СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ ИМАО ГЛУМАЧКУ ТРУПУ: Милена Кулић књигом "Позоришне приче " додала ново светло на историју српског театра (ФО
ПОЗОРИШТЕ код Срба није заживело тек у 18. веку како су нас ранији историчари уверавали, него пет столећа раније а један од доказа je и податак да се код Срба тим именом звало још у средњем веку те да се и данас међу Словенима једино тако и зове - позориште.
Да неовисно о којој епохи говоримо, прича о позоришту и драми постоји и опстаје, сведочи и стара недовољно истражена српска књижевност,на коју нас упућује Милена Кулић, ауторка књиге „Позоришне приче: од средњег века до дубровачке драме "(едиција Банатски културни центар) награђене признањем „Богдан Чиплић“ за 2023.годину.
- У српској средњовековној књижевности, која како тврди Боривоје Стојковић, улази несумњиво међу најлепше и најсадржајније у словенским народима, позоришна делатност представљала је стваралачку снагу и уметничке способности нашег народа,нарочито у одређеним историјским тренуцима .- каже Милена Кулић, млада теоретичарка књижевности, песникиња и стручна сарадница Одељења за књижевност и језик Матице српске.
Средњовековно позориште на српским језичким просторима јавило се у новим оквирима, формама и облицима, далеко од западноевропских религиозних тенденција и тако, представљајући промену, остало је појава вредна пажње. Позориште је било место на којем су народни забављачи изводили своје вештине.Било је песме, игре, свирке, лакрдије, маскирања и костимирања.
Милена Кулић наводи да за постојање оваквог позоришта имамо доказе у средњовековној књижевности, у изједначавању српског глумца са „мимом“ и „шпилманом“, у сачуваним народним играма, у тринаест религијских синкретичних обреда и у ондашњој развијеној позоришној терминологији.
У поређењу са средњовековним европским позоришним комадима које је католичка црква допуштала а развили су се из религиозног обреда и култа, српска позоришна извођења, у односу на њих, подсећала су на глумачке импровизације световног карактера, изван црквених оквира и ван затвореног простора.
Православна црква није осуђивала позориште јер се противила његовој суштини и сврси, већ се плашила да „паганско искушење позоришта“ не уништи исправна схватања и мисли и глумаца и гледалаца.
Занимљиво је да је Јован Златоусти посветиo велики део свог стваралачког живота управо овом питању. Називао је позориште „стаништима сотониним, позорницама разврата , школама обести, кужним слушаоницама иступа.“
У одломку „Беседе шесте – О покајању“,Златоусти поставља питање - каква је корист онима који посте а да у безакона позоришта иду, да к општем училишту нечистоћа и свенародном месту неуздржљивости журе па и на седиштима погубилаца седе?
- Ђаво, пошто је на позорницу као у пећ неку ушао, град нам одоздо потпаљује и то не подмеће храстовину као онда што су варвари чинили, нити нафту, ни струготину, ни смолу но нешто што је од ових много несносније: блудничке представе, срамне беседе, разуздане игре и најразвратније песме у јавност износи.- написао је Златоусти, најчувенији проповедник у историји Цркве, велики подвижник и реформатор,те патријарх Константинопоља (397—402), престонице тадашњег Источног римског царства.
Књига изненађење
ПО оцени проф. др Јована Делића, дописног члана САНУ, “ријеч је, о књизи која, с обзиром на ауторкине године, представља изненађење и по зрелости обраде проблема, и по закључцима, и по храбрости да се упусти у тематику која је до сада релативно скромно обрађивана“.
Средњовековна црква је живот глумца сматрала супротним животу идеалног хришћанина. Бивао је осуђен сваки „световњак, а нарочито глумац и блудник, на епископов или кнежев затвор, уз телесну казну, уколико би се обукао у монашку одећу и подражавао или ругао било којем црквеном устројству“. Позориште, игра, програми разних забављача приликом светковања означавана су као „јелинска пировања“ јер „није достојно у часне дане организовати позоришта, коњске трке ни нека друга игришта“.
О томе сведочи и „Синтагмат”, дело Матије Властара, јеромонаха и правника из Солуна.преведеносредином 14. века, вероватно по заповести цара Душана и упоредо са доношењем његовог Законика. У “Синтагмату” глумачке вештине се изједначавају са развратом, а глумац се сматра блудником и ниским, морално нечистим лицем. “Синтагмат” дозвољава родитељима да разбаштине сина ако се против њихове воље бави глумом. По истом закону било је забрањено не само глумцу него и његовом сину да ожени ћерку неког дворанина или чиновника.
Привлачна прича која живи и расте
КЊИГУ Милене Кулић , проф др емерита Љиљана Пешикан – Љуштановић окарактерисала је као сведочанство о парадоксалној судбини позоришта које је пролазно, неухватљиво и траје попут легенде која живи и расте док год бива преношена.
- Тако тумачећи дечанску фреску „Свети Нестор убија Лија“, ауторка показује да је арена у којој се противници суочавају потенцијална позоришна сцена, са извођачима, костимом и реквизитом - написала је о овој књизи проф. Пешикан-Љуштановић.
Временом, црква је почела да увиђа снагу драмског израза као средства за подстицање значења Христовог живота и урезивања библијских прича у свест верника. Поново се јавља потреба за путујућим световним позориштем, мистерије из цркава излазе на улице, прожима их обичан језик, хумор и ритуал који је сачуван још од паганских времена. Тада се у ренесансној Италији, а потом и шире, обнавља једна традиција, са невероватним сличностима с позориштем древног Рима, са низом професионалних позоришта која су изводила фарсе, плаутовске комедије и комедије „дел арте“.
- Управо комедија „дел арте“ отварила је нове видике којима се разоткрива значај глумачке вештине. У даљем развоју позоришта, Марин Држић у дубровачкој књижевности, Виљем Шекспир у енглеској, Жан Батист Поклен Молијер у француској и Карло Голдони у италијанској књижевности имали су јасну идеју да је позориште дводелна уметност у којој равномеран однос имају текст и глумачко умеће.-наглашава Милена Кулић.
Слично стваралачком процесу и развоју ренесансне комедије “дел арте”, првобитно позориште српског народа није имало писани драмски текст, већ је садржина и успех извођења почивала на импровизацији и стварала се у самом стваралачком процесу, у току игре. Суптилну алузију на повезаност средњовековног позоришта и комедије “дел арте” износио је у својим записима 1972.године Молинари, истичући да сам израз „арте“ не треба схватити у савременом значењу, већ у средњовековном смислу, то јест као занат или чак као удружење јер често су се занатска удружења носила назив “арте”.
Наше позориште се временом одваја од цркве и постаје народно. Теодосијеу својим списима спомињао је да се Стефан Првовенчани „по обичају благородних самодржаца“ веселио „тумпанима и гуслама“ и свирцима. У том периоду свирац је био изједначен са глумцем, а глумац је „народни играч“, он је и мим, и шпилман, и скомрах, и играч, и плесач, и гудац, и свирац.
Сматра се да је Стефан Првовенчани имао своју глумачку трупу. Уосталом, на дворовима великаша било је забављача, свираца – глумаца. Већ 1335. године помиње се у Дубровнику трубач Драган из Призрена.У једној повељи Душановој помиње се Преде свирац, а 1415. српски гуслар на двору пољског краља.
Такође, мисао о суштинском јединству сликарства и позоришта јавила се у средњовековним театарским концепцијама.Предшекспировско позориште и позориште барока поново афирмисали. Несумњиво је да је сликарство у прошлости било заправо „заустављено позориште“ и да су „чиниоци оба уметничка начина изражавања изванредно много коинцидирали“ како је 1985.године забележио Јован Путник.
- Ко год је видео фреску “Свети Нестор убија Лија” из циклуса посвећеног Св. Димитрију која се налази на северној страни северозападног стуба манастира Дечани , то је до те мере интересантан модерни театарски израз да превазилази сва настојања наших најекстремнијих модерних театарских концепција да се постигне јединственост, условна реалистичност, самонаговештеност и једноставна очишћеност од свега натуралистичног и сувишног у изразу – навео је Путник.
Да бисмо ваљано схватили ову фреску, требало би да сагледамо и фреску „Свети Димитрије благосиља Нестора да убије Лија” која, на неки начин, претходи овој. После затварања светог Димитрија, да би прославио успех у рату из којег се вратио, цар Максимилијан одлучио је да приреди игре.
Главни такмац, царев љубимац био је горостас Лије, који је своје противнике усмрћивао у борби тако што их је бацао на врхове копаља и друге оштрице окренуте увис. Како су хришћани били његове жртве, један голобради младић, Нестор, такође хришћанин, реши да му се супротстави и тако спасе своју браћу. Пре борбе отишао је код светог Димитрија да га благосиља.
Нестор је изашао на мегдан Лију и супротно свим очекивањима, -победио га. У арени, у краткој хаљини, са малим штитом у левој и високо подигнутом десном руком, у великом раскораку стоји свети Нестор. Испред њега, на десној половини сцене, Лије, у војничком оклопу, губи равнотежу и пада на леђа, на исте оне оштрице на којима су страдали хришћани. На арену воде четири висока дрвена степеника, иза ње је тробродна грађевина, са царском ложом, на којој се види биста цара, са златном круном на глави.
Оно што истраживаче позоришно-драмске уметности непрестано води ка изучавању ове фреске јесте, пре свега, слика позоришта дрвене конструкције која је присутна у средњовековној књижевности, као и драматика тренутка која је приказана у сукобу Нестора и Лија. На овој фресци приказан је управо каледиоскоп свих односа које средина у тим околностима може да има.
- Својеврсну мистерију позориште је у себи сачувало кроз све историјске епохе.Та мистерија која у себи носе и књижевност и позориште и све остале уметности, када се у њу дубоко урони, пружа магичне дарове. Тако је било у средњем веку, тако ће, верујемо, бити заувек.Разбијањем мита о непостојању позоришта у средњем веку, „добу мрака, окрутности и дивљаштва“ долази се до занимљивих података који стару српску књижевност представљају у другачијем светлу -закључује Милена Кулић.
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)