МРЖЊА ПРЕМА ПРАВОСЛАВЉУ ДОВЕЛА ДО БОМБАРДОВАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Руски патријарх о подстицању раскола украјинске цркве

Ovo što govori ruski patrijarh ne pije vodu. Ne mrzi Zapad Pravoslavlje već su ti sukobi duboko zakopani u istoriji i mržnja je političke i filozofske prirode, više nego religiozne i obostrana je. To je i prorečeno. Od ovog sukoba u politici i religiji i nabujalog anglo-američko- rusko-ukrajinskog nacionalizma s elementima fašizma, korist ima samo Satana, pravi vladar ovog sveta (1. Jov. 5:19). Do dan danas tzv. sestrinske crkve kako se vole nazivati pravoslavna i katolička crkva, vuku korene razdora još od sabora u Nikeji. Hrišćanstvo je dobilo zamah u 1. veku, ali se s vremenom, nakon smrti apostola Jovana, stopilo s grčkom filozofijom i paganskim učenjima. Prekretnica za ovu novu religiju u Rimskom carstvu bila je godina 313. n. e., kada se car Konstantin navodno obratio na „hrišćanstvo“. Kako je došlo do tog obraćenja? Godine 306. n. e., Konstantin je nasledio svog oca i na kraju je, zajedno s Licinijem, postao suvladar Rimskog carstva. Na njega su uticali privrženost njegove majke hrišćanstvu i njegovo vlastito uverenje u Božju zaštitu. Pre nego što je krenuo u jednu bitku kod Milvijskog mosta blizu Rima godine 312. n. e., on je tvrdio da mu je u snu rečeno da na štitovima svojih vojnika nacrta „hrišćanski“ monogram — grčka slova hi i ro, prva dva slova Hristovog imena na grčkom. S ovim ’svetim talismanom‘, Konstantinove trupe su porazile njegovog neprijatelja, Maksencija. Ubrzo nakon što je dobio tu bitku, Konstantin je tvrdio da je postao vernik, premda se krstio tek neposredno pre svoje smrti oko 24 godine kasnije. On je nastavio da pribavlja podršku tobožnjih hrišćana u svom carstvu tako što je „prihvatio [grčka slova] hi-ro [ ] kao svoj simbol... Međutim, hi-ro se već koristio u obliku ligatura [spojenih slova] i u paganskim i u hrišćanskim kontekstima. Uz Konstantinovu podršku, religija hrišćanskog sveta je postala službena državna religija Rima. „Hrišćanski biskupi, koji su nekada bili meta hapšenja, mučenja i pogubljenja, sada su izuzimani od poreza, dobijali su darove iz carske riznice, prestiž i čak uticaj na sudu; njihove crkve su dobile novo bogatstvo, moć i istaknutost. Oni su postali prijatelji cara, prijatelji rimskog sveta (Jakov 4:4). U to vreme je između biskupa koji su govorili grčki i onih koji su govorili latinski besnela debata o „odnosu između ’Reči‘ ili ’Sina Božjeg‘ koji je bio utelovljen u Isusu, i samog ’Boga‘, sada nazvanog ’Otac‘ — njegovo ime, Jahve, Jehova, bilo je u osnovi zaboravljeno Neki su prednost davali gledištu koje je imalo podršku Biblije, to jest da je Hrist, Logos, bio stvoren i da je zato podređen Ocu (Matej 24:36; Jovan 14:28; 1. Korinćanima 15:25-28). Među njima je bio Arije, sveštenik iz Aleksandrije, u Egiptu. Drugi su smatrali da gledište o Hristovoj podređenosti predstavlja jeres i naginjali su više ka tome da se Isus obožava kao „utelovljeni Bog“. „Sve strane su verovale da je autoritet Pisma na njihovoj strani. Svako je one druge opisivao kao neortodoksne, netradicionalne i nebiblijske.“ Religiozni redovi su bili potpuno podeljeni što se tiče ovog teološkog pitanja (Jovan 20:17). Konstantin je želeo jedinstvo u svom carstvu, pa je 325. n. e. sazvao sabor svojih biskupa u Nikeji, smeštenoj u istočnom području njegovog carstva, gde se govorilo grčki, odmah preko Bosfora naspram novog grada Konstantinopolja. Kaže se da je bilo prisutno od 250 do 318 biskupa, što je bila samo manjina od ukupnog broja, i većina prisutnih je bila iz područja gde se govorio grčki. Nije bio prisutan čak ni papa Silvester. Posle žučne debate, taj nereprezentativni sabor je doneo Nikejski simbol vere sa svojom velikom pristranošću prema trinitarskoj misli. Ipak, sabor nije uspeo da reši doktrinarnu raspravu. On nije razjasnio ulogu Božjeg svetog duha u trinitarskoj teologiji. Debata je besnela decenijama, i bilo je potrebno još sabora i autoriteta raznih careva i korišćenja progonstva da bi se postigla konačna saglasnost. Bila je to pobeda za teologiju, ali poraz za one koji su se držali Pisma (Rimljanima 3:3, 4). Jedan rezultat učenja o Trojstvu bio je u tome da je jedini pravi Bog, Jehova, bio gurnut u teološku močvaru hrišćanskog sveta. Sledeća logična posledica te teologije bila je da ako je Isus stvarno bio utelovljeni Bog, onda je Isusova majka, Marija, očigledno bila „Majka Božja“. Tokom godina, to je dovelo do različitih oblika obožavanja Marije, i to uprkos tome što uopšte ne postoje stihovi koji govore da je Marija imala neku važnu ulogu osim što je bila ponizna Isusova biološka majkaf (Luka 1:26-38, 46-56). Katolička crkva je kroz vekove razrađivala i ukrašavala učenje o Majci Božjoj, što je dovelo do toga da mnogi katolici Mariju obožavaju gorljivije nego Boga. Još jedna karakteristika otpada jeste ta da on vodi do podela i iscepkanosti. Apostol Pavle je prorekao: „Ja znam da će posle mog odlaska među vas ući okrutni vukovi koji neće obzirno postupati sa stadom, i između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti iskrivljene stvari da bi odvukli učenike za sobom.“ Pavle je dao jasan savet Korinćanima kad je rekao: „Podstičem vas, braćo, imenom našeg Gospoda Isusa Hrista da svi složno govorite, i da među vama ne bude podela, nego da budete odgovarajuće ujedinjeni istim mislima i istim pravcem razmišljanja.“ Uprkos Pavlovoj opomeni, otpad i podele su uskoro uhvatili korena (Dela apostolska 20:29, 30; 1. Korinćanima 1:10). Samo nekoliko decenija posle smrti apostola, među hrišćanima su već bili vidljivi raskoli. Tako je Celz [protivnik hrišćanstva iz drugog veka] sarkastično je primetio da su hrišćani ’pocepani na toliko frakcija, da svaki pojedinac želi da ima svoju stranku‘. Oko 187. [n. e.], Irinej je nabrojao dvadeset podvrsta hrišćanstva; oko 384. [n. e.], Epifanije je nabrojao osamdeset. Konstantin je povlađivao istočnoj, grčkoj strani svog carstva tako što je dao da se izgradi ogroman novi glavni grad na području današnje Turske. Nazvao ga je Konstantinopolj (današnji Istanbul). Rezultat je bio da se Crkva tokom vekova polarizovala i rascepila i jezički i geografski — Rim na Zapadu koji je govorio latinski protiv Konstantinopolja na Istoku koji je govorio grčki.  Razdorne debate o aspektima učenja o Trojstvu, koje je još uvek bilo u razvoju, i dalje su stvarale nemire u hrišćanskom svetu. Još jedan sabor je održan 451. n. e. u Halkedonu da bi se definisao karakter Hristovih „priroda“. Dok je Zapad prihvatio simbol vere koji je izdao taj sabor, istočne crkve se nisu složile, što je dovelo do formiranja koptske crkve u Egiptu i Abisiniji i „jakobitskih“ crkava u Siriji i Jermeniji. Jedinstvu Katoličke crkve neprestano su pretile podele o nejasnim teološkim temama, posebno s obzirom na definiciju doktrine o Trojstvu. Još jedan uzrok podela bilo je obožavanje likova. Tokom osmog veka, istočni biskupi su se pobunili protiv tog idolopoklonstva i ušli u takozvani ikonoklastički period, to jest period uništavanja likova. S vremenom su se vratili korišćenju ikona (Izlazak 20:4-6; Isaija 44:14-18).  Daljnji veliki ispit je nastupio kad je zapadna crkva dodala latinsku reč filioque („i od Sina“) Nikejskom simbolu vere da ukaže da Sveti duh dolazi i od Oca i od Sina. Krajnji rezultat ovog šest vekova dugog preinačavanja bio je rascep kad je godine 876. sinod [biskupa] u Konstantinopolju osudio papu kako za njegove političke aktivnosti tako i zato što nije ispravio jeres po pitanju filioque. Ta akcija Istoka bila je deo potpunog odbacivanja papine tvrdnje da ima univerzalnu jurisdikciju nad crkvom. Godine 1054, papin predstavnik je ekskomunicirao Konstantinopoljskog patrijarha, koji je za uzvrat prokleo papu. Taj rascep je konačno doveo do formiranja Istočnih pravoslavnih crkava — grčke, ruske, rumunske, poljske, bugarske, srpske i drugih autonomnih crkava. Ali naravno takvu istinu, iako je verovatno dobro znaju ni ruski patrijarh ni rimski papa neće reći. Lakše je zavaditi narode pa vladati nad njima (Prop. 8:9).