Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА: Срето Танасић, "Тако сам говорио зарад сутра", "Чигоја"

Слађана Илић

30. 03. 2021. у 15:59

У КЊИЗИ интервјуа проф. др Срето Танасић одговара на најзначајнија питања у вези са савременим српским књижевним језиком и процесима који се у њему одвијају, као и на питања о ћирилици.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА: Срето Танасић, Тако сам говорио зарад сутра, Чигоја

Имајући у виду Танасићев реноме као истраживача и посматрача језичких, али и друштвених актуелности, читалац који припада не само стручном, већ и ширем кругу, може бити сигуран да је на најпоузданијем извору.

Пратећи интервјуе настајале у временском распону од две деценије, у прилици смо да увидимо различите идеје, промене и ескалацију негативних појава условљену политиком и заокруживањем нација на просторима Балкана на којима се говори српски језик. Једно од најзначајнијих питања којем је у књизи с разлогом посвећено много пажње јесте питање политичког преименовања српског језика у Хрватској, Босни и Црној Гори које у науци о језику нема покрића.

Професор Танасић, између осталог, истиче и значај чињенице да Срби, за разлику од других политичких језика насталих из српског, имају јасан континуитет у своме стандардном језику још од започете Вукове реформе. Он констатује са социолингвистичког становишта, "да је политичких језика онолико колико се примовише и колико нација или држава хоће да их има и труди се да да садржај тим језицима". Суштински, уколико поштујемо науку постоји један језик српски а не три, на шта на научним скуповима у 21. веку бурно и негативно реагују професори са бивших југословенских простора.

Професор Танасић у више интервјуа образлаже суштину проблема оних који желе да "направе" нове своје језике, чија је основа српски језик. Њихови покушаји, каже професор, заснивају се на томе да нешто ураде на плану лексике и правописа, но, лексика и правопис најмање утичу на стандардни језик, а стварна структура језика је граматика. Они који настоје да направе политичке језике на том плану не могу наћи довољно разлике између тих језика и српског. Само један од примера да њихова настојања немају никаквог научног утемељења, чак ни на плану лексике, јесте што тамо где постоје дублети, они једну реч сврставају у српски језик, а другу присвајају. На пример, Хрвати лексему врабац присвајају, а српском језику додељују лексему џивџан. Није потребно бити језички стручњак, па разумети сву апсурдност, па и комичност, такве поделе. С обзиром на то да у самој језичкој структури ни Бошњаци не могу особито да интервенишу, они настоје да убаце што више турцизама. Оно што обезвређује њихово настојање, образлаже професор Танасић, јесте чињеница да турцизми у српском језику нису страни. С друге стране, у покушају, поред овог, "да кроатизују лексеме (како би се што више разликовали од српског - С. И.), сусрећу се са ставом Хрвата да су Бошњаци заправо Хрвати муслиманске вере".

У књизи је у неколиким интервјуима разматрана и оправданост назива Речник српскохрватског књижевног и народног језика (Институт за српски језик САНУ). По сматрању професора Танасића - то је речник српског језика јер су га засновали вуковци, па би се заиста тако могао и звати.

У књизи је посвећена и пажња значају бриге за националне науке и националну културу.
"Брига о културном идентитету је обавеза, а не само право. Језик и нација нису увијек омеђени државном границом, а тако је данас и са српским језиком и културом, ми треба да бринемо о јединству културног и језичког простора", каже професор Танасић.

У вези с тим он говори о Повељи Кулина Бана из 1189. године - првом сачуваном целовитом писаном документу на српском народном језику и покушајима њеног присвајања у Босни и Херцеговини у циљу доказивања вишевековног постојања некаквих несрпских "добрих Бошњана" - иако су Босна и Рашка за савременике биле једноставно две српске државе, само са различитим династијама и властелом.

Танасић такође указује на недовољну бригу државе да се у славистичким центрима у свету одрже лектори српског језика, а последице тога јесу долазак хрватских, понегде и бошњачких лектора који предају варијације назване хрватски, бошњачки или босански, иако линвисти добро знају да је реч о једном - српском језику.

У књизи је реч и о значају очувања и промовисања ћирилице, као о стратешком питању нашег идентитета, образовања и културе, али и о њеној законској зашити као културном добру првог реда. Један од предлога професора Танасића јесте да у откупу књига ћирилица мора имати предност.

Књига "Тако сам говорио зарад сутра" даје добар увид у акутне проблеме наше језичке културе, она озбиљно опомиње и отрежњује, те се надамо да ће, као и целокупна настојања професора Танасића и других стручњака за српски језик, подстаћи државу да коначно приступи њиховом решавању.