ИСТИНУ ЧЕКАЈУ 24 ГОДИНЕ: Бол мајки, чији су синови завршили у злогласној "жутој кући" - Да им се бар на гробовима исплачу (ФОТО)

ЧЕКАМ вести о мом Давору 24 године. Последњи пут сам га видела 22. јуна 1999. Кренуо је да купи део за ауто и није се вратио.

Фото: Ј. Ћосин

Ни данас нико не може да ми каже шта је са мојим дететом, да ли је живо, а ако није, где су му кости остале, да могу да га сахраним, па да одем да се исплачем на гроб. Нестао је на путу између Косова Поља, где смо живели, и Приштине. Одмах по његовом нестанку, обратила сам се најпре Кфору, па Унмику и Међународном Црвеном крсту, али никаквих вести нема. Со на рану су ми информације да је завршио у "жутој кући" па на броду, где су му узети органи, а тело бачено у море.

Ово је за "Новости" јуче испричала Гордана Ристић, мајка Давора (28), киднапованог после доласка Кфора на КиМ, а сумња се да је жртва трговине органима, нечасног дела терориста тзв. ОВК. Уплакана, испричала нам је да је у неколико станица Кфора пријављивала његов нестанак, али да ништа није предузето. Званични нестанак се у списима нашао тек годину касније.

- Давор је нестао у свом ауту. Није волео незнанце да вози у ауту, а кад ми је комшија пилот рекао да га је видео на путу за Приштину са неким човеком у возилу, знала сам да је киднапован. Одмах смо пријавили нестанак Међународном Црвеном крсту, нема где нисам Даворову слику оставила, али узалуд - испричала нам је несрећна мајка.

Очај и немоћ несрећне мајке искористили су злочинци да приграбе и материјалну корист.

- Један наш возач чуо је за Албанца који за новац враћа киднаповане. Комшијама нашим киднаповали су сина, паре су дали и вратили су им сина. Зато сам пристала. Тражио је 8.000 марака у кешу. Сакупила сам, позајмила, дала му. Обећано нам је да ће у току ноћи довести Давора. Целе ноћи смо чекали. Није било ништа. После је рекао да није успео да га извуче, али да ће покушати поново. Више се није јавио - прича нам.

Фото: Ј. Ћосин

Тада је чула да је у Липљану затвор и да у њему има Срба. Упутила се и тамо:

- Комшија Албанац пристао је да ме одведе. Када смо дошли до затвора, рекли су да немају никог под тим именом.

Последња нада да ће наћи сина, био је румунски инспектор.

- Попај се звао. Он се заиста залагао за наш случај. Направио је записник о свему, ангажовао српске преводиоце. Отишао је у Орлане, јер је чуо да је тамо Давор. Видео је да тамо има људи, али нису га пустили да уђе без налога. После три дана направио је налог и отишао са још тројицом инспектора, Американцем, Британцем и Немцем. Од тога дана више нисам чула за Попаја. Кажу да је избачен из службе или премештен по казни. Ту ми се угасила свака нада - прича нам Гордана.

Фото: Архива ВН

ЗАРИЋЕВА: НАДА ЈЕ СУЂЕЊЕ ТАЧИЈУ

О КИДНАПОВАНИМ на КиМ говори и документарни филм "Досије Косово - Жута кућа", аутора Слађане Зарић, емитован пре два дана:

- Филм смо урадили објективно, а извори су нам били извештаји међународних институција. Када се тако ради, истина ће увек наћи пут, чак и до оних који нам нису веровали да се тако нешто на Косову и Метохији догађало. У то верујем и због процеса који се води против Хашима Тачија, а он је у време тих страшних дешавања био главни партнер Запада. Припремам и верзију филма на енглеском језику, а њу ћу допунити са још неколико врло релевантних саговорника из Кфора - казала је јуче за "Новости" Слађана Зарић.

Попут ње, иста рана боли и Драгану, мајку Ивана Мајсторовића, који је имао само 17 година када је на Преображење 1999. киднапован на путу Косово Поље - Приштина.

Фото: Ј. Ћосин

- Био је ученик треће године гимназије у Приштини. Није био припадник ни војних ни паравојних формација. Био је само дете, без икакве кривице. Радила сам као здравствени радник, добила сам премештај у Лесковац. Он је 19. августа кренуо из Косова Поља код мене, са комшијом Драганом Стевановићем. Ево, ни данас, толико година после отмице, не зна се њихова судбина - очајна је Драгана.

После објављивања књиге Карле дел Понте "Ја, лов и ратни злочинци" и извештаја Дика Мартија о злогласној "жутој кући", каже, убијене су јој све наде да је ико од отетих још жив.

- Имали смо информације да су наши још били живи, да су чувани за размену. Живимо у агонији и ишчекивању 24 године. Од сина ми је остала једна једина фотографија, коју је поклонио сестри из Америке. Када је кренуо за Лесковац, све је спаковао, тако да је све отишло са њим у непознато. Тог дана испратила га је бака. Хтео је да дође у Лесковац да упише 4. годину, јер смо из нашег стана у Приштини насилно избачени 13. јула 1999. Нашег Ивана нема, наде више нема, али имамо право на истину и на гроб - каже Драгана.

Препоручујемо

Друштво

3 48

РУСИ СЕ ПОКЛОНИЛИ ЖРТВАМА НАТО АГРЕСИЈЕ: У Москви одржан помен, велики број људи испред наше амбасаде (ВИДЕО)

25. 03. 2023. у 09:41

Друштво

0 6

"ЗНАМ ДА СИ ТАМО НЕГДЕ, ДА НАС ЧУВАШ" Емотиван говор ћерке Радована Медића, прве жртве НАТО агресије

24. 03. 2023. у 19:30

Репортаже

3 5

ЊЕН ВРИСАК СУ, ПРЕ 24 ГОДИНЕ, СНИМИЛЕ И КАМЕРЕ: Потресно сведочење Невенке Дељанин, у трену је изгубила и мужа и брата (ФОТО)

25. 03. 2023. у 15:00

Репортаже

0 12

НАТО БОМБЕ УБИЛЕ СУ НА МОСТУ МАЈКУ И СИНА: Ружичино тело нађено је одмах, Ратоборово испливало тек после пет дана (ФОТО)

25. 03. 2023. у 13:06

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације