ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОНЦЕРТ ЗА РОГ И СВЕЋУ: Уредници и сарадници СКЦ гурали до границе радикалног и преко ње у племенити амбис

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋЕГ марта пре тачно четрдесет две године био је диван сунчан дан у главном граду СФРЈ.

Позоришна представа "Карамазови" у СКЦ

Птичице цвркућу у башти СКЦ, директор Љуба Кљакић и секретар Милорад Вучелић јуре између паркираних аутомобила и преврнутих столова за кривоногим чизмама редитеља са брковима и косом до рамена, сва тројица вичу, машу рукама и праве се важни. Редитељ тврди да не може да се смести више од триста гледалаца, а руководиоци се куну да може да стане хиљаду и триста. Уосталом, послали су позивнице и продали карте, нема шансе да буде мање од хиљаду столица, а остали нека стоје около ако морају. Уосталом, аутомобили се избацују из баште, а и сцена може да се смањи, тек да стану сто, четири столице, два кревета, икона и креденац. А куда ће на крају да уђе отац на коњу? Није вам то Свечана академија за 4. април, Дан студената БУ него ПРЕДСТАВА у част 4. априла Дана студената БУ...

У канцеларији директора дим до колена, уредници и сарадници имају генијалне идеје које се одмах одбацују, стално се уносе нове кафе и када год секретарица отвори врата иза њених леђа провирује млађани асистент-дисидент протеран из Сарајева, коме Кљакић, уз значајан поглед, преконосира: "Војо, Војо, баш си недоказан, чекај мало чекај, видиш да радимо... "Договор је пао око поноћи, тешком муком.

Недељу дана касније, 30. марта, Београд је опет обасјан запрепашћујућим пролећним сунцем високо на плавом небу. У тесној канцеларији секретара, иза обреновићевског писаћег стола у црном дуборезу, а прекопута масивног обреновићевског стакленог ормана у црном дуборезу, Вучелић се хвата за главу а Кљакић излазећи псује и разбија врата. Секретарица и Шешељ не верују својим очима и ушима!

РЕДИТЕЉ ЈЕ пре два минута мртав 'ладан, као да је Каменко Катић, ведермен РТБ лично, саопштио да се представа отказује јер ће 4. априла, као што је опште познато, падати киша цео дан.

- Ти си луд, погледај девојке у летњим хаљинама, напољу је већ јуни месец најдужег дана, јуни месец најкраће ноћи...! - плаче Милорад, али је редитељ арогантно неумољив:

- 4. априла пада киша и нисам луд да доводим из Загреба, безвезе и узалуд, Ингу Апелт и Радета Шербеџију, двадесет, што људи што глумаца, петоро деце, белог коња, немачког овчара и десет голубова!!! Идем за Загреб авионом вечерас, имам пробу у Љубљани ујутро, а ви одмах обавестите публику преко Ректората и Марка Јанковића на Студију Б...

- Не мислиш ваљда озбиљно...

- Мислим, мислим...

- Чекај мало...

Плакат позоришне представе у СКЦ-у "Карамазови"

- Нема чекања, отказуј "Ослобођење Скопља" док се време не пролепша! Уосталом у мају смо на Стеријином у Новом Саду, па објави да карте важе за неки датум у мају...

- ...али ти си луд, 4. април, Дан студената... годишњица СКЦ-а...

- Вис мајор! Кад пада киша, нема представе на отвореном, вис мајор! то си учио на другој години из Римског права код Јелене Даниловић... Виша сила!

Те вечери наставља се убеђивање телефоном и цео дан сутрадан. Нема шансе! Па опет... Драге воље, али вис мајор!

У томе је прошао 31. март и цео 1. април, Дан шале и комедије.

СУТРАДАН, 2. АПРИЛА 1979. Редитељ - фолирант и преварант - случајно је опет у престоници СФРЈ и прави се изненађен што је мудро руководство СКЦ схватило да је једини излаз из катастрофалне ситуације - драматична одлука да се представа пребаци унутра, иако сунце, сунашце, весело сија упркос киши која ће свакако пасти за три дана! Али где унутра? Па у фоаје испред Велике сале. Код бифеа, до степеница? Нема шансе, не може да стане ни сто људи публике... А у Великој сали? Шта у Великој сали? Па представа... Како кад је тамо сцена 6х3 метра или тако некако... Не на сцени, у сали... Како, а шта ћеш са столицама, великим фотељама? Ајде да видимо... Не може то, видиш да је свака фотеља ушрафљена у бетон са четири шрафа! Нема проблема, ноћас ће десет студената преко Студентске задруге са добрим алатом да одшрафи све фотеље, само ти немој сутра опет нешто да измишљаш... Ако скинете фотеље, онда може да се игра у средини, а публика около између стубова и на балкону. А куда ћеш да уведеш коња? Не брини ти за коња, улазио је он већ разним степеницама и ходницима на Горњем граду... само ти макни фотеље! Ја ћу да решим фотеље, а ти јави да глумци и цела булумента крену сутра из Загреба. Договорено! Договорено.

Ујутро у девет - телефон. Шта је сад? Ови студенти до три ујутро одшрафили четири фотеље, њих осам дигли руке и побегли, остала двојица док су ујутро дошле чистачице макли још три фотеље и сачекали ме да кажу да нема шансе... Па шта сад, да јавим трупи да се враћају немам како, већ су кренули, мора да су код Жупање... Немој ништа да јављаш никоме, макнућу фотеље за два сата. Како? Брусилицом, отфикарићу шрафове лично... Како ћеш после да вратиш фотеље? Не знам, ставићу нове шрафове у бетон. Ко је сад луд, ти или ја? Свечана сала Ректората! Стенвеј и клавичембало!?! Фотеље, лустери и бели стубови??? Немој да зајебаваш, све си то намерно... Можда јесам, можда нисам, сазнаћеш за четрдесет две године, у доба колере или тако нечега...

ТОГ 3. АПРИЛА Вучела и Љуба исекли су и макли дивне и грозне фотеље из Велике сале СКЦ и појавила се за два сата као у бајци дивна и празна Балска дворана Официрског дома Обреновића и Карађорђевића, Аписа и Пере Живковића, "Црне руке" и "Беле руке", Озне и Удбе, Крцуна и друга Марка, Оскара Давича и Боде Марковића! Те ноћи и сутрадан поставили смо гледалишта унаоколо за шестсто људи, увече одиграли две представе од шест и од девет.

Онда је било: 'Ајде да не враћамо фотеље још ове недеље, дођите опет два дана идуће недеље, да одиграмо још четири представе. Па још недељу дана и још шест представа... Па после Позорја опет по два-три дана и по четири до шест представа... Остало је историја, како би рекао онај рок критичар-историчар.

Следећег лета и јесени позориште се уселило у СКЦ јер је добило најлепшу сцену у Београду. Стигли су Дуња, Кића и Индуш са Кугла глумиштем, па тобож "алтернативна" а у ствари најбоља позоришна дечурлија из Љубљане, Загреба, Сарајева, Скопља и других ондашњих и будућих "иностранстава". Ускоро смо играли као биоскоп "Карамазове" Душана Јовановића. Када би Раде, преваспитавајући Брика на Голом отоку, по принципу ред предавања - ред батина, обавестио задртог Црногорца-двомоторца да "друг Милован Ђилас више није задужен за питања Новог човјека! Откад? Од прекјуче... цела би сала, свих шестсто гледалаца погледала на балкон где је седео главом дотични Милован Ђилас блажено се осмехујући "међу јавом и међ сном" и "изван сваког зла"... када ми је неколико година касније када смо играли мјузикл "Блади Мери" о томе како ће идиоти убити земљу у којој смо се родили, чувени "први дисидент" ми је сажаљиво рекао: "Ти ћеш бити Југословен и када не буде Југославије", моја мајка ме је позвала у страну да ми каже: "Шта опет хоће 'онај' од тебе? Немој да причаш с њим!" Па је онда Киш са Михизом дошао на Мису у а-молу, па Пајман, па цео Битеф после годинама иза тога, разне трупе, представе и на крају "Голубњача", "Трен 2" итд. Позориште је било главни рокенрол у Београду у којем од времена "Силуета", "Елипса" и "Златних дечака" крајем шездесетих није било више спомена вредног рокенрола.

А ОНДА СУ, кад се појавила Велика дворана СКЦ, из подрума СКЦ измилели на велику рок-панк СКЦ сцену "Оргазам", Која, Шарло, Вд, Акробата, Гиле, "Дисциплин-А", Маги, "Кичма", Милан и остали исцерени гангстери који "поново јашу" како би рекао Тирке. Музичари су се састајали и растајали, бендови се рађали петком и умирали понедељком.

Маги је била девојчица која ми је у СКЦ на журци после неке представе рекла: "...није фер, водиш ми га у Америку...кога?... Цвелета, хоћу и ја... не можеш, иде са нама и његова девојка...!" Није одустајала од Цвелета, свирала је и корепетирала, учила глумце да певају у "Тајни Црне руке" у Сава центру, све због Цвелета. Од њега није одустајала, а урбана легенда каже да је најталентованија пијанисткиња, примљена на Конзерваторијум Чајковски у Москви, одустала од светске каријере у коју је уместо ње ускочио Погорелић као дугопласирани. Si non vero, e ben trovato, како би рекао Данте Алигијери. Чајковски је изгубио али је "Катарина II" добила Маги и Милана. Ја сам увек мислио да се ЕКВ тако зове због Маргите Стефановић.

Која Којић ће са својим бубњаром свирати код мене у "Чекајући Годоа" панк верзију "Хеј Словени". Кад је једног дана рекао да не може да свира јер мора да свира неку свадбу за бољу лову, оставио ми је бубњара и отишао. Наишао је предвече Влатко Стефановски и одушевио се да свира "Хеј Словени" у Бекету са Љубом Тадићем, Соњом Кнежевић, Миром Карановић, Љиљом Благојевић, Тањом Тасић и Светозаром Цветковићем. Бубњар је ваљда јавио Који и Која је побегао са свадбе да свира са Влатком "Хеј Словени" на крају, кад је већ јасно да Годо неће доћи. То је та разлика између музичара и музиканта. Музичар радо побегне са свадбе у позориште. Живи Којо, макар у Лондону и не дај се, ти си једини преживео, изгледа.

Кад смо већ код тога, неколико шаљивих информација за историчаре, мистификаторе и фалсификаторе Новог таласа илити Nеw Wаvе панк/рок сензације осамдесетих година.

СКЦ ЈЕ 3. АПРИЛА 1979, на осму годишњицу отварања, постао оно што су "Лапидариј" и "Кулушић" у Загребу, "Скендерија" у Сарајеву, Џони Ротен сквер у Љубљани, Трибина младих у Новом Саду итд. То се догодило зато што су Љуба и Вучела исекли стубиће на којима су стајале фотеље у Свечаној сали Ректората.

(Да Небојша Пајкић има времена, он би те анархоидне манифестације конфузије "водећих снага нашег друштва" у последњој деценији "крваве комунистичке и Титове диктатуре" боље описао, али, авај, заузет је, па морам ја, овако невешто, да исправљам "криве Дрине" Буцка без Туцка и осталих "рок-критичара" и "медијских експерата" који фалсификују седамдесете и осамдесете као да су сви умрли и нико се ничега не сећа, те се могу свакакве слатке маргиналије и имитације проглашавати врхом културних и уметничких достигнућа наших народа и народности!)

Овај субверзивни акт прокси-анархиста Кљакића и Вучелића, нехотице, намерно, по задатку или у "жутој минути", или можда све заједно, завршио је брутално, како би рекли данашњи таблоиди, епоху "завере на елитистички начин", како је то тачно и поштено написао у овој серији "Вечерњих новости" о СКЦ-у, паметни Божа Зечевић, један од неколико оснивача програма СКЦ из велике прве епохе Петра Игњатовића и Дуње Блажевић.

Та је епоха, прво, означена концептом прве институције у Србији која је, заслугом Петра Игњатовића и без компромиса, научила све нас који смо цео наш млади живот писали латиницом, због енглеског или због било чега, да је ћирилица исто наше равноправно и лепо писмо. Данас, када се говори о СКЦ нико се не сећа како је велики шаман толеранције хиљаду цветова у уметности, политици и свему осталом, био тврд и упоран када је захтевао правду за ћирилицу, што ми остали тада нисмо видели као важно или пресудно. Тако је, без одступања, учио памети нас, који смо и "Студент" и "Видике" штампали латиницом, необични и једини прави "лидер" студената БУ јуна '68, Петар Игњатовић, председник Универзитетског одбора Савеза студената БУ, који ће постати директор-оснивач СКЦ.

(Влада Мијановић и ја, могу да посведочим, никада нисмо никога сем њега прихватали као најважнијег човека тог југословенског студентског покрета младе левице, који се, покрет, иначе, поносио одсуством било каквих лидера.)

КАО ДРУГО, Петар ће Игњатовић, и Дуњу и све друге своје уреднике и сараднике охрабривати и подржавати да сваки своју област гура до границе радикалног и преко ње у племенити амбис. И Зечевић и Кијук, Дуња Блажевић и Биљана Томић, Бранка Шапер и Славко Тимотијевић и сви остали, сви различити и амбициозни, ексклузивни и суи генерис. Отуда Филм форуми, друге, треће, пете, осме Нове музике, конспиративни странци Мила Петровића и као најважније од свега, како ће се испоставити касније, "Априлски сусрети" са којима је све почело и што је у СКЦ довело флуксус Мајстора Јешу Денегрија и флуксус Маргариту Дуњу Блажевић. Ови једини аутентични концептуалисти београдског круга "проширених" медија, научили су свему што треба шарену групу талентованих, неталентованих, високообразованих и полуписмених, елоквентних и неартикулисаних, фрустрираних и одбачених сликара, који се нису никако уклапали у Апстракцију, Нову фигурацију, Медијалу, Енформел, Оп арт, Поп арт и сву осталу менажерију која их је чекала на вратима Ликовне академије кроз која су улазили и убрзо испадали кроз прозор на улицу или у Мајсторску радионицу Крсте Хегедушића, у зависности од порекла и социјалног сатуса. Тај наук генерала Денегрија и пуковника Дуње био је једноставан и ефикасан: концепт садржи идеју која је дело по себи; мала позоришна представа од пет минута или дванаест сати је такође дело које се зове перформанс - јер је присутна публика и, као ни позориште, не постоји без публике; моје тело је моја боја и моја кичица; свет је моје платно које се чуди, плаши, грози и обожава. Та је акција успела фантастично, тешко да се било шта, овде и одувек, може упоредити са славом, ниподаштавањем, завишћу, обожавањем, светском афирмацијом и комерцијалном утилизацијом те групације, чије је формирање и реализација сигурно једина таква и јединствена у нашој ликовној(?) уметности. О томе, ипак, више и појединачно други пут, ако буде потребе.

Поменута субверзија, типични дворски пуч, "удар са врха" директора Кљакића и секретара СКЦ Вучелића, окончао је "заверу на елитистички начин", како је говорио Заратустра Зечевић, а довео је позориште, не оно "ликовно" и концептуално, већ обично, прљаво, свакодневно, старинско и необарокно, постмодерно и политичко, како ће га погрешно звати до данас - у сам центар збивања у СКЦ, у Београду, а самим тим у Југославији, а убрзо то позориште овдашње - одатле и широм континента.

ПАКЕТ АРАНЖМАНИ ИЗ ВЕСЕЛИХ ОСМДЕСЕТИХ

ОНО ШТО је Битеф био за светско позориште, СКЦ је постао за јединствени југословенски културни простор, за позориште у Југославији: место где јеси или ниси, где постојиш и где доказујеш да постојиш. И све тако до деведесетих. И о томе други пут и појединачно, ако буде потребе.

Субверзија коју смо у претходном делу текста спомињали имала је, поред тога, као данас најзапаженију последицу нешто што се широко и нејасно дефинише као Нови талас. У Енглеској је Малколм Мекларен, скоро па средњи или осредњи муж генијалне Вивијен Вествуд, измислио панк пакет који се звао "Секс пистолс" и мантру по којој рок музичар не сме да зна да свира, а тек никако да пева. То се свуда по свету имитирало и копирало, па и код нас, тим лакше што је било много људи који су волели да свирају и певају упркос томе што нису умели, исто као свуда у свету, што, као што је познато, није могуће само у Македонији, јер тамо свако зна да свира и пева, а и Орфеј је био Трачанин, односно Илир, то ће рећи из Винче.

Љубиша Ристић

Често су се, код неуких, као и данас, мешали појмови панка и Новог таласа, музичара и љубитеља музике, а посебна збрка је настала када су се код нас, на сопствену и свеопшту несрећу, међу панкере и новоталасне музиканте и политиканте, мање-више невољно пратећи цајтгајст, умешали, привремено и краткотрајно, неки талентовани и способни уметници као што су били Маги, Милан, Вд, Која и још понеко. Ту је посебно упечатљив случај и појава меклареновске подвале која се звала "Идоли" и која се, нарочито данас, меша са аутентичним и вредним уметницима израслим из СКЦ феномена осамдесетих, као у оној народној мудрости: Ко рано рани - сам у њу пада! Или: Ко другоме јаму копа - две среће граби!. Овај естрадно-комерцијално-идеолошки пакет се као елитни производ осамдесетих пропагира и данас, заједно у пакету са тзв. "либералима", Миком Трипалом и Латинком Перовић. Као и сви "пакети" из осамдесетих, мора бити да је и овај имао свог Мекларена.

Шале ради, споменимо урбану легенду као одговор на питање ко је био за ове Маљчике - Мајстор, као онај генерал који је измислио и обучио наше концептуалисте и перформере.

УРБАНА ЛЕГЕНДА, насупрот митологији из Сачи&Сачи кухиње, "изумитеља" Маљчика препознаје у мистериозном лику будућег конзула СРЈ с краја деведесетих, а који ће код Коштунице бити весели шеф БИА. Сећам га се као пријатног, ћутљивог саговорника из ВИП лаунџа аеродрома у Истанбулу.

"Идоли" ће на почетку продати нечувених 300.000 тиража своје прве праве плоче штампане код Шкарице у "Југотону" у Загребу. Ипак, први сингл ће им, "ничим изазван" објавити, пре тога, Раде Булатовић, секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста Београдског универзитета. Делиће се бесплатно уз часопис "Видици" и "Омладинске новине". Веселих осамдесетих Партија је, изгледа, била у стању и била вољна да прати супкултурне светске трендове и контракултурне фејк подвале. Бар годину-две трајала је припрема, графити по граду, паковање, медијска кампања са Драганом Папићем, сви методи који ће Партији доћи главе крајем осамдесетих, али и другој Партији крајем деведесетих, али и трећој Партији двехиљадитих...

Пишем ове шале и подсећам на урбане легенде овог Белог града и зато што се питам када ће нека Партија схватити да се паковањем руши туђа, а одмах затим своја власт. Меклареновски пакети и аранжмани опасна су замена за чврста уверења, одбрану општих интереса и Res Publicae.

У ствари, само се правим да ме нервира што се добром, старом СКЦ-у подваљује са маргиналним дериватима бурних осамдесетих, година у којима се десило све последње што нам се озбиљно вредно десило. Нама, из тих генерација, нико сада не може да подвали Концерт за рог и свијећу, као онај Силвио Форетић, композитор који је духовито написао композицију за рог и упалио свећу поред хорнисте. Може, можда, овој деци данас, али и њима тешко. Направио сам пре годину дана представу о шездесетим, и на премијери један је средовечни гледалац полудео што млада публика све време пали телефоне и буљи у екране. Смирио се у паузи, кад му је Данка објаснила да они једноставно много ствари не разумеју, не препознају имена, музику, догађаје и зато одмах гуглају! Добро дошли на провалију која дели генерације, само телефони у позоришту могу да је премосте! Кад уђете у позориште укључите телефоне, не верујте оном гласу који тражи да их искључите! То је глас Великог Брата који се лажно представља, музикант-преварант!

Препоручујемо

Култура

2 5

ДУХ ПОБУНЕ ЈЕ ПУШТЕН ИЗ БОЦЕ: СКЦ је био београдска и југословенска адреса новог таласа

21. 03. 2021. у 17:14

Култура

2 1

ЖИВИ СПОМЕНИК УМЕТНОСТИ: Студентски културни центар је деценијама вибрирао у фреквенцијама неких нових таласа

20. 03. 2021. у 17:14

Култура

1 2

СЛОБОДНИ НОЋНИ РАЗГОВОРИ: Гостовања класика светског филма на дискусионој трибини Филмфорума београдског Студентског културног центра

19. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 5

БИЛИ СМО ДЕО ВЕЛИКОГ СВЕТА: Милован Божиновић, дугогодишњи уредник трибине СКЦ и дипломата, о "копчама" са тадашњим трендовима

18. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 0

КУЛТНИ ПРОСТОР И ЗА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ: Културни центар београдских студената био је добро место и у лошим временима

17. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 0

ЦЕНТАР НОВЕ АНГАЖОВАНЕ АВАНГАРДЕ: Пет бурних деценија београдског Студентског културног центра

16. 03. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације