ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗВРШИОЦИ ПРЕКОГ НАЛОГА ВРЕМЕНА: Тридесетак људи успело је да произведе хиљаде програма са озбиљном релевантношћу
БИО сам један од тридесетак људи који су пре више од четири и по деценије радили у Студентском културном центру у Београду. Био сам касније у животу у прилици да будем на челу институција које су запошљавале хиљаде или неколико стотина људи и остало ми је необјашњиво како је тридесетак људи уз неколико сталних хонорараца успело да у таквим условима произведе толико програма са невероватном уметничком и друштвеном релевантношћу.
Имао сам привилегију да претходно прочитам сјајне текстове Љубе Кљакића и Љубише Ристића, писане за овај историјски додатак, те ћу се трудити да не понављам већ речено. Прилику да се запослим у СКЦ, на место секретара, добио сам захваљујући енергичној Дуњи Блажевић која је одолела свим политичким притисцима да ми се то не омогући јер сам већ, вољом тадашњих власти, био избачен с претходног посла а због уређивања "Студента" и осуђиван.
КПГТ Љубише Ристића је неколико година програмски доминирао. И оставио велики печат. Наш највећи позоришни редитељ је правио бриљантне и узбудљиве представе. Непоновљива су ми и дан-данас одушевљења и усхићења која сам доживљавао гледајући "Ослобођење Скопља" и "Мису у а-молу". Све су биле препуне и ново је било и то што смо наплаћивали карте и створили концепт самофинансирања у култури, што је било нешто сасвим ново и побуђивало је и поприличну сумњичавост власти јер је омогућавало висок степен самосталности. Поред тога све теме које су се у Љушиним представама отварале су биле тада трауматичне а уметнички поступци радикално нови.
Није нама, тада, ништа било дозвољено тек тако и нисмо ми ништа добили на тацни. Морали смо се и те како борити и много тога поднети све до краја који је Љуба Кљакић тако документовано описао.
ТАКО СУ ЈЕДНОГ дана у СКЦ банули инспектори са намером да истраже наше финансијско пословање, и то су истраживали неколико месеци, што је постало и помало комично јер се радило о промету много мањем него у било ком омањем државном позоришту. На неком састанку у Градском комитету СК Љуба и ја смо за то оптужили Ивана Стамболића, тадашњег шефа градске партије и изрекли оцену да је реч о политичком притиску. Стамболића је то баш изнервирало и рекао је да је то смешно. После два-три дана инспекције су отишле а Стамболић ме је, на моје прилично изненађење, назвао и рекао да смо били у праву и да је он на неком састанку рекао да треба испитати злоупотребе у пословању Студентског центра који руководи домовима и исхраном и троши велики државни новац, "а онда су ови моји будући да знају да стално правите политичке проблеме кренули на вас". И поред тога против Љубе је била поднета кривична пријава због наводних дела око СКЦ која су била почињена у време када је он био ученик Гимназије у Косовској Митровици!
РЕШИЛИ СМО ДА направимо циклус филмова црног таласа. Најспорнија је била "Заседа" Жике Павловића, која је била под неком врстом забране. Жика је тада био наш чест гост и рекао нам је да он у свом личном поседу има све ролне тога филма. Уочи приказивања стиже нам забрана од "Центар филма" који је био продуцент. Позивају нас, Кљаку и мене, у ГК и победоносно нас питају: "Шта ћете сада, имате забрану и ако не одустанете починићете кривично дело и овога пута заиста настрадати?" Наш одговор је био: "Ми управо спремамо тужбу против продуцента, што је прекршио Кривични законик Југославије и забранио промет добара на територији државе итд. чиме је починио кривично дело." Готово су нас избацили напоље. Подучавали су нас у свему томе најбољи правници у Београду.
Највеће и најтеже политичке притиске доживели смо због "Голубњаче" Јована Радуловића у режији Дејана Мијача, а Борислав Михајловић Михиз је био драматург. Представа је, као што је познато, а колико је и шта данас познато треба прочитати у поменутом тексту Љубише Ристића, доживела премијеру у СНП у Новом Саду и забрањена. Решили смо да је преместимо у Београд и одиграмо у нашој великој сали. Глумци су прихватили да играју по цену отказа у матичној кући, а такође и Мијач и Радуловић. Најавили смо премијеру за седам дана, што је звучало невероватно за све сем за нас у СКЦ које је Љуша толико истренирао да нам ништа није изгледало немогуће. Дан-ноћ рад на сценографији, пробе, набавка костима, глумци пуни елана, али им све звучи неверовато зато што цео живот раде у позоришту где за овакве подухвате требају месеци.
ПОНОВО ПОЗИВ на Студентски трг у ГК СК. Чекају нас Иван Стамболић, Шпиро Галовић и Радивоје Цвјетичанин. Политички и идеолошки врх партијске власти. И тако три дана. Ми тврдимо да нема говора о национализму, да морамо поштовати своје српске жртве, да морамо рећи праву истину о српском страдању, бранимо права на уметничку слободу. Они тврде све супротно, помало прете, разговор се шири на друге теме. Истине ради, једино Иван Стамболић није идеолошки искључив и више говори о притиску из других република и покрајина на Београд него о нечему другом. Галовић и Цвјетичанин остају идеолошки тврди чак и фанатизовани и оптужују нас за национализам. Ми остајемо на своме. Нити смо попустили нити су нас уверили. Све време разговора припреме су текле несметано.
Пред препуном салом, уз дискретно присуство бројних припадника ДБ у цивилу, одржава се нова премијера "Голубњаче"! Прави тријумф, и играмо је десетину пута на карту више. Мој драги пријатељ и велики југословенски и хрватски редитељ Дино Радојевић је селектор фестивала у Новој Горици. Зовем га и предлажем му да у програм Фестивала Алпе - Адрија на невиђено уврсти и "Голубњачу". Тражи од мене да му дам реч да није националистичка и ја му дајем реч. Стижемо у Нову Горицу са свим теретом оптужби које нам медији и политичари товаре на плећа. Радојевић ми каже да ћемо озбиљно довести у питање наше пријатељство ако сам га обмануо.
Након одигране представе дуги и громогласан аплауз уз скандирање. Тријумф. И награда за најбољу представу на Фестивалу. Жири је био јединствен. Радојевић ме одушевљен грли. Били смо и остали пријатељи. Радујемо се и славимо дуго у ноћ. Са Београда је скинута бар једна од неправичних етикета и хипотека. Када смо већ код Словеније, не могу да не поменем неке наше пријатеље из тог времена, недавно преминулог великана Душана Јовановића, Рудија Шелига, те Игора Лампрета, Андреја Инкрета, а посебно сам био почашћен једним дивним писмом Едварда Коцбека.
ОГРОМНЕ ПОЛИТИЧКЕ проблеме имали смо када смо организовали Недељу пољске културе. Били смо потпуно медијски блокирани. Нигде се није могла појавити ни најмања вест ни оглас о том догађају. Било је то усред револуционарних превирања у Пољској у временима када су у пуном успону били Лех Валенса и Адам Михњик. Љуба и ја смо неколико дана провели у Варшави са низом активиста, а онда се запутили преко Источног Берлина са пуним великим ранцем разног материјала синдиката "Солидарност", због чега су нас могли ухапсити да су то којим случајем открили. То су били огромни организациони подухвати као што је била и Недеља Латинске Америке и звучи ми данас просто невероватно како су то људи у СКЦ на челу са организатором Микијем Милутиновићем, извели. Пољски пријатељи су нам донели филм Марчевског "Месечина" који је био победник Берлинског фестивала а забрањен у Пољској. И код нас је аутоматски био забрањен. Филм одличан, али прети нам строга казна. Однекуд стиже социолог Љуба Стојић, касније мој колега у НИН-у, и каже нам да се филм, по нашим законима, може показати ако је то у истраживачке сврхе. И ево нас неколико на вратима биоскопске сале како свим људима који улазе захваљујемо што учествују у нашем истраживачком подухвату. Запањени полицајци у цивилу нам збуњено пружају руку улазећи у салу, а да не говорим о бројним гледаоцима који се згледају мислећи да смо неке луде. И тако на неколико пројекција.
Нисмо ни оглас могли да објавимо о догађањима мада су већ друге вечери сале биле пуне. И у једно рано јутро наиђем на Душка Радовића. Пита ме где сам то поранио или окаснио и ја му кажем шта се дешава и да нам не дају у јавност. И у "Добро јутро Београде" дивни Душко Радовић направи најбољу могућу најаву и пуче медијска блокада и препуни се СКЦ.
НЕОПРАВДАНО БИ БИЛО заборавити представу "Корен, стабло и епилог" Виде Огњеновић. Реч је о драматизацији бриљантне мемоарске књиге академика Гојка Николиша "Коријен, стабло, паветина". За ту представу смо такође добили једну од Стеријиних награда. Дан после намештеног пожара у СКЦ назвао ме је тај дивни и благи човек Гојко Николиш и рекао ми: "Миле, ово је нешто попут паљевине Рајхстага". Неговали смо то пријатељство и импоновао је нарочито у одбрани Меморандума у звезданим данима сада тужне САНУ.
Петар Божовић је на сцени СКЦ одиграо драматизацију дела "Рече ми један чоек" Матије Бећковића. Био је то велики успех.
Редитељ Јовица Павић је на сцену поставио "Трен 2" Антонија Исаковића, књигу која је после безброј рецензија коначно била објављена и тематизовала је Информбиро. Била је то најблиставија глумачка подела која је икада изашла на сцену: Слободан Алигрудић, Зоран Радмиловић, Петар Божовић, Данило Лазовић, Петар Банићевић, Бранислав Цига Јеринић, Милош Жутић, Љиљана Драгутиновић. И ту је било огромних политичких отпора и гостовали смо у многим градовима Србије и Словеније.
После спаљивања СКЦ играли смо у његовом неспаљеном остатку драматизацију "Политике као судбине" Есада Ћимића. И доживели најтеже политичке и друге последице.
Не треба заборавити ни кореодраму Љубише Ристића и Наде Кокотовић "Бадер-Мајнхоф". Ни то да је у СКЦ деловала и позоришна група "Под разно" Владе Јефтовића и да је ту своје почетке доживео и наш познати и значајан драмски писац Радослав Лале Павловић. Стасавао је ту и сазревао Зоран Ђинђић коме је наш уредник "Трибина" Мило Петровић био гимназијски професор и звао га из милоште - Ђинђува. Ту је почело наше дуго пријатељство и настали неки заједнички текстови у "Књижевној речи" где сам био један од уредника.
Пред препуном великом салом седам дана је заредом певао и свирао Џони Штулић са својом "Азром".
ТУ ЈЕ БИЛА НАЈВЕЋА балканска библиотека стране периодике на чијем челу су били Предраг Драгић Кијук и Душан М. Бошковић. Уз највећу међународну и домаћу буку и бес на трибини СКЦ наступио је Ернест Мандел. Највећи југословенски филозофи наступали су на тој трибини. Највећи историчари попут дивног Бранка Петрановића. Велика сала СКЦ била је тесна када је Оријана Фалачи промовисала своју непревазиђену књигу "Разговори с повијешћу".
Свестан сам да сам много тога заборавио, неком непомињањем учинио неправду и потрудићу се да то у некој прилици, ако је уопште буде, исправим. Али како тада, тако и данас ме за све људе с којима сам радио везује топло и искрено пријатељство и за оне који нису међу нама живо сећање. Ту су Ружа Гавриловић, Марија Кикић, Мара Радоман, Раде Жугић, Дуда Поповић, Раде Раичевић, Небојша Цаковић. У протекле четири и по деценије срео сам на стотине људи који су ми рекли да су се подигли и одрасли и образовали уз СКЦ.
И поново се питам како је све то било могуће? Можда зато што смо препознали дух времена и у његовом стварању битно и активно утицали. Уз нас и са нама је било толико дивних, паметних, смелих, даровитих и несебичних људи. Једноставно, чини ми се да смо извршили "пријеки налог времена".
Препоручујемо
ДУХ ПОБУНЕ ЈЕ ПУШТЕН ИЗ БОЦЕ: СКЦ је био београдска и југословенска адреса новог таласа
21. 03. 2021. у 17:14
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)