СВИ ПАМТЕ ПОУКЕ ДЕДА ДРАГОМИРА: Породица Панић у Рибарици поносно чува сећање на славног претка, јунака Великог рата

ОГЊИШТЕ Драгомира Панића (1895-1992), у селу Рибарице, у Горњем Јадру код Лознице, живо је као у доба када је њиме ходио, боравио и на њему вредно радио славни српски јунак, који је пронео славу завичаја, читавог краја и отаџбине Србије.

Фото Приватна архива

До куће Панића стиже се макадамом дугим око четири километра из правца Драгинца, вароши која је добила име по краљици Драги Машин. Да није јунаков син Радосав, вредан и частан човек, својевремено из џепа извадио 10.000 тадашњих немачких марака да се уреди, био би то путељак као кад се деда Драгомир вратио, после осам година тешког војевања, од балканских ратова до целе албанске голготе коју је преживео. Ратник из Јадра добитник је највиших одличја, од "Албанске споменице" и "Карађорђеве звезде" до таковских ордена.

Одликовања, по жељи породице, чува особље Музеја Јадра у Лозници. Драгомиров син је био један од кључних добротвора и градитеља храма у селу, посвећеног Светом Ави (др Јустину Поповићу).

- Јунака Драгомира сам добро знао и са њим сам често разговарао до саме смрти, пре 32 лета - прича прота Станко Васић, који је годинама службовао у Горњем Јадру.

Фото Приватна архива

- Био је озбиљан, честит, пријатан и побожан човек, који је држао до части и до људске солидарности. Вратио се на потпуно уништено огњиште, кренуо је од почетка и створио је домаћинство за понос. Његова деца Миленија, Радослав и Милан су људи за пример.Достојни оца див јунака и човека. Чим је мало ојачао, помагао је онима који немају. Делио је, често, са некима од њих и залогаје. Таква су му и деца, и унучад и праунучад.

Фото Приватна архива

Драгомира су поштовали и војници савезничких земаља, чији су представници долазили у његов дом. Међутим, у Брозово време био је скрајнут и тек после 67 година пружила му се прилика да посети острво Видо и обиђе друге ратне стазе. Вратио се, кажу укућани, са помешаним осећањима. С једне стране био је срећан што је доживео да у слободи посети та места, али истовремено је осећао жал за многобројним друговима којима је одао почаст. Међутим, ни данас у родном селу или Драгинцу нема улице са његовим именом.

На огњишту солунца је данас његов унук Предраг са супругом Божицом, Рађевком из Брштице, чији је сродник, такође велики човек тог дела Србије, владика Лаврентије (Трифуновић). Вредни, гостољубиви и поносни људи увек се обрадују кад се спомене деда Драгомир.

- Сви смо га волели, као и комшилук и читав крај, али и људи који су нас посећивали - прича Предраг.

- Био је јако мудар и бистар човек. Не само да нам је препричавао догађаје из славног војевања, већ нам је давао поруке и поуке, савете и упуте о животу. Памтим сваку његову "лекцију". Деда је запамћен и као велики радник, праведник, пожртвован за породицу као што је био и за отаџбину, али, кад затреба, оштар и строг. Кад се све сабере био је, заиста, горостас од човека и с разлогом смо поносни на њега.

Фото Приватна архива

Ризницу о деди чува посебно његов праунук Бранко, који је завршио Богословију, Богословски факултет и студије за ИТ технологије. Живи и ради у Београду, ту је, вели, пред женидбом, али често је на огњишту код оца, мајке, брата. Бранко има многа документа о славном претку - од фотографија, видео-записа, књига, до предмета из рата и свакодневног живота. О деди спрема и лично, писано, сведочанство о томе како га је он доживљавао. Истиче да су у француској амбасади он и отац примљени са посебни почастима. Сећа се да су док је био дечак долази Французи да о прадеди Драгомиру сниме филм.

Фото В. Митрић

Закаснеле почасти

ПАНИЋИ нису од оних људи који се жале, али констатују да јунак Драгомир у време социјализма није имао статус какав заслужује. Тек почетком деведесетих година Драгомиру су почели да одају почаст и готово да није било светковина у част јунака из Великог рата на коју није позиван. С друге стране, његова материјална ситуација остала је неизмењена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације