"ДЕЦО, БОЉЕ НАМ ЈЕ У СРБИЈИ, ТАКВА НАМ ЈЕ, КАКВА НАМ ЈЕ": Милунка Савић 1960. одбила да се пресели у кућу на Јелисејским пољима у Паризу

БАБУ Милунку смо звали Мума. Била је прека, али праведна жена. Није била много висока, али имала је неку натприродну снагу. Од ње су сви страховали, па чак и мушке главе у породици.

FOTO: Privatna arhiva

Сваке године је долазила у родну Копривницу, у своје Савиће. Помагала је целом селу, одводила сеоску децу на школовање у Београд. Много је волела нас децу, а изнад свега своју земљу, иако се према њој отаџбина није понела онако како је заслужила.

FOTO: Privatna arhiva

- Волела је место у коме је рођена и увек би долазила с јесени у село. Тада би помагала у пољу. Радила је код домаћина за надницу. Она би узимала да ради две врсте, рецимо,кукуруза, а сви остали по једну. Она заврши две док остали не заврше ниједну, толико је била велики радник. И још повиче на мушкарце, па понекад и удари ако спорије раде од ње - прича нам Мирослав. - Када се заврше радови, она би се враћала у Београд, али је увек водила неког од деце из села са собом, иако је код куће имала своју ћерку Милену и три усвојене ћери Милку, Зорку и Вишњу. Тада би сељаци, шта је ко могао, слали кромпир, купус, пасуљ..., како би имала чиме да храни децу. Иако још у нижој основној, ја сам ишао коњем да је водим до воза. Код ње сам чак и у два наврата живео у Београду по три месеца, а моја сестра Драгица је била најдуже код ње. Више је волела женску него мушку децу, сматрала је да мушка чељад треба да остану на свом огњишту и да раде...

- Њен ујак, Владо, рођени брат њене мајке Данице, која се у Савиће удала из Бојовића, једном је довео своје овце код нас да буду преко јесени и зиме, па би он, како је обећао, на пролеће узео своје стадо, а јагњад би оставио. Међутим, деси се да ујак дође по своје и узме и наше овце. Када је то Милунка чула, запуцала је из Београда право код њега, са пушком. Када је чуо да је Мума дошла, он се крио, а она је отишла и цело стадо вратила у Савиће. После тога, он јој се више на очи није помаљао - прича нам Мирослав. - Када дође у село, она би и спремала храну за све нас. Али, она то по војнички, нити љушти кромпир, нити било шта... онако из земље извађено поврће стављала би у казан, и да се једе. Сви су ћутали и јели... После би једно по једно ишло иза куће да повраћају, неки не би ни окусили... а она би им причала: "Не знате ви шта је глад, а и где су сви витамини... у кори, људи, у земљи...".

Код Милунке у Београд ишао је Мирослав док је још био дете. Имала је, сведочи он, на Вождовцу два одељења, у једном коза да има за децу млека и угаљ да се огреју, а у другом соба са креветима и шпорет. Мучила се да отхрани и своју и туђу децу. Неки су захваљујући њој постали учени људи, други су отишли у Француску да живе... Сви су је напустили, није је волела послератна комунистичка власт, а она је на крају остала сама, само уз усвојену ћерку Зорку. Тек касније је од Града Београда, док је градоначелник био Бранко Пешић, добила стан.

Био сам први разред осмолетке када је Милунка сазвала састанак у Савићима. Сви поседали, чекају шта ће нам саопштити. Она вели да је од француских власти добила понуду да са својом фамилијом и децом коју би повела, дође у Француску. Добила би кућу у Јелисејским пољима, а ми деца бисмо имали гувернанту. Пита нас шта ћемо да радимо. Сви ћуте... Онда она повика: "Ма, нисмо ми децо за то тамо високо друштво, боље нам је у Србији, па каква нам је, таква нам је!" - сећа се овог догађаја Мирослав.
Колико је била скромна говори и детаљ да није имала новца да на позив француског председника Шарла де Гола оде на прославу у Париз када је он изабран за председника. Некако је скупила новац од разних људи, али у тајности, јер тада на тај догађај није био позван чак ни Тито.

FOTO: Privatna arhiva

Тамо су је дочекали као праву хероину, примила је Орден Легије части... Окупили се око ње, причала нам је касније Мума, војне старешине, гледају је као у чуду. Питали су је, пошто је била позната бомбашица, како је тако далеко могла да баци бомбу, неки су говорили чак до 80, 90 метара на непријатељске линије. Она скочи, па, иако је тада већ била у годинама, узме са стола боцу пуну коњака, па баци... Сви гледају у флашу која је летела сигурно више од 50 метара... Аплаудирали су јој дуго, ценили и поштовали - прича нам Мирослав. - Е, такво поштовање је требало да има и овде, у својој земљи..., за коју се борила и више пута била рањавана, својим очима сам видео њене изрешетане ноге и груди од гелера...
Он у свом конаку, уз саму Ибарску магистралу, зато, како каже, чува сећање на српску Јованку Орлеанку. Израдио је у природној величини статуу са њеним ликом, на све стране окачио Милункине фотографије са фронта.
- Желим да се она никада не заборави, јер она је српско благо... - закључи Мирослав нашу причу о српској хероини.

Foto: FOTO: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

Препоручујемо

Друштво

3 19

НЕВИЂЕНА ШПИЈУНСКА АКЦИЈА: Како се млади јунак (18) из Крушевца увукао међу бугарске војнике и разоткрио планове за напад

19. 12. 2022. у 19:04

Друштво

0 2

КОЛУБАРСКИ ГАЗИМЕСТАН У ЖУПАЊЦУ: Покренута иницијатива да се у славу хероја у Првом светском рату изгради спомен-центар

15. 12. 2022. у 13:00

Друштво

0 5

СПОМЕН-ПАРК У ОБЛИКУ НАТАЛИЈИНЕ РАМОНДЕ: Српски хероји, жртве Великог рата, добили јединствено обележје у Трстенику (ФОТО/ВИДЕО)

14. 12. 2022. у 20:01

Панорама

0 0

ЈЕДИНИ МЕЂУ ОФИЦИРИМА: Павле Јуришић Штурм - 56 година војног службовања и седам ратова

27. 12. 2022. у 19:37

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације