КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Онтологија зла

ЗБИРКА песама Драгана Марковића "По кратком поступку" састоји се из пролошке песме, шест циклуса и епилошке песме "Ја".

Фото: Приватна архива

Сама пролошка песма натуралистичког и полисемичног наслова "Одсецање језика" упућује нас и на вишеструкост страдања које то одсецање подразумева. Осим први слој - који асоцира на физичко страдање, остали слојеви сведоче о неминовним, тешким истинама о деконструкцији бића које остаје без језика. Казује о томе шта биће јесте док има језик и служи се њиме, а каква је његова судбина када језика више нема. Та песма нас опомиње да након сече језика више нема приче, да је "прећутано позлаћено", да је повлачење речи немогуће и да нестанак језика подразумева неисказано кајање, уколико треба да га буде, као и гутање сопствене крви.

Све те страшне неминовности лирски субјект, онај који се обраћа страдалнику, саопштава са одмаком, са сваковрсне дистанце, па се чини да је то "лирски" у његовом називу готово вишак, а опет, заступајући у свом дискурсу усмено наслеђе, оно које је тековина причања и преношења традиције - језиком. Говорећи о том, знаковитом "укидању" језика, узроцима његовог укидања и последицама, показује нам раскош језика, његове изузетне песничке моћи - на плану звучања и значења, као и у избору и распоређивању речи. Како бисмо само у малом те моћи показали, навешћемо неколико стихова:

"Црвен јарац, добошари, ћути преклан у кошари. / Кад проландараш месец ишамараш. / Пст! / Маказе-наказе, последња реч и реп. / Шипраг, праг и цреп."

Та песма нас уводи у књигу која заправо у целини на високопеснички, сасвим аутентичан начин сведочи о последњим, баш последњим, тренуцима револуционара који припадају различитим епохама и различитим културама.

Фото промо

Први у низу страдалника којима се лирски субјект сада емотивно приближава су младобосански хероји: Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић и Данило Илић, погубљени 3. фебруара 1915. О њима песнички казује свештеник, очевидац њиховог страдања.

Друга је Лепа Радић, народни херој, учесница НОБ-а, коју су као седамнаестогодишњакињу обесили немачки окупатори. У песми која јој је посвећена она сама је лирски субјект који у деликатним, последњим животним тренуцима исказује сопствена убеђења која су изнад идеологије јер су истинита: "Слобода није луда, ако је правда слепа."

Трећи у низу је Ернесто Че Гевара, такође у улози лирског субјекта. Та песма заправо је његово обраћање сопственом џелату. У њој је непатетично, успешно дочарано Чеово биће и његова тежња слободи:

"Видиш ли ову земљу што ми данује под ноктима; / у њој је семе слободе, бубри и клија дарежљиво; / да би се земљи свидели, свод смо шакама копали."

Поменути низ настављају песме о Драгутину Димитријевићу Апису, Федерику Гарсији Лорки, о официру српске војске у Краљевини Србији, Александру Мишићу, сину војводе Живојина Мишића, и Ивану Фреглу, југословенском краљевском официру словеначког порекла.

Осим што обнављамо знања и сећања, овога пута кроз уметнички дискурс, о значајним личностима из наше и светске историје, у сваком од поглавља песник нас суочава са различитим поступцима мучења и погубљења. По њима он именује своје песме: "Вешање", "Зазиђивање", "Растрзавање", "Каменовање", "Набијање на колац", "Јаловање", "Поливање врелим уљем", "Купање у катрану".

Након читања тих тешких, натуралистичких песама, које су за неколико нијанси тамније од оних које су посвећене страдалницима, не можемо да се не упитамо зашто то песник чини јер, извесно је, читалац ће над њима остати потресен, поражен и уплашен, иако ће свакако остати задивљен великим песничким и језичким умећем.

Одговор на нашу запитаност заправо даје епилошка песма. У њој су као лирски субјекти персонализовани: злочинац, нож, дршка од ножа, само сечиво, али и жртва, њено ровашено око, ткиво и крик.

Песник је спознао онтологију зла и све облике његове појавности. Песник је спознао природу човека (њено лице и наличје), природу револуционара, истинољубаца и слободољубаца, али и природу злочинитеља, џелата, као и очовечење самих средстава којима се чини зло. Песнику је, као и свима нама, неопходна катарза.

Можемо јој тежити читањем ове збирке Драгана Марковића на начин сродан читању књиге "Бол", Мирослава Максимовића јер - о сродном болу и његовом исказивању је реч.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације