И НАЈТЕЖЕ БИТКЕ СЕ ДОБИЈУ АКО ВАС ВЕРА У ДОБРО ВОДИ: Свештеник у Врању са осам година био је део колоне током "Олује"

КРОЗ животни пут ме је водила божја воља. Било је лоших дана, муке и патње, а са друге стране исто толико и радости. Вера је пут ка оздрављењу душе сваког православца, упркос томе што нам бројни ратови, сукоби и друге трагедије као друштву не иду наруку.

Фото: Приватна архива

Овако казивање о свом животном путу започиње свештеник Дејан Шкарић (37), човек који је успео да направи баланс између тешких догађаја у детињству, који су се низали од тренутка када је сео на трактор са делом породице бежећи из родног Врбника код Книна у непознато и живота који је створио у малој средини, где свакодневно служи и Богу и људима.

Старешина цркве Свете Петке у Врању, један је од омиљених свештеника у овом граду. Стрпљив, пажљив и породичан човек, отац Гаврила и Прохора, дели радост и тугу са Врањанцима, брине о најстаријем градском гробљу у оквиру цркве на Шапранцу и свакодневно се на свој начин бори да људима врати веру, не само у Бога већ и у опште добро.

Иза благог осмеха крије се животна прича коју свештеник Шкарић нерадо прича, али је неминовна фаза његовог живота која је дубоко урезана у свест и срце. Поделио је своје животне туге и радости на најрадоснији хришћански празник са нашим читаоцима, како би послао поруку да се и најтеже битке добијају ако вас вера у добро води.

Фото: Приватна архива

Пре него што је постао део велике колоне људи који је бежала у "Олуји", тада осмогодишњи дечак, живо се сећа сваког момента. Каже да се "осећало" у ваздуху да не ваља. Пре поласка дан су провели у импровизованом склоништу у његовој кући. Двадесетак деце из десет породица је чекало да се нешто деси.

- Стигло је писмо да се морамо евакуисати. Мука је то била велика, само жене и деца у селу, остали мушкарци укључујући и мог оца Дражена били су на положају. Срећа да је старији кум имао велики трактор тако да смо на њега стали, нас 15 душа. Стрина Хрватица и њена деца, мајка, сестра, бака и ја, као и кумова породица. Стоку смо пустили и пса који је километрима ишао за нама, ту слику нећу заборавити - сетно прича Шкарић.

На питање како се осећао тада, дубоко уздише. Каже да је био уплашен и да је бринуо... због оца коме су, ако сврати кући, оставили на столу пршут, писмо и 20 марака, због кује коју остављају и прабаке која није могла са њима на пут.

Фото: Приватна архива

- Водила се као нестала у "Олуји", касније смо сазнали да су је убили, тачније удавили у бунару. Родитељи кумова убијени су на кућном прагу. На нашој кући и дан-данас има трагова од метака, јер су пуцали а да нису ни питани има ли кога у кући - прича овај млади човек.

На срећу, после неколико дана на трактору им се придружио и Дражен, његов отац, а неколико дана касније и стриц. Пратило их је и сунце и киша. Возили су се у тој колони туге, а опет сретали добре људе.

- У Приједору нас је сачекала жена чијег се имена не сећам, одвела је децу својој кући, после неколико дана смо се окупали. Сећам се да ми је дала свој џемпер. Чекали су нас људи и давали нам храну. Пребацивали смо из трактора нашу храну у камионе које смо сретали у путу. Било је страха, неизвесности и туге. А нека сећања су још увек толико жива, попут лубенице коју нам је дала жена код Руме. Мислим да још осећам укус у устима кад се сетим. У близини Београда распоређивали су нас ко где иде. Нисмо никог имали у Београду и Војводини да гарантује за нас, па су нас упутили на југ - прича Дејан како се приводило крају најтеже путовање у животу.

Фото: Приватна архива

Недаће са којима се суочи једна породица у оваквим ситуацијама немогуће је описати. После свега један млад човек може да каже да је заиста срећа што су сви на окупу.
- Стидео сам се живота у смештају у коме сам живео и лагао своје другаре, онда сам исто то прећуткивао девојкама. А онда се десило нешто што ми је још у раној младости показало да ће свештенички позив бити мој животни позив - каже Шкарић.

Већ 1995. године сви мушкарци, укључујући његовог оца, одведени су поново на ратиште. Опет месецима нису знали да ли је жив.

Фото: Свештеник у цркви

- Манастир Свети Прохор Пчињски игра важну улогу у мом животу, по том свецу носи име мој старији син. За нас децу из "избегличких барака" бомбардовање 1999. је било страшније, јер смо поново то преживљавали. Тада сам кренуо на веронауку и поново под кровом цркве нашао мир и утеху, а манастир је био посебна мирна лука за наше повређене и уплашене душе - прича свештеник.

Након затварања колективних центара породица се сели у Стару Пазову, јер су тамо већ имали рођаке, он завршава средњу школу и уписује Теолошки факултет чиме почиње да остварује свој планирани пут. Није ни слутио да ће га за Врање нераскидиво везати не само посао већ и љубав.

- Последњег дана у години 2009, вероватно не случајно, пријатељ ме замолио да његовој познаници понесем књиге, јер сам кретао за Врање. Она ме је чекала на аутобуској станици, попили смо кафу и питала ме је где ћу на дочек, нисам имао никаве планове тако да сам се придружио групи њених пријатеља и тако је све почело - прича Дејан како је упознао супругу Милену. Већ следеће године били су у браку.

После свега, он каже да је срећан и испуњен човек. Мајка Рада, отац Дражен и сестра Драгана живе у Старој Пазови. Са супругом активно учествује у хуманитарним акцијама и верује да је стуб друштва породица. Због тога заједно са супругом жели да на децу пренесе навику да пруже руку пријатељства и доброте када је некоме потребно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације