ИНТЕРВЈУ Марко Гверо: Лако је заблистати, а најтеже трајати

ЈЕДАН домаћи критичар, оцењујући серију "Калкански кругови", написао је да не би могао да се клади шта ће следеће да игра Марко Гверо, чија је моћ трансформације, како је додао, за дивљење и поштовање. Управо ту, Гверо је искочио из "фиоке" комичара у лик симпатичног негативца Максе и придобио не само критику, него и телевизијску публику.

Фото Приватна архива/Инстаграм

Неуморног глумца, кога смо протеклих месеци гледали као епизодисту и у серијама "Жигосани у рекету", "Камионџије", "Дрим тим", "Викенд са ћалетом", "Александар од Југославије", "Радио Милева", затекли смо у Новом Саду где се поклонио публици на фестивалу "Наши дани". Гверо нам у разговору открива да га после гостовања са матичним Београдским драмским позориштем и кратког предаха већ од 17. маја очекује ново снимање и главна улога у наставку култне домаће серије "Сложна браћа".

- Чека ме велики задатак и посао, али радујем му се јер је дивна подела и екипа. Са Нелетом Карајлићем, који је писао и први део "Сложне браће", већ сам сарађивао, као и са редитељем Милорадом Милинковићем, тако да је то проверен тим. Играћу Кемицу, сина Фикрета Фике Халимића, ког је играо Владимир Савчић Чоби. Кемо се, заправо, никада није појавио у првој сезони, осим што је Фика стално причао са њим телефоном. Сада Кемица долази као наследник кафане "Сложна браћа" заједно са следећом генерацијом старих јунака и то је све што сада могу да кажем о водећој улози и o овој серији - каже ексклузивно за "ТВ новости" Марко Гверо.

* Какав је осећај поново бити на сцени и добити аплауз после свега што нам се десило због пандемије?

- Једном кад осетиш те даске, онда си на њима као код куће. Барем ја тако осећам. Као и сви, имали смо паузу, а наишла је у незгодном тренутку, када смо спремали баш ову представу "Ружни, прљави, зли", па смо морали све испочетка. Ужелели смо се позоришта и ми, глумци, и публика, али није као раније јер је смањен број посетилаца. Видим да су реакције и аплаузи исти и громогласни као да је гледалиште пуно. Аплауз је круна труда и рада и он је плата за оно што смо сат и по или два радили. Због те катарзе представа почиње и завршава се, а повратна реакција публике гони нас да идемо даље.

Фото Приватна архива/Инстаграм

* Шта вас гони да идете даље у глуми? Шта вас тера да се у тој, како сте је назвали, искуственој уметности и даље проналазите?

- Свако грађење новог лика и његових односа даје ми могућност да истражујем нова искуства. То "ископавање" је занимљиво и бескрајно, као и свет. Током тога мењају се моде и времена, пролазимо кроз разне епохе, упознајемо различите судбине и спознајемо нешто поред чега бисмо у животу само прошли да неко није написао и сублимирао у мисао или у драмски текст. Прича ставља под лупу нешто можда неприметно, и што је она једноставнија и животнија више се обрадујем што сам је препознао. Управо ми глума то омогућава.

* Захваљујући срећним околностима згодило се да сте отишли у аматерско позориште "Сусрет" на Бановом брду, а годинама касније на Академију БК и да сте се у глуми пронашли. Какву су улогу у томе имали Александар Волић и ваш професор Иван Бекјарев?

- Као клинац ишао сам сам по аматерским позориштима и глума ме је занимала. Само нисам очекивао и мислио да ће ми бити професија и да ће ме пратити до ових дана. Да се нисам врзамо туда, не бих се ни саплео о њу и сигурно сам допринео да се стицај околности сплете. Кад смо били клинци, Саша Волић је био први ментор и човек који је мене и моје другаре увео у свет глуме. Он нам је давао крила и моторе, говорио је да имамо снагу и велики таленат. Не знам да ли је заиста то била истина, или нас је само анимирао овај велики љубитељ позоришта. Саша је дуго био у аматеризму, што говори о његовом ентузијазму, и својим шармом нас је омађијао и приближио нам позориште кроз игру. Бекјарев је, пак, говорио да је овај посао врло суров и да ће глумци у школи научити занат и разне технике, али нас нико неће научити да од овог посла живимо и преживимо. Бекјарев нас је учио да смо једино у школи заштићени, на топлом и у сигурним рукама, а да је после свет напољу суров и да је борба непрестана.

* У позориште и биоскоп сте почели да идете, како сте рекли, због неких глумаца, попут Петра Краља, Павла Вуисића, Бате Стојковића, Драгана Николића. Критичар с почетка текста вас је назвао Џонијем Гудманом српског филма и ТВ серија и упоредио са Павлом Вуисићем. Како се осећате када прочитате да вас неко ставља у исти ред са нашим глумачким великаном и Златним глобусом овенчаним комичарем?

- Чини ми се да је то више због габарита. (смех) На Џонија Гудмана сам навикао јер сам неколико пута чуо да ме пореде са њим. Чак су ме једно време звали Кременко. Поређење са Павлом Вуисићем већ озбиљно импонује, али далеко је он и даље. Треба још много радити јер у овом послу ваља трајати. Лако је заблистати у једној, две или пет улога, али најтеже је трајати. Тако постављени циљеви су далеки и колико год их јурите они се стално удаљавају. Зато је трајање важно, а не само добра критика или добра улога, која не зависи увек од глумца.

Фото Приватна архива/Инстаграм

* Када је до вас, онда ваша моћ трансформације дође до изражаја.

- Баш ми је недавно познаник, који пасионирано прати позориште и филм, рекао после гледања серије "Александар од Југославије", где сам играо бугарског премијера Александра Стамболског, да се увек одушеви колико различитих дебелих људи донесем. (смех) И то ми је похвално. Ту улогу сам припремао на брзину, а бугарски, наравно, не знам. Нашао сам бугарског глумца ког сам замолио да ми прочита текст. Слушао сам, учио и било ми је важно само да прођем "заставице", односно да изговорим реплике.

* У филму и серији "Викенд са ћалетом" играли сте Метлу, пријатеља главног јунака који се по повратку из затвора укључује у живот свог дванаестогодишњег сина. Ваш отац је био у Немачкој а ви у Кикинди, док су ваша деца одрастала у Београду. Како је то изгледало?

- Мој отац је радио у иностранству, али смо имали контакт који је био далеко од односа оца и сина из "Викенда са ћалетом". Све што је Мирослав Момчиловић написао, што сам играо и што нисам, је генијално. Волим га и са њим се приватно дружим, па сам добио да читам "врућ" примерак сценарија. Причали смо шта бисмо могли и ко би могао да игра. То је ортачка серија коју су направили Мића и његови пајтоси. Што се мене тиче, нисам био толико одсутан. Да не бих био много одсутан, морао сам много да се возим да бих стигао и тамо и овамо. Био сам глумац из Београда на привременом раду у Кикинди, а то привремено је трајало 16 година. Стварно сам волео то позориште, јер је био мој први професионални ангажман. Било је врло динамично јер играо сам пуно наслова и пуно сам километара прошао. Више сам био на точковима него на сопственим ногама, али исплатило се. Тамо сам имао полигон за озбиљан тренинг и озбиљну километражу у глумачким ногама, што се каже. Претпостављам да као млад глумац не бих сигурно имао толико прилика да играм колико сам имао у Кикинди. Погађало се да сам играо и мале и велике улоге, а да су све биле добра, квалитетна литература великих драмских писаца. Захвалан сам што ми је кикиндско позориште то омогућило.

* У "Калканским круговима" играли сте гастарбајтера Максу, који хоће да сече Забран, гради и мења село Дол, а ког су гледаоци доживели као симпатичног негативца. Како га ви оцењујете?

- Време ће показати да ли је Максина жеља да промени Дол била набоље или не. Посао у тој серији ми је био да направим твист у посматрању публике. Требало је гледаоце држати стално на клацкалици да ли је Макса негативац или није, и да све време сумњају да он намешта Дољанима да их бију, прогањају и прете им. Испоставља се да није он, али ваљало је одржати ту неизвесност и веровање у једно, да би могло да се преокрене на друго. Надам се да смо успели у томе. Улога Максе ми је врло важна и драга јер је из другог жанра, у ком публика није навикла да ме види.

Фото Приватна архива/Инстаграм

* Ваша колегиница, Ивана Зечевић, испричала је како је на сету "Калканских кругова" плакала због Жарка Лаушевића, а смејала се због вас и Неле Михаиловић. Које успомене су вама остале у сећању?

- И ја сам тако, са пуним поверењем, гледао у неке друге колеге да ми помогну и воде ме кроз игру. Када играте сцену са Жарком Лаушевићем, пола посла вам одигра он. Уживање је било гледати га на сету, јер је велики професионалац. Веома сам се обрадовао што ћу радити са Нелом, а чак се и она обрадовала што ћу баш ја играти. Редитељ Милан Караџић је направио врхунску поделу за ту причу. Сматрам да у нашој кинематографији недостаје мало поигравања и кокетирања са жанровима изван реализма. Зато ми се посебно свиђају "Швиндлери" и њихово бежање у стрип и вестерн, или "Калкански кругови" и бег у мистерију и трилер.

* Један жанровски бег биће и предстојећи филм "Небеса" Срђана Драгојевића, где тумачите Адема. Шта нам можете открити о њему?

- Филм је трилогија и играо сам само у једном делу. Занимљиво ми је да ме је Душко Ковачевић звао да играм у његовом филму "Није тешко бити човек", где сам добио улогу шинтера. Баш у то време, звао ме и Драгојевић да играм код њега. Стиже ми од Срђана текст у ком пише улога - шинтер. Питао сам се да ли је могуће. Не сећам се да у домаћој кинематографији постоји иједан шинтер, а онда у два дана добијем да играм двојицу. Додуше, два различита жанра и приступа су у овим филмовима, па сам могао да их различито изнесем.

Фото Приватна архива/Инстаграм

НА РЕЦИ САМ НЕДОДИРЉИВ

* КАДА се укрцате на свој бродић, умете да кажете "О темпора, о морес, одох са 'Долорес'". Београдске реке су биле значајне и Мики Аласу и Моми Капору и многим вашим колегама, а шта вама значе?

- Имао сам месец дана слободно у априлу да уживам и баш сам се радовао. Међутим, као да ме неко посматра однекуд, у априлу је пао снег и биле су кише. Река ми значи да мало побегнем, да имам могућност да изаберем да ли желим да будем са друштвом, са децом или сам. Када човек одвеже канап и одвоји се метар од обале, већ је недодирљив. Прија ми да се љуљушкам, дремам и пуним батерије. За право растерећење потребно је више дана, да човек "спусти систем" и да схвати да има времена да буде слободан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације