ОСТРВО У ЗАГРЉАЈУ ДВЕ РЕКЕ: Уколико планирате пут у Сегедин, ове ствари морате да знате

БАШ као што се феникс у староегипатским, односно грчким и римским митовима, изнова рађа из пепела, тако се и мађарски град Сегедин поново дигао из воде, тачније велике поплаве, која је у марту 1879. године избрисала 5458 а поштедела само 265 кућа. Збрисала је и цео стари град, чије је име први пут поменуто још 1183. године, у краљевској повељи Беле Трећег. Верује се да је значило "острво". На ушћу двеју река, Муреш и Тисе, град, који је сада трећи по величини у Мађарској, са око 165.000 становника, од тада историју бележи са "пре и после велике поплаве".

Фото Shutterstock

Заслужна за поплаву била је река Тиса, која протиче кроз ову питорескну насеобину и које се мештани плаше, описујући је ћудљивом и опасном. Како и не би, када је поменута поплава трајала три месеца, а вода се потпуно повукла тек три месеца касније. О томе сведоче и трагови који се, између осталог, могу видети и у једнобродној српској цркви Светог Николе, барокног стила, чији је иконостас радио чувени српски сликар Јован Поповић - тачно се оцртава линија до које је вода долазила, изнад које се налазе иконе и медаљони.

Није много грађевина преживело поменуту катастрофу, цео доњи део Градске куће је био поплављен, ниво Трга издигнут, па су, по повлачењу воде, челници закључили да је сада сувише ниска за здање те важности. Искористивши постојеће темеље сазидали су још један спрат изнад ког се уздиже централни торањ. Ово прелепо, монументално необарокно здање 1883. свечано је отворио цар Фрањо Јосип, рекавши: "Сегедин ће бити лепши но што је био", што је забележено на табли која се налази у овом велелепном здању. Свечана сала добрано оправдава своје име раскошним лустерима, бордо плишом, високим, китњастим осликаним таваницама, огромним портретима владара, на којима је, између осталих, и једна од највећих светских лепотица тог доба, угарско-хрватска краљица Сиси, односно Елизабета Амалија Еугенија од Баварске. Она је мамила уздахе баш као што их сада, али другим поводом, мами "мост уздаха", високо, у ваздуху уздигнут пролаз, тј. затворени мостић са великим прозорима, којим је Градска кућа повезана са зградом поред. Наш водич тога дана, плавушица Нера, објаснила нам је да га грађани тако зову јер туда пролазе када узму документ на којим им је прописан порез, па уз уздах прелазе да га плате, у канцеларије зграде прекопута.

Градска кућа налази се на Тргу Сечењи, у срцу парка, великог 50.000 квадратних метара. Туда не можете поћи погнуте главе, јер вас величина стабала, махом платана старих сто година, зове да погледате горе, ка небу, докле крошње досежу, поносно се шепурећи, разгранате и зелене. Цео Сегедин препун је зеленила, паркови су на све стране, а дрвореди уоквирују улице на којима не можете пронаћи папирић или опушак. Све је толико чисто да збуњује. Поготово када имате на уму да је реч о студентском граду. Један од наших домаћина, Ласло, објашњава нам да је овде највећи "послодавац" сегедински Универзитет, који броји 33.000 студената. С обзиром на то да им настава траје до маја, у граду их је мање него иначе, а тек увече измиле до шеталишта поред реке (видесмо групицу која репује неустрашиво стојећи на огради док их другари снимају) или неког од бројних кафића који се најчешће налазе на улицама. Осим када нису у цркви. Да, да, један крајње оригиналан и занимљив, назван "Хумбак Боркаполна" има ентеријер баш попут оног у цркви, са дрвеним клупама, анђелима на осликаним таваницама, витражима, свећама, оргуљама па и правим правцатим исповедаоницама! Нико се овде не љути због ове врсте пародије, већ је свима симпатична, па је кафић пун и радо фотографисан. У супротности са великим бројем младих је податак да је у Сегедину мали прираштај. Ипак, за два дана "сретосмо" две свадбе...

ТАЛАСАСТЕ ФАСАДЕ, ГЕПАРД И ЧУВЕНА ПАПРИКА

Од знаменитости вреди издвојити Палату Рек, из 1907, један од најлепших примера мађарске сецесије. Таласастих фасада попут воде, са великим воденим љиљанима и полукружним балконима са зеленим оградама, изглед дугује нећаку ктитора зграде, Ивану Рек, хидроинжењеру. Он је рекао да жели зградом да покаже ко је он, и да би требало да "поручује" четири ствари - да је богат, да се бави водом, да је Мађар и да има коње, што је Еде Мађар, архитекта, у потпуности остварио. Најпре је била стамбена зграда, а протеклих 15 година у њој је Регионални уметнички центар. Кад смо код уметности, ако одете у Сегедин немојте пропустити да посетите Музеј Ференц Мора, назван по некадашњем директору овог здања, иначе писцу, новинару и музеологу. Реч је о најимпозантнијој згради из периода велике градње крајем 19. века, елегантном здању неокласицизма, са високим коринтским стубовима и великом фонтаном на плочнику испред ње. Када завирите унутра сусрешћете се са сталном поставком управо Морине изложбе, толико интерактивне, креативне и занимљиве, да ју је тешко речима описати. У другој сали ћете моћи да видите и природњачку поставку са великим бројем препарираних животиња и холограмском "реком" која се таласа под вашим ногама и пипнете крзна црвене лисице, медведа и других животиња које тешко да ћете имати прилике у природи да помазите. Међутим, неке од оних које не срећете свакодневно, попут жирафа, моћи ћете да нахраните у Зоолошком врту који се простире на чак 47, шумом обавијених, хектара. Хранили смо их шаргарепама, које су својим дугим, сивим језицима, узимале из наших руку. Ово необично искуство можете доживети ако се пријавите као група приликом посете. У ЗОО врту животиње делују као да су у свом природном елементу, јер су на великом пространству, што сличнијем њиховом исконском амбијенту. Гепарда готово да нисмо ни приметили док је уживао у дебелој хладовини, а јагуар је, случајно или не, своје шаре ускладио са сенком листова дрвећа. Млади азијски слонови уживали су играјући се песком, а сазнајемо да ове живоитиње могу препознати људе и после 20 година и осветити се, ако им је неко учинио зло. Ту је и Нађа из Београда, женка белог лава са својим мужјаком Французом и још много занимљивих врста које не можете срести у Србији. Разлог више да посетите овај градић у нашем најближем комшилку, на југу Мађарске, чије сунце чини чувену сегединску паприку, култивисану овде још у 16. веку, тако посебном и траженом. Управо из ње је Алберт Сент Ђерђи, професор сегединског универзитета, успео да издвоји Ц витамин и тако га "открио", због чега је добио Нобелову награду 1937. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације