у време његове смрти тек чекао да "пође" у седми разред гимназије. Њене "Тихе строфе" део су породичног легата - објаснила је госпођа Мила.

Породичну причу о Станиславу Сондермајеру тешко је укратко препричати. Године 1914, када су отац, старија браћа, мајка и сестра отишли у војску, Станислав је неко време остао сам уз јасна "наређења" кога да "слуша". Мајка се убрзо вратила из Ратне болнице јер је боловала од канцера и умрла је практично пред дечаком. Затим је Станислав покушао да превари Београдски одсек за регрутацију да има 18 али су га "прочитали". Пред битку на Церу дошао је до Шапца и тамо је ступио у коњовоце Трећег коњичког пука у Добрићу. Кад је на Церу настао пакао јавио се да јуриша и пао је 5. августа. Плакали су ратници "као киша" - записано је тада!

 - Други део приче о Станиславу епилог је добио пре неких 15 година - наставља Мила. Јавио се човек да каже да у Богосавцима крај Шапца под разгрантом липом стоји споменик Станиславу Сондермајеру. Према сведочењу овог човека, када су жене сахрањивале јунаке са Цера, нису хтеле да га укопају у заједнички гроб са другим борцима него су му изабрале место под дрветом, "да има хлада за другог живота". Песма Исидоре Секулић у породичној заоставштини откривена је раније...

О деди Тадији, госпођа Мила сведочи да је преминуо када је имала осам година, а са 12 остала је и без оца другог деде, практично свих најближих, сем мајке. О Тадији се после рата није говорило јер је био осуђен од комунистичког суда - баш као у филмовима Никите Михалкова. Тадија је робијао јер је као пуковник краљевске авијације организовао летове краља Петра и министара у Грчку. Преминуо је 1967. као архитекта и инжењер који је радио на изградњи Новог Београда, а тек касније почело је његово име да се везује за ваздухопловство.

И како нам на крају рече Душан Иванчајић из Удружења линијских пилота - да не беше Тадије, не би било ни зграде у Узун-Мирковој. Он ју је замислио као саборни храм свих пилота по угледу на Французе. Београдски ђаци добровољно су давали по динар за сваку циглу, а играо се и бриџ и правила томбола за изградњу. Највише новца дали су оснивачи Аеро-клуба који су 22. октобра 1921. у кафани "Бели орао" одлучили да направе кућу за пилоте. Први председник Удружења ваздухопловаца беше Арчибалд Рајс, а када се Тадија 1922. вратио са школовања за инжењера постао је потпредседник. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације