КАКО ЈЕ ЦРНО-БЕЛИ ДРЕС ИЗ ХУМСКЕ СТИГАО У СИРИЈУ: Асад Басам је увек уз свој Партизан

НОВЕМБАР седми, година 1984. Млади Асад Набих Басам, из сиријског града Џабле, будући студент Стоматолошког факултета у Београду, слеће на аеродром у Сурчину. Преузима свој пртљаг, узима такси и хита право у Хумску, на стадион ЈНА да стигне на реванш утакмицу Купа УЕФА Партизан - Квинс Парк Ренџерс (4:0), испоставиће се антологијску! Драматика меча, као око пун стадион, "плес" црно-белих на терену, голови Драгана Манцеа, Драгог Каличанина, Миодрага Јешића и Зорана Чаве Димитријевића, очарали су Асада, а Партизан се заувек уселио у његово срце и душу.

Приватна архива

Јутро, 6. фебруар, готово четири деценије касније. Буде нас вести о разорном земљотресу који је погодио Турску и Сирију. Страшни извештаји сустижу један другог. О жртвама, повређенима, затрпанима, о великој материјалној штети. И све су углавном из Турске, а из Сирије, притиснуте и измучене санкцијама и исцрпљене ратом, скоро да их и нема. Неправда на коју "Новости" прве реагују. У жељи да добијемо бар неку информацију из ове земље, позивам др Јасера Хаварија, педијатра у једном београдском дому здравља, родом Сиријца. Видно потресен, али као и увек љубазан, даје ми бројеве тројице својих сународника, некадашњих студената Универзитета у Београду.

Приватна архива

- Везе су ужасне, али будите упорни, добићете неког од њих сигурно. Сви и дан-данас одлично говоре српски - смернице су др Хаварија.

Неколико сати позивамо бројеве. Не одустајемо. И коначно успевамо. Са друге стране "жице" је Асад Басам (57), у Џабли, тридесетак километара јужно од Дамаска. Детаљно, као да је репортер описује нам страхоту коју је праскозорје, тог дана донело његовом народу и земљи. Шаље нам и фотографије. Поткрај разговора каже:

Приватна архива

- Знао сам да ће Србија међу првима одреаговати на ову нашу несрећу. То је моја друга домовина. Носим само најлепше успомене. Сећам се Калемегдана, Кнез Михаилове, насеља Баново брдо и Борча где сам живео... Волим Србију свим срцем, а највише мој Партизан. Ватрени сам партизановац.

- Пренећу колегама који навијају за црно-беле, мада сам ватрени звездаш - кажем му.

- Ма, нека сте, али: "Ми смо гробари, најјачи смо, најјачи" - уз осмех скандира Асад.

Реч по реч, отвара се прича која по свему надилази навијачке страсти. Узвишена, ванвременска. О оданости и љубави према Партизану. Прича о Асадовој привржености клубу иако је хиљадама километара далеко, а на трибинама у Хумској последњи пут је био пре скоро 40 година. Али о црно-белима и сада, без сумње, све зна, на сваком мечу срцем и мислима је уз тим. Из сезоне у сезону, од утакмице до утакмице. Тако је четири деценије!

Приватна архива

- Паковао сам кофере да као стипендиста кренем у Југославију. Одувек сам волео фудбал и на телевизији сам случајно видео Манцеов гол у Лондону, 24. октобра 1984, против Квинс Парк Ренџерса. Нисам могао да верујем. Каква уметност, какав погодак! Морао сам тог човека да видим уживо. Сазнао сам кад је реванш и решио да га у Београду гледам. Десило се да је та утакмица била на дан мог доласка. У Сурчину сам узео такси и све са коферима ушао на стадион ЈНА. Трибине су биле пуне, 50.000 гледалаца, атмосфера невероватна. Опила ме. Резултат савршен. Није чудо што је та утакмица званично проглашена за једну од 100 најбољих у историји светског фудбала,јер је Партизан надокнадио пораз од 2:6 са Лофтус роуда - срчано прича Асад.

Каже, тог дана се заљубио у Партизан. Четири дана касније, памти да је била недеља, црно-бели су у тријумфовали у вечитом дербију са 2:1. Зна голгетере, како су текле акције, минути у којима су пали голови.

- Од тада нисам изостао ни са једне утакмице мог Партизана. Путовао сам у Ниш, Загреб, Ријеку, Мостар, Сарајево, Титоград, Сплит, Осијек, Скопље... Некад са навијачима, понекад сам возом или аутобусом. Сам сам ишао и у Загреб на меч против Динама, 8. јуна 1986. Али, карта ми је била међу навијачима Динама. Када је Звонко Варга дао гол у 28. минуту, а Партизан повео, скочио сам... Срце ми је било на правој страни, али сам физички био на погрешној трибини. И добио сам батине. Остатак утакмице нисам гледао, и дан-данас ми је жао што уживо нисам видео незаборавни продор Горана Богдановића којим је матирао Загрепчане и донео победу мојим црно-белима од 3:2 - износи Асад сваки детаљ, а сваки пут кад каже Партизан неизоставно је и "мој".

Није му лако да "прогласи" најбољег фудбалера Партизана. Издваја Мустафу Хасанагића, Момчила Вукотића, Драгана Манцеа, Милка Ђуровског, Миленка Пантића, Звонка Варгу... А тек Клеа и његове, како каже, незаборавне маказице 21. јула 2009. у мечу против Рила. Каже, то је антологија, незаборав...

Приватна архива

- И у Сирији живим за моје црно-беле. У мом животу Партизан је на једној страни, а на другој сви и све остало. Чувам све улазнице за утакмице, годишње чланске карте, фотографије тима са сваке утакмице јер сам на наличју писао ко је играо, а ко постигао поготке. Све то чувам у посебном ормару и нико без мене не сме то да одвара и дира. Једино ми је жао што нисам понео са собом заставу Сиријаца, навијача Партизана у чијој изради сам учествовао. Ако ме разумете, Партизан је заиста моја највећа љубав. Имам три сина Асада, Тарика и Јауда, сви су партизановци, као и моја супруга Саусан. Та се љубав преноси - говори нам Асад.

Прича са радошћу и срчаношћу, за које чини се, још нису написане ни реч ни речи за прави опис. Као ни за бескрајну тугу кад говори о последњој утакмици коју је гледао уживо. Било је то 1990. у Нишу против Радничког.

У даху сам испричала колегама Асадову причу. Одмах се родила идеја да му пошаљемо Партизанов дрес. Клуб нам је изашао у сусрет. Остало је само да нам Асад каже који број да буде на леђима и које име:

- Не могу да верујем - заплакао је Асад. - Нека буде деветка. Партизанова деветка. И нека пише Басам.

И отишао је дрес за Џаблу, где Асад данас има своју трговачку радњу. Претпоследњег дана марта у пет ујутру зазвонио ми је телефон:

- Стигао је. Стигао ми је дрес. Љубим га. Прво сам га ја обукао, па синови и супруга. Дрес мог Партизана. Хвала вам. до неба вам хвала - није било краја искреној, готово опипљивој Асадовој срећи. - Чим Сирији укину санкције, имам новца за карту, доћи ћу у Београд. Морам још једном у животу да дођем у Хумску, да још једном осетим хук "југа"... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације