СРБИ СУ БИЛИ БЕДНИ МИЛИЈАРДЕРИ: Годишња инфлација 1993. износила 352,5 трилиона одсто

БИЛО једном једно време у коме је сваки Србин био милијардер, када је ветар новчанице са огромним бројем нула витлао по улицама, а нико није хтео ни да их погледа, а камоли да се сагне да их покупи. Јели су се до тада, нечувени специјалитети "ембарго-ћуфте" од старог хлеба, уштипци од синдикалног брашна пржени на уљу чудног мириса... сладило се тортом од једног јајета, чији је рецепт преношен "од уста до уста, јер су новине биле луксуз". Све се то дешавало пре само 30 година, када је годишња инфлација, те 1993. износила 352.459.275.105.195 одсто, или краће, 352.5 трилиона одсто.

илустрација Т. Борковић

илустрација Т. Борковић

Када је у децембру 1993. у оптицај пуштена новчаница од пет милијарди динара, по уличном курсу је вредела једну немачку марку, баш колико је у том тренутку коштало једно јаје на пијаци. Ко га није купио ујутро, увече није могао да га пазари, јер је дневна инфлација износила 62 одсто.

Све се куповало на црном тржишту за марке, које нису могле да се узму у банкама, већ само од уличних дилера препознатљивих по "шиштању" кроз зубе "..визе, ..визе", скраћено од "девизе, девизе". Када би запослени примили плату, уследила би трка до дилера да их што пре замене за неколико немачких марака. Ко није био брз, остајао би без ичега.

- Те 1993. јео сам уштипке и крофне, јер ништа друго нисам ни јео. Плату сам примао у брашну, кромпиру и уљу које као да је извађено из трансформатора. Они који су примали безвредне паре су ми завидели, јер сам имао сигуран оброк - с нелагодом се сећа доба од 1992. до 1994. пензионисани графичар Чеда Р. из некада велике београдске штампарске и издавачке куће.

Privatna arhiva

Она је "пала" као једна од стотине српских жртава немилосрдног обруча међународних санкција које је у мају 1992. СР Југославији формално увео Савет безбедности УН. Суштински он је био инструмент тадашње једине супер-силе, Сједињених Држава. Америка је дозволила, по речима немачког политиколога и историчара Матијаса Кинцела, да је инструментализује Немачка, која је наоружавала сецесионистичке југословенске републике и прва признавала њихова једнострана отцепљења. СРЈ је остала без заједничког тржишта некадашње СФРЈ, а санкције су потпуно забрањивале увоз и извоз. То је важило чак и чак за храну, лекове и гориво. САД су наредиле блокирање целокупне имовине СРЈ у иностранству и забраниле било који вид научне и спортске сарадње. Остаће забалежено и да су заплењена сва пловила СРЈ ван матичних вода и лука. Уследио је одговор - стварање кријумчарске "дунавске шесте флоте".

- У селима око Ђердапа су правили мале танкере које када напуниш горивом потону испод површине и постају невидљиви за европске посматраче на румунској обали који су покушавали да спрече шверц горива. Бродарци подунавских земаља су развили систем претакања цревима горива током пловидбе и трговине са брода на чамце. Из тих подморница "шесте флоте" људи су куповали гориво на канистере, а продавали су га на улицама из пластичних флаша од литар и по, које су претходно напарили да им смање запремину и украду на мери. Шверц је прво био спонтан, а онда су опасни људи преузели посао - сећа се Лепи Јоца, некадашњи капетан пропалог бродарског предузећа.

Санкције су створиле читав низ нових занимања, као што су улични продавци цигарета, које више нису могле да се пронађу у опустелим продавницама и киосцима. Куповане су од људи који су на подлактици држали кутију са паклицама и као колпортери запевајући извикивали: "Ел-ема, ел-ема, партнер..." Упредо са растом инфлације, расла је потражња за дуваном сумњивог квалитета којим су ускоро биле затрпане пијачне тезге. Поред њих су се шаренеле флаше са жестоким пићима са различитим етикетама и опасним садржајем. Популарно су називана "суботичка смрт", по граду у које су стизале цистерне сумњивог алкохола и препакивале су боце. Када хемичари нису били довољно вешти, дешавало се да муштерије ослепе или умру.

Роба широке потрошње и храна из Мађарске и Бугарске продавала се са хауба аутомобила у прометним улицама. Београдски Булевар краља Александра у време хиперинфлације тада је личио на уличну пијацу где су шверцери-продавци били најчешће припадници бивше средње класе, инжењери, професори, индустријски радници... Нестало је, готово у трену, око 800.000 радних места. Због санкција није било сировина за производњу, нити резервних делова, а и оно што се производило није могло на страно тржиште због ембарга, док је продају на домаћем уништила хиперинфлација. Фабрике су постајале гомила старог гвожђа, а систем друштвених вредности се скршио и изопачио. Школа и култура су постале предмет презира, а статусни симбол постали су "плавуша, пејџер и пајеро".

Неки необични таленти су постали престижни и тражени. Млади новинар Никола О. из чувеног, а пропалог, престоничког дневног листа умео је добро да подражава рукописе што му је обезбедило егзистенцију у најтежим временима.

- Запослио сам се као потписивач чекова. Радио сам у једном великом београдском хотелу, од ујутро до увече. Донели би ми брда чекова и мустре потписа. Не знам колико сам вагона робе из магацина робних кућа, фабрика, цементара, уљара претурио преко руку. Прича је проста. Директор фирме добије девизе на руке а заузврат омогући одабраном купцу да чековима за динаре купи робу. Kada би стигли на наплату, инфлација би их потпуно обезвредила. Потписивао сам чекове за робу вредну милионе марака, а ја сам добијао десетак дневно и био срећан. За то време та сума је била богатство. Мој отац је примао плату од пет марака, ако стигне ба време до дилера - каже Никола.

ХРОНОЛОГИЈА ПРОПАСТИ

РАСПАД СФР Југославије је постао очигледан 1990. а формализован је 25. јуна 1991. када су Хрватска и Словенија једнострано прогласиле отцепљење и започеле југословенске грађанске ратове.

У СРБИЈИ је "замрзнута" девизна штедња грађана, а на тржиште су изашле пирамидалне банке Дафимент и Југоскандик које су опљачкале девизну уштеђевину годинама чувану у кућама.

ГОДИШЊА инфлација 1991. била је 235 одсто. У мају 1992. УН уводе санкције СРЈ, а држава ограничава промет стратешких производа, после чега они постају реткост на тржишту. Годишња инфлација 1992. била је 19.755 одсто, а раст црног курса немачке марке 18.789 одсто.

ПРАВА пропаст настаје 1993, најгори период санкција траје до јануара 1994. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације