ДВА ВЕКА ГРЧКОГ OСЛОБОЂЕЊА: Ове године традиционални српски пријатељи, Грци, обележавају велики јубилеј

"Боље је живети само један сат слободан, него четрдесет година бити роб" - подсећа Диогенис Валаванидис, оснивач Удружења Грка у Србији

Фото архива

Република Грчка ове године прославља датум од највећег значаја. Грци ове године обележавају два века од почетка устанка за независност земље.

Рат за независност (1821-1829) успешно се окончао, у првом реду због изузетне храбрости грчких револуционара али и помоћи великих европских сила.

Фото

Рига од Фере

Рига од Фере је рођен у богатој породици у месту Велестину у Тесалији, због чега су га звали и Рига Велестинац. У раној младости се придружује монасима на Атосу, где га је примио Косма, старешина манастира Ватопед.

Потом одлази у Константинопољ где је био секретар фанариота Александроса Ипсилатија, а потом и у Букурешт, где је овладао са неколико језика и постао службеник влашког кнеза Николаса Маврогенаса.

Фото

О овако важној причи разговарамо са Диогенисом Валаванидисом, Грком рођеним у Србији, чије породично порекло је врло упечатљиво. Валаванидисови преци били су веома уплетени у онај, добри део историје наше земље. Данас је овај човек оснивач и први човек Удружења Грка у Србији.

- Први устанак се догодио још 1603. године на Пелопонезу, а његов циљ био је да се обнови Византијско царство. Током 18. века избијале су побуне против Турака на Пелопонезу као и другим деловима земље. Били су битни они које је предводио Дионисије Филозоф, у периоду од 1600. до 1611. године у Епиру.

Иако се мученичка смрт грчког револуционара, песника и националног јунака Риге од Фере, 1798. године догодила 23 године пре почетка одлучујућег рата за независност земље, имала је огроман значај за национално буђење Грка.

Када је чуо за Француску револуцију, Рига од Фере је поверовао да се нешто слично може десити и на Балкану. Заправо, веровао је у самоопредељење православног становништва унутар Османског царства. Рига се састајао са грчким епископима и побуњеничким вођама од којих је тражио подршку за устанак.

Потом се вратио у Букурешт где је једно време радио као преводилац при француском конзулату. Његов циљ био је да затражи помоћ од Наполеона, због чега је 1793. године отишао у Беч где је тада живело доста Грка. Тамо је уређивао грчке новине "Ефемерис", а потом нацртао и штампао мапу Велике Грчке, која је обухватала и Константинопољ.

Велики револуционар имао је значајну преписку са француским царем Наполеоном, коме је у знак пажње послао табакеру направљену од ловоровог корена из Аполоновог храма. Настојао је да се са овим сувереном састане у Венецији, али није знао да га је у међувремену издао један трговац из Трста. У том граду су га ухапсиле аустријске власти које су у том тренутку биле савезник Османског царства.

Аустрија је предала Ригу од Фере турском управнику Београда.

- Одмах по хапшењу покушао је да изврши самоубиство, знајући да га очекују заточеништво и страшно мучење - подсећа Валаванидис.- У почетку су турске власти намеравале да га спроведу до султана у Истанбул да би му одредио казну, што је по тадашњем закону било предвиђено. На крају су га са пет сарадника ипак погубили у кули Небојша у Београду, и њихова тела бацили у Дунав.

Заувек су остале записане Ригине последње речи: "Ја сам посејао богато семе, а долази час када ће моја земља брати славно воће".

Рига од Фере је писао модерним грчким језиком и својим песмама је изазивао револуционарни жар у земљи. Указивао је на сву окрутност турског система данка у крви и систематског мучења народа, забране учења грчке историје и језика, као и конфискације хришћанских цркава и њихово претварање у џамије, чега смо на жалост сведоци и у данашње време. Написао је много књига и песама о грчкој историји које су постале веома популарне. Једна од најчувенијих је "Турио" у којој је написао:

"Боље је живети само један сат слободан, него четрдесет година бити роб"

Удружење Грка у Србији "Рига од Фере" као и српски црквени и државни званичници су 24. јуна 1998. године организовали велики скуп код куле Небојша подно Калемегдана, поводом обележавања 200 година од мученичке смрти великог грчког хероја. Црквеном делу овог величанственог скупа коме су присуствовале угледне политичке, културне и јавне личности, чинодејствовао је блаженопочивши патријарх српски Павле.

- Треба знати да је устанку претходило оснивање тајне револуционарне организације "Филики Етериј", односно Удружење пријатеља, 1814. године у Одеси где је живела бројна грчка заједница.

Коначно, устанак је избио у дунавском крају 6. марта 1821. године када је Александрос Ипсилантис, председник Етерије (иначе руски официр грчког порекла) са одредом од 2.000 грчких добровољаца који су били на служби у Руској царској војсци, прешао реку Прут и ушао на територију Отоманског царства. На жалост, овај покушај је врло брзо доживео неуспех и био разбијен од стране турских снага.

У међувремену је избила нова побуна, 17. марта 1821. године на Јужном Пелопонезу, где су устаници из града Ареополија под командом Петроса Мавромикалиса, напали град Каламату и после дводневне борбе га заузели. Забележено је да су велики хероји овог устанка били Колокотронис, Никитарас и Папафлесас. Веома важан догађај и велики подстрек устанку на Пелопонезу се догодио 25. марта 1821. године, када је патријарх Патраса Његова Светост Германос, благословио заставу устаника у манастиру Велика Лавра на планини Хелмос. Овај датум има велико значење у Грчкој, због чега се слави као Дан државности. Убрзо након тога пламен устанка је захватио цео Пелопонез и проширио се на велики део континенталне Грчке, острва Крит, Кипар и многа у Егеју.

- У каснијој фази устанка, уз подршку великих сила је одржана народна скупштина 1827. године у месту Троезенеу у северно-источном Пелопонезу, где је донет нови Устав и изабран нови председник владе - гроф Каподистријан.- додаје Валаванидис.- После тог догађаја Турска је одбила захтев Велике Британије и Француске да Грчкој да аутономију, после чега су се савезници отворено укључили у сукоб.

Последња већа битка се водила код места Петра, у северној Атици. Грчке устанике је предводио Деметриос Ипсилантис, када је напао и поразио трупе Аслан бега. У исто време, због пораза у Руско-турском рату (1828-1829), Порта је пристала на савезничке захтеве за аутономијом Грчке. Коначно 1829. године, потписивањем мира у Једрену, Турска је признала независност Грчке.

- На крају, и данас, када Грк изведе свог потомка у свакодневну шетњу атинским булеварима, и застане у центру Атине у булевару Стадиу код споменика славног националног јунака Теодороса Колокотрониса - подвлачи Валаванидис.- На обично дечије питање: "Оче, шта је ово"?, почиње да се разлива прича о славној херојској борби грчког народа за слободу и стицање независности. Јер, "боље живети само један сат као слободан, него четрдесет година бити роб".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације