ПАДОБРАНКА ЦИЦА СКОЧИЛА 4.100 ПУТА: Светлана Симић, ветеран у српском падобранству, 45 година од првог скока осећа исту енергију

КАДА је први пут маја 1978. године сопственим телом запарала небо и облаке, тада двадесетогодишња девојка, препуна енергије и снаге, није ни слутила да ће њен лет трајати наредне четири и по деценије.

Фото: Приватна архива

На спортски аеродром у Давидовцу да скочи падобраном први пут дошла је малтене случајно, на наговор комшије који је већ скакао. Свих наредних година остајала је намерно.

Везала је, прича са осмехом сада шездесетпетогодишња Светлана Цица Симић, двострука љубав - према летењу и инструктору летења. Са Љубишом Наумовићем је постала пар - падобрански и брачни, сигурно најпознатији у Србији у овој грани ваздухопловног спорта.

- Те 1978. у Аеро-клубу "Наша крила" једва су ме примили на обуку. Рекли су ми да сам са двадесет лета престарела за падобранство. Примали су дечаке и девојчице од 18. Ипак, била сам упорна и завршила тромесечни курс. Први пут сам скочила из авиона АН 2 и било је то невероватно искуство. Одмах сам схватила да нећу да престанем. Падобрани су тада били десантни, са огромном куполом површине деведесетак квадрата. Њиме се није могло управљати, али био је то осећај невероватне слободе и бескрајне тишине. Имала сам утисак да сам закачена за небо и да никада нећу да слетим. Пропадање нисам осетила - присећа се Цица.

Фото З. Рашић

Родитељима није "пријавила" ни обуку из падобранства, а камоли да је заказала први скок. Само је помислила: "Убиће ме мајка". Признала је шта ради тек кад се први пут успешно приземљила. И то прилично даље од аеродрома. Буквално је пала на пругу, између два прага.

- Бавила сам се тада спортом, тренирала кошарку, па када ме је мајка питала куда ћу, одговарала сам јој увек да идем на тренинг. Тако да је нисам ни слагала скроз, само сам мало прикривала истину - додаје наша саговорница. - Тај први скок оставио ми је траг у сећању као да је јуче био. Траком од четири метра, такозваном гуртном, била сам везана за авион и само сам искорачила из њега са 1.000 метара висине. Запљуснула ме ваздушна струја од елисе авиона, потом је наступио "прекид филма" и одједном сам само видела да је падобран отворен. Толико много сензација у тако мало секунди!

Од првог скока до првог такмичења прошле су две-три године. Током прве је упознала Љубишу и сва знања од њега "покупила". Он је већ тада био врхунски падобранац, првак државе и инструктор. Уз то је радио у београдском "Клузу" , испробавао и контролисао њихове падобране. Наредних година Светлана је изузетно брзо напредовала, тако да за падобранку Цицу из Параћина мало ко није чуо на простору тадашње Југославије. Много пута освајала је државна и регионална првенства, наступала са репрезентацијом, скакала са небеских висина широм Европе и света...

Фото приватна архива

Једино небо изнад Аустралије није освојила, а обећала је себи да ће и то. Данас је већ ветеранка у падобранству у Србији међу женама, али и даље активни такмичар, лиценцирани инструктор падобранства, пуна идеја и планова. О томе сведочи и златна плакета Ваздухопловног савеза Србије коју је добила за прошлу годину. Најпрестижније признање ВСС, статуа "Златни орао", у Цициним је рукама одавно.

- "Орла" сам добила за резултате у 2005. години, када сам на Европском првенству у Чешкој, међу 96 жена, била четврта. У овој грани ваздухопловног спорта једино смо Љубиша и ја били добитници те статуе у Србији - вели Симићева.

Довољан је само поглед на пехаре и медаље који заузимају читав зид наменске собе у Светланином дому, да одмах буде јасно о каквој падобранки се ради. Има невероватних 4.100 скокова. У време кад је у аеро клубу било довољно пара, Симићева је годишње имала по 200 скокова, а Љубиша и дупло више од тога. У збиру, обоје укупно имају 95 година падобранског стажа, Цица 45, а Љубиша 50.

Нежнија половина овог тандема већ више година је председница АК "Наша крила" који, између осталог, води бригу о аеродрому у Давидовцу, једном од најактивнијих спортских аеродрома у Србији. Клуб је основан још 1935, али тешко да би успео да постигне резултате које има да није подршке Ваздухопловног савеза Србије, Општине Параћин, Спортског савеза, спонзора и самих чланова који несебично раде.

- Авиони морају бити сервисирани, регистровани, осигурани, гориво и авио уље обезбеђени, писта сређена... Нема учешћа на било ком такмичењу без тренинга од најмање 20 скокова по падобранцу. Много тешко опстајемо, али се много и трудимо - закључује Симићева, подсећајући да "Наша крила", осим падобранаца, имају и одличне пилоте. Они су прошле године освојили екипно прво место у Зрењанину на државном првенству.

Фото приватна архива

Препоручујемо

Остали спортови

0 0

ЗЛАТНА ПЛАКЕТА СВЕТЛАНИ СИМИЋ: Падобранки из Параћина признање Ваздухопловног савеза Србије

24. 02. 2023. у 17:25

Пензионери

0 0

ЗАВРШЕНЕ ПРИЈАВЕ ПЕНЗИОНЕРА ЗА БЕСПЛАТНУ РЕХАБИЛИТАЦИЈУ У БАЊАМА: Прелиминарна ранг-листа биће објављена 30. марта

07. 03. 2023. у 08:49

Друштво

0 4

УСКОРО ПОЧИЊЕ ПРИЈАВА ЗА ПЕНЗИОНЕРСКЕ КАРТИЦЕ: Пензионерима доносе многе олакшице, ево како се пријављује

06. 03. 2023. у 09:17

Економија

0 3

СРБИЈА У ИНОСТРАНСТВО ШАЉЕ 62.613 ПЕНЗОНИХ ЧЕКОВА: Пензије путују чак у Бразил и Мексико

04. 03. 2023. у 18:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације