БЕЗ САБОРНОСТИ СРБА ВОЈВОДИНЕ НЕ БИ БИЛО: Пре 176 година на Мајској скупштини постављени темељи за присаједињење матици

У ПРОЛЕЋЕ револуционарне 1848. године (3. маја по старом, 15. по новом календару) на српском сабору у Сремским Карловцима, наши дични преци одважно и далековидо прогласили су Српску Војводину у оквиру Хабзбуршке монархије.

Мајска скупштина /Павле Симић /ГМС

И мада је Српска Војводина под тим именом постојала само до јесени 1849, већ само име говори нам 176 година доцније, да без овог историјског датума, данас Војводине вероватно не би ни било, а и мапа севера Србије другачије би се уцртавала. Проглашена аутономна област обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат са Војном границом и кикиндским округом.

Уочи првог дана скупштинског заседања, 1. маја (13. маја по новом календару), у Сремске Карловце се са свих страна слило око 15.000 душа. Безмало двоструко више него што ова варош данас има становника. Сви су били под утиском неповољних догађаја у претходна два месеца: само неколико дана после Мађара, у Будиму се окупила мања група угледних Срба који су изнели српске захтеве за слободу свог језика, вероисповести, школе, сабор сваке године, укључивање у локалне власти... У Новом Саду говорило се: "Нећу да ми се син уписује под именом Јанош кад му је Бог предодредио име Јован". Срби су тражили своја права и равноправност са Немцима и Мађарима.

Ове српске захтеве мађарска власт није дочекала са одобравањем. Вођа Мађарске револуције Лајош Кошут грубо је у Пожуну одбио покушај новосадске делегације, предвођене Ђорђем Стратимировићем, да се избори за своја национална права. До краја априла односи са Мађарима, који су захтевали да се на целој територији Угарске поштују мађарски језик и политичка народност, веома су се заоштрили. У таквој атмосфери и уз слутњу да би Мајска скупштина могла да буде пресудна по положај Срба у Аустроугарском царству, у Сремске Карловце похрлио је српски свет из различитих друштвених слојева - грађани, свештеници, сељаци, граничари, студенти и ђаци. У аналима је забележено да је међу њима било и "око 2.000 Србијанаца и мањи број Црногораца".

- Та огромна маса света која се сјатила у невелике Карловце била је обузета снажним романтичарским заносом - наводи академик Василије Крестић у својој књизи "Срби у Угарској". - На све стране вијориле су се националне заставе, многи интелектуалци, нарочито омладинци били су у народним ношњама, из мноштва грла одјекивала је тада испевана и омиљена песма будница "Устај, устај Србине".

С песмом се повремено мешао звук црквених звона, али и пушчани плотуни. Жене и девојке засипале су цвећем придошлице, а мушкарци су за шеширима носили заденуте цедуљице са порукама "Живео патријарх Рајачић!" и "Живео војвода Шупљикац". Ишчекујући почетак скупштине, на улици су се смењивали говорници с порукама окупљеном народу против мађарског угњетавања и за српску Војводину.

На мајском заседању, представници Срба изабрали су свог војводу, граничарског пуковника огулинске регименте Стевана Шупљикца. Карловачка митрополија уздигнута је на ранг патријаршије, а митрополит карловачки Јосиф Рајачић постао је српски патријарх. Тиме је поглавар Српске православне цркве у Угарској стекао статус који је некада имао Арсеније Трећи Чарнојевић (1633-1706).

Одлуке Мајске скупштине одушевљено су прихваћене од целог српског народа и постале су темељ политичке борбе Срба у аустријском царству. Аутономија за Србе у Хабзбуршком царству била је интерес над интересима. Борећи се дуго и истрајно за своја верска и културна, политичка и територијална права, Срби су у аутономији видели једину гаранцију националног опстанка до неког повољног историјског тренутка свесрпског ослобођења и уједињења. Привремена, а затим и окрњена, била је Српска Војводина, коју су наши сународници прогласили на Мајској скупштини. Такву аутономну област признао је само Хрватски сабор, јер је на Мајској скупштини проглашен и "политички савез са Троједном краљевином Хрватске, Славоније и Далмације на темељу слободе и савршене једнакости".

мајска скупштина /Павле Симић /ГМС

Признавање Српске Војводине, међутим, дуго није стизало са бечког трона.

Уместо признавања Српске Војводине у територијалном саставу какав је "обележила" Мајска скупштина, Беч је прогласио другачију област - Војводство Србију и Тамишки Банат, са средиштем у Темишвару. У састав области није ушла Војна граница, српска територија обухватала је само део Срема, док је остатак Срема припао Троједној краљевини.

Проглас Мајске Скупштине (Музеј Војводине)

Овим потезом бечки двор заправо је казнио Мађаре јер су у револуцији 1849. године устали против династије Хабзбурга и покушали да се отцепе од Аустрије. С друге стране, Срби су привидно награђени за показану верност како у далекој прошлости, тако и у време те, револуционарне четрдесет осме.

На одлуку бечког двора да Срби добију какву-такву аутономију, било је и руског утицаја. Наиме, Беч који је био у добрим односима са православном и моћном Русијом, јер је она у критичном тренутку Мађарске револуције 1848. године прискочила у помоћ Аустрији и спасла је пропасти, знао је да су Руси, са царем Николајем Првим на престолу, заинтересовани за судбину своје православне браће у Хабзбуршкој монархији.

Мајска скупштина /Павле Симић (ГМС)

Новоосновано Војводство Србије у доброј мери изневерило је српска очекивања. У Војводству, Срби нису чинили већину становништва, а администрација је била у рукама немачких чиновника и официра. Титулу војводе, аустријски цар задржао је за себе, а власт над том територијом у потпуности је преузео Беч. Аустрија је завела апсолутизам. Војводство Србије формално је постојало 12 година. Прикључено је 1860. Угарској.

Проглас Мајске Скупштине (Музеј Војводине)

Мислили за цело српство

О МУДРОСТИ, политичкој и културној снази Срба у Аустроугарској у 18. и 19. веку сведоче многи подаци. Српски трговци у Пешти основали су "кошницу српске памети", Матицу српску (1826), у Новом Саду настао је наш најстарији театар СНП (1861), а у Сремским Карловцима од 1791. живи најстарија српска гимназија. Србија је тада била под туђинском влашћу, а Нови Сад је био средиште националног идентитета, развоја политичке и културне мисли. Почетком 19. века за Вука Караџића Нови Сад је био "највеће српско опшчество на свијету", а Јован Скерлић је забележио да се "тада писало и мислило за цео српски народ".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације