МАРИЦА ЈЕ СИМБОЛ ПАТЊЕ И СТРАДАЊА: И четврт века од гнусног силовања малобројни Срби у Белом Пољу код Пећи живе у страху и изолацији (ФОТО)

Драгана Зечевић

29. 04. 2024. у 08:45

ИМАМО и петоро деце, петоро ђака, све скупа петнаестак породица, тридесетак људи, у нашем селу Бело Поље. Само двоје је старијих, остали су, што би се рекло, средовечни. А до 1999. године било је овде више од сто педесет српских домова.

МАРИЦА ЈЕ СИМБОЛ ПАТЊЕ И СТРАДАЊА: И четврт века од гнусног силовања малобројни Срби у Белом Пољу код Пећи живе у страху и изолацији (ФОТО)

Фото: Д.Зечевић

Овако репортеру "Новости" по доласку у Бело Поље, некада чисто српско село подно Проклетија код Пећи, говори једна од саговорница која "неће име у новине" док појашњава да је већина кућа наших сународника у овом делу Косова и Метохије, спаљена или срушена.

Фото: Д.Зечевић

Док нас у приземној кућици на врх села, која им је саграђена као повратницима, дочекује у дворишту из којег поглед пуца на околни град, мајка троје одрасле деце, кћерке и два сина, показује нам преостале српске куће у селу. На питање колико је до 1999. године било Албанаца каже да је била само једна кућа и то католика, док их је сада - колико хоћеш.

Управо због новосаграђених велелепних кућа једва препознајемо село, буквално спојено са градом, јер је поред пута који води ка Дечанима саграђено више зграда и других објеката.

Фото: Д.Зечевић

Албанске велелепне куће у селу

Пут са главне магистрале поред главног пећког градског гробља води ка брдима и планини. Набујало зеленило заклања мање кућице, међу којима неке препознајемо да су српске, док за оне новосаграђене схватамо да су албанске. Управо омања кућица при врху села са опраном гардеробом на жици нас збуњује јер је ту, чини нам се, некада била далеко већа.

Фото: Д.Зечевић

- Порушена нам је велика кућа, али темеље сам сачувала - каже нам ова жена која нам се представља као Биља, док инсистира да уђемо у кућу да би нам скувала кафу.

И док на плинској боци у кухињи коју припрема за кречење ставља воду за кафу, прича нам да јој је кћерка удата у Босни, да најмлађи син од тридесет и нешто година помаже монасима у манастиру Дечани, а онај мало старији одлази да ради по пар месеци у Немачку, где га одводи пријатељ њеног покојног супруга који је преминуо пре годину дана у шездесет првој години. Говори Биља и о тешкоћама за лечење и осталим животним проблемима, али наглашава да јој најтеже пада што Срби отуђују имовину.

Нико их не обилази, али и не дира

- РОЂЕНА сам и живим овде. Радим у локалној амбуланти која је смештена у приватној кући а у коју долазе мештани углавном средњих година - прича нам Драгана Барош (49).
Каже нам да јој је тешко да говори о Маричином страдању и додаје да јој је те 1999. године отац овде остао са последњих двадесет Срба и да је изашао на трактору. Драгану питамо да ли су и колико сада Срби у Белом Пољу безбедни.
- Нико нас толико и не обилази, али срећом и не дира - каже нам ова жена која сматра да Срби који су до сада остали у селу неће одлазити одавде.
Ослањају се, додаје Барошева, на седам километара удаљени Гораждевац, Високе Дечане и Пећку патријаршију.

- Ти када продаш имање не продајеш своје, већ оно што ти је остављено у наслеђе и то треба да задржиш. Нико се не усрећи од тога - револтирано говори док нам објашњава да се у српску кућу прекопута њене настанила албанска породица, а испод ње направљен је велики ресторан.

Категорички одбија да је спомињемо именом и презименом јер се све погрешно протумачи шта год да каже. Схватамо да и већина осталих мештана Срба, не жели јавно да говори.

- А новинари, не, не желим да говорим - каже нам Света, један од мештана испред неомалтерисане приземне куће недалеко од Цркве Покрова Пресвете Богородице у чијем дворишту се налази и сеоско гробље.

Тим сеоским путем паралелно оном којим смо ушли у село, долазимо до готово последњих кућа са десне стране цесте, ограђених високом дрвеном оградом. У доласку пролазимо поред полуограђеног дворишта унутар којег су четири омање приземне кућице за које нам је наша прва саговорница казала да су српске. Уз пут уочавамо и више модерних, новосаграђених кућа, налик на оне из часописа.

Фото: Д.Зечевић

- Овде је лепа природа, чист ваздух, вода, зато желе да купе што више српских имања - каже нам саговорница са почетка приче.

Појашњава да њени синови не желе да продају дедовину и да Албанцима који их питају за то траже нереалну цену, како би одустали. Тако поступа и Рајко Савић (63), који у кући опасаној дрвеном оградом и високом капијом живи са братом и снахом. Жена га је напустила, није могла да издржи живот у изолацији и стрепњи, али он не намерава да одлази са свог имања и дедовине. И док нам прича да се после избеглиштва 1999. у село вратио 2003. године, каже да му је годину дана старији брат отишао за Београд где тридесетогодишњи братанац покушава да пронађе посао.

Фото: Д.Зечевић

Рајко Савић

- Нема овде посла. Ми смо једина породица која има стоку, сву могућу живину, краве, обрађујемо башту, имање... Ето, видите колико је овде земља плодна - прича нам Рајко и показује засађен пластеник и околну башту у којој су све врсте поврћа.

Будући да је спреман за разговор, овог човека обувеног у дугачке гумене чизме, са рукама на којима се виде трагови земље али и лицем које одаје и пркос и патњу, питамо за кућу Марице Мирић, девојке коју су припадници тзв. ОВК обешчастили и пред мајком заклали.

- Кућа Мирића је трећа одавде, то је било једно фино младо чељаде, образована девојка. Завршила је факултет са свим десеткама, била је паметна, дивна девојка, била је јако лепа... Њу су прво силовали а потом заклали пред мајчиним очима - прича нам Рајко путем док нас одводи до куће Мирића.

Фото: Д.Зечевић

Кућа Мирића

У дворишту поред пута недалеко од сеоске цркве, кућа без фасаде, саграђена Маричином брату. Мало даље порушена двоспратна породична кућа обрасла је у зеленило и не види се са пута.

- Колико знам, Марица није желела да бежи из своје куће, а мајка Маја је остала са њом. Тада је већина Срба била избегла, а они који су остали у селу били су у црквеној порти. То су били страшни дани за нас. Међутим, иако је прошло готово четврт века, ми смо и даље у страху. У изолацији, трпимо, ћутимо и размишљамо о прошлости. За будућност не знамо шта да мислимо и можемо ли јој се надати овде где наше село више није ни налик некадашњем... А Марица, она је симбол наше патње и нашег страдања - прича нам искрено педесетогодишња жена која не жели да јој спомињемо име.

Фото: Д.Зечевић

Маричин гроб

Додаје да су и Срби у Белом Пољу некако безимени и тихи. Неприметни, баш као и њихове порушене куће обрасле у коров и зеленило. Док на магистрали врви од возила, а музика трешти из једног албанског ресторана, Србе из Белог Поља остављамо у тишини баш као што затичемо и двориште Пећке патријаршије где је међу упокојеним монахињама и игуманијама ове светиње сахрањена Марица Мирић.

Испред једног од десетак високих борова у задњем делу дворишта светиње Марица је нашла вечни мир. Да ли мирно спавају и монструми који су је обешчастили и заклали, или их је стигла Божја рука правде?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve
НОВЕ СВЕТСКЕ СИЛЕ УКЉУЧИЛЕ СЕ У СУКОБ У УКРАЈИНИ: Две на страни Путина, две жестоко против Руса

НОВЕ СВЕТСКЕ СИЛЕ УКЉУЧИЛЕ СЕ У СУКОБ У УКРАЈИНИ: "Две на страни Путина, две жестоко против Руса"

СУМЊЕ у подршку САД Украјини у случају победе Доналда Трампа на председничким изборима мучиле су све оне којима је циљ да се Кијев обрани од руске агресије. Трамп је победио и тек треба видети у ком ће смеру кренути његова политика, али сва та дешавања засенила су други важан однос у том, ионако компликованом, односу.

22. 11. 2024. у 09:14

ДЕСИЛО СЕ ЧУДО: Кренули да му искључе сина са апарата, отац УЛЕТЕО СА ПИШТОЉЕМ у болницу (ВИДЕО)

ДЕСИЛО СЕ ЧУДО: Кренули да му искључе сина са апарата, отац УЛЕТЕО СА ПИШТОЉЕМ у болницу (ВИДЕО)

ЛЕКАРИ су рекли да за њега више нема наде и наложили су да се искључи с апарата за одржавање виталних функција, али то његов отац није могао да дозволи, упркос томе што се младићева мајка, Пикерингова бивша супруга, сагласила са докторима.

21. 11. 2024. у 15:31

Коментари (0)

ОДРЖИВА АРХИТЕКТУРА: Важност енергетске ефикасности