ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТАЧКА ТОПЉЕЊА СЛОБОДЕ: СКЦ заузима посебно место у нашој културној, уметничкој и новијој политичкој историји

НЕШТО не настаје ни из чега. Неки, било који, догађај није могућ без целокупне опште историје која га је учинила могућим. Отуда је свака појединачна историја сваког појединачног догађаја посебна, и аутономна, манифестација опште историје и њеног ритма. Ово је универзално правило.

Плакат позоришне представе „Голубњача“ у СКЦ-у

Нарочито јасно, оно је видљиво онда када долази до наглих и радикалних социјалних, политичких, економских, културних, уметничких, психолошких и свих других промена у животима људи, у социјалној структури, њеној динамици, односима моћи и обрасцима мишљења.

Београдски Студентски културни центар (СКЦ) један је од оних догађаја у нашој новијој историји, посебно у нашој културној, уметничкој и политичкој историји током "нултих година" између 1968-1974. и 1979-1984, који на готово идеалан начин показује ово стање ствари. Стицајем околности о таквим својствима ове установе могу да говорим из прве руке и властитог искуства из перспективе "нулте године" 1979-1984. и догађаја који су тада неповратно покренути.

Био сам, наиме, директор београдског Студентског културног центра од новембра 1979. до новембра 1984. и следствено одговоран за програмски идентитет, функционисање ове куће и спољашње услове у којима она ради. После конкурса на коме сам учествовао и био изабран док сам још био у ЈНА - заслуге у овој ствари свакако припадају Дуњи Блажевић - и пошто сам још као морнар, захвалио на позиву Милојка Друловића да будем постављен за секретара у Комисији за културу ЦК СКЈ, на дужност директора СКЦ ступио сам непун месец дана пошто сам завршио војни рок у гардијској бригади десантно-јуришне морнаричке пешадије на Брионима.

ВЕЋ сам почетак мог рада у СКЦ био је узбудљив. Неколико дана пре него што сам ступио на дужност, сазнао сам из чланка објављеног у "Експрес политици" да је СКЦ у међувремену постао установа на злу гласу као "легло наркоманије". Првих дана, док сам се адаптирао на нови радни амбијент и пошто сам се захвалио и на понуди да се прихватим сада дужности извршног секретара за културу у Градском комитету СК, један редар ми је свако јутро доносио шприцеве наводно пронађене по СКЦ и пунио уши причама о правој наркоманској пошасти која је преплавила ову установу.

Разуме се, било је то неприхватљиво. А онда се догодило још и то да су службеници ДБ са радног места, после подне, одвели једног од радника Библиотеке стране периодике. Обавештен сам да нико, ни његова породица, нема никаквих информација о томе зашто је ухапшен, где се налази и у каквом је стању. Кренуо сам да од надлежних универзитетских власти (Ректорат, ректор; Универзитетски комитет СК, председник УК) тражим објашњење овог догађаја. Нисам сазнао ништа, али су ме сви саговорници пријатељски саветовали да се у ту ствар не мешам ни на који начин. Било је то, наиме, време фактичког, иако не и формално проглашеног ванредног стања у Југославији због чињенице да се здравствено стање Ј. Б. Тита озбиљно погоршало.

Ипак, оба случаја са којима сам имао посла на самом почетку рада у СКЦ успео сам да решим и то захваљујући ономе што сам научио раније, а у овим посебним случајевима, нарочито ономе што сам научио као пасионирани читалац и гледалац књижевности и филмова популарне културе. Разуме се, то не би било могуће без драгоцене помоћи пријатеља из гимназијских и факултетских дана који је, без сумње, ризиковао када је, тада, пристао да, неприпремљен, у СКЦ саслуша мој предлог о решењу ова два проблема. И заиста, колико сутрадан, никаквих шприцеве више није било, онај редар престао је да се појављује у СКЦ, а радник Библиотеке вратио се на посао па сам сазнао и разлог његовог хапшења. Тако је почела моја лична авантура у београдском СКЦ-у. Трајала је наредне четири године.

СТАТИСТИЧКИ резултат те авантуре изгледа овако. Податке наводим према извештају о неким актуелним аспектима рада у Студентском културном центру од 2. фебруара 1984. Написао сам тај текст после три пожара чија мета је био СКЦ - 6. децембра, 12. децембра и 28. децембра 1983. Пожар од 28. децембра 1983. био је катастрофалан.

Извештај о неким актуелним аспектима рада у Студентском културном центру представљен је и предложен за изјашњавање Колегијуму СКЦ (који су сачињавали сви уредници програма, главни организатор програма и шеф технике СКЦ), затим Збору радних људи СКЦ (који су сачињавали сви запослени радници СКЦ), као и Основној организацији СК у СКЦ (коју су сачињавали сви чланови СК у радном саставу СКЦ). Извештај су Колегијум, Збор радника и ОО СК СКЦ једногласно усвојили. Дана 2. фебруара 1984, тај извештај на 13 страна потписали су за Колегијум СКЦ и СКЦ Љубомир Кљакић, директор, за Основну организацију СК Милорад Вучелић, секретар, за Збор радника Весна Ножица, председник", па је он ступио на снагу као службени документ Студентског културног центра.

Умножен у 150 примерака на гештетнеру (данас заборављена штампарска технологија за мале тираже) извештај о неким актуелним аспектима рада у Студентском културном центру дистрибуиран је свим редакцијама штампе, радија и телевизије у Београду и Југославији, као и надлежним функционерима свих друштвено-политичких форума по вертикали социјалне структуре - Београдски универзитет (Ректорат, УК СК БУ), Град Београд (ГК СК БГД, ССРН Београда) до Републике (ЦК СК Србије, ССРН Србије, ССО Србије) и Федерације (ЦК СКЈ, ССРН Југославије, ССО Југославије).

Разуме се, нико, ниједна редакција новина, радија и телевизије није објавила ни слово из овог извештаја, нити је неки форум јавно прокоментарисао било који навод из тог документа. Једини коментар за који знам и кога се данас сећам јесте она реплика која се чула у камерном али строгом амбијенту деветочлане партијске комисије пред коју сам као политички осумњичен и окривљен био позван у марту 1984, овај пут поводом позоришне представе "Политика као судбина". "Ви сте аутор овог текста (мисли се на извештај о неким актуелним аспектима рада у Студентском културном центру). Као психијатар, могу само да кажем да се из тог текста јасно види да га је писао неко ко има синдроме параноидне шизофреније", рекао је један од чланова ове комисије, професор Медицинског факултета.

ИЗЛОЖЕНА статистика у извештају О неким актуелним аспектима рада у Студентском културном центру, изгледа овако.

Љубомир Кљакић, Петар Божовић, Матија Бећковић и Милорад Вучелић

У 1980, СКЦ је у оквиру својих редакција реализовао 356 програма; у 1981 - 376 програма; у 1982 - 558 програма; у 1983. - 550 програма. Број посетилаца СКЦ је од око 150.000 током 1980, порастао на око 650.000 у 1983, а за свој рад ова установа добила је сва највиша признања Савеза социјалистичке омладине (на Београдском универзитету, у граду Београду и СР Србији), а 1981, поводом десетогодишњице рада, и Статуу Иво Лола Рибар, највише признање које додељује Републичка конференција ССО Србије, и то за "остварене изузетне резултате у вишегодишњем радном и стваралачком ангажовању и допринос развоју и афирмацији Савеза социјалистичке омладине и друштвене заједнице у целини". У јавности, тај рад имао је изузетан одјек.

Само током 1982, у југословенској штампи, о СКЦ и његовим програмима писало се 315 пута (од чега 228 критика, осврта, коментара, ширих најава и вести, а 87 пута у контексту ширих анализа културних, политичких и друштвених питања). Такође, у првих десет месеци 1983, о СКЦ и његовим програмима у југословенској штампи објављено је 715 прилога (од чега 224 критике, осврта, коментара, ширих најава и вести, као и 491 прилог у коме се СКЦ помиње у контексту разматрања општих друштвених, политичких и културних питања; у чак 473 прилога тематизован је позоришни програм СКЦ, а унутар њега највише се писало о представи "Голубњача".

Прецизна систематизација и анализа прилога објављених на радију, телевизији или филму није била сачињена у тренутку писања самог извештаја, па ови подаци нису могли бити представљени. Ипак, у извештају се наводи да је током 1982. и 1983. у међународној штампи, укључујући и међународни радио, телевизију и филм, као и великих светских агенција, објављено и емитовано неколико десетина прилога (информација, осврта, коментара и критика).

Најзад, извештај нарочито помиње финансијску димензију рада СКЦ. Истиче се, тако, да је укупан приход од 14 милиона динара у 1981. (од чега су буџетске дотације износиле око 9,2 милиона динара), порастао на око 40 милиона динара у 1983 (од чега су буџетске дотације износиле 12 милиона динара), па се, с тим у вези констатује да је СКЦ у том тренутку успео да ефективно обезбеђује чак 3/4 неопходних средстава кроз пласман своје продукције на тржиште културе и то кроз слободну размену рада и различите облике кооперације и сарадње са својим партнерима. У извештају се каже још и ово: "Констатује се само ноторна чињеница када се каже како је у југословенсим оквирима ово апсолутно једини случај међу установама сродног карактера."

КАО што су догађаји то показали, ови - и бројни други - аргументи нису сачували СКЦ од три пожара чија мета је био током децембра 1983. године - 6. децембра, 12. децембра и катастрофални пожар 28. децембра 1983. У приликама када се у Југославији после 4-8. маја 1983, разбуктала унутрашња фракцијска борба за доминацију, ревизију историје и обнављање старих подела, када су поново била отворена сва идеолошка питања и сви идеолошки сукоби који су видљиво и невидљиво обележавали свих 80 година 20. века, једна установа какав је био СКЦ сметала је свим оним деловима политичке номенклатуре који су у ауторитарној парохијалности, идеолошком и политичком интервенционизму у све сфере друштва, у етничком неостаљинизму видели за себе једино спасоносни излаз из кризе у којој се земља налазила.

Прес клипинг о катастрофалном пожару 28. децембра 1983. који ми је дан-два касније донео Вук Бабић, филмски режисер, пријатељ и пријатељ куће, говори о томе да је ову вест објавила дословно целокупна ондашња југословенска штампа, радио и телевизија. Службено, истражни органи су као вероватни узрок пожара навели "опушак цигарете".

У јавности, нарочито међу непосредним и кредибилним сведоцима догађаја, као и међу стручњацима нико није веровао у ову теорију. Две малобројне групе експерата, једна из Војнотехничког института, друга из Института за испитивање отпорности материјала - којима сам се обратио за помоћ и неслужбено мишљење у овој ствари и које су пријатељски изашле у сусрет - биле су, независно једна од друге, сагласне око узрока пожара.

"Трака или ампула", рекли су из Војнотехничког института. "Трака или ампула", рекла су три професора Универзитета различитих специјалности који су, иначе, службено обављали вештачење узрока катастрофалног пожара у Пећкој патријаршији 16. марта 1981. Објаснили су ми, и једни и други, да су "трака или ампула" различити облици хемијских упаљача који изазивају температуру до 5.000 степени Целзијусових.

Наиме, једино деловањем таквих средстава могла се објаснити чињеница да је масивни лустер у великој сали СКЦ-а, тежак читаву 1,5 тону који је висио на челичном ланцу, пао јер се ланац практично истопио већ у првим минутима пожара. Иначе, тачка топљења челика је 1.700 степени Целзијуса.

Простор не дозвољава да буду забележене још неке од занимљивих епизода овог тока ствари. Службена истрага у случају катастрофалног пожара 28. децембра 1983. окончана је "због недостатка доказа" и са поуком о опасностима које вребају од "опушка цигарете" у новембру 1984. Нико није одговарао. Допис из надлежног суда да је истрага обустављена стигао је у СКЦ дан пошто сам предао дужност новом директору.

ЗАНИМЉИВО је да се током 1983. у Југославији дешавају још два пожара чија истрага никада није завршена. У пролеће 1983. подметнут је пожар у боровој шуми поред куће Јосипа Копинича у Пули. Дана 19. 5. 1983, у препуној великој сали београдског СКЦ-а, била је представљена тек објавњена двотомна књига Вјенцеслава Ценчића "Енигма Копинич". Поред Ценчића, о књизи су говорили сам Јосип Копинич, Лео Матес, Ђуро Станисављевић, Божидар Јакшић и, у име издавача, београдског "Рада", Бранислав Милошевић.

Зашто је та књига важна и зашто је поред Копиничеве куће у Пули био подметнут пожар, заинтересовани читалац сазнаће прочита ли књигу Мила Глигоријевића "Рат и мир Владимира Дедијера", коју је београдска "Народна књига" објавила 1986. На истом месту, заинтересовани читалац сазнаће важне детаље и о пожару који је у августу 1983. био подметнут поред куће Владимира Дедијера у Сипару, Истра, где се налазио Дедијерова архива "Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита". Заинтересовани читалац ће, такође, у Глигоријевићевој књизи, сазнати и основне ствари о експлозији која је тих истих дана одјекнула у кући некадашњег Дедијеровог минхенског издавача Ролфа С. Шулца...

Како било да било, дана 1. марта 1985, у Клубу СКЦ-а, на малој пригодној свечаности уприличеној поводом мог коначног одласка из СКЦ-а била ми је уручена књига Александра Флакера "Руска авангарда" са следећом посветом:

"Љуби Кљакићу, нашем директору - у знак успомене на времена у којима је умео да да пример како се треба држати на ветрометинама од овог света, како сачувати оно што је свагда на испиту - људскост и човеково достојанство. Радници СКЦ."

Следе потписи, од којих неки са кратким, пратећим коментарима.

Био је то СКЦ.

Препоручујемо

Култура

2 5

ДУХ ПОБУНЕ ЈЕ ПУШТЕН ИЗ БОЦЕ: СКЦ је био београдска и југословенска адреса новог таласа

21. 03. 2021. у 17:14

Култура

2 1

ЖИВИ СПОМЕНИК УМЕТНОСТИ: Студентски културни центар је деценијама вибрирао у фреквенцијама неких нових таласа

20. 03. 2021. у 17:14

Култура

1 2

СЛОБОДНИ НОЋНИ РАЗГОВОРИ: Гостовања класика светског филма на дискусионој трибини Филмфорума београдског Студентског културног центра

19. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 5

БИЛИ СМО ДЕО ВЕЛИКОГ СВЕТА: Милован Божиновић, дугогодишњи уредник трибине СКЦ и дипломата, о "копчама" са тадашњим трендовима

18. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 0

КУЛТНИ ПРОСТОР И ЗА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ: Културни центар београдских студената био је добро место и у лошим временима

17. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 0

ЦЕНТАР НОВЕ АНГАЖОВАНЕ АВАНГАРДЕ: Пет бурних деценија београдског Студентског културног центра

16. 03. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације