СЛАВИЦУ (НИ)СУ СВИ ЗАБОРАВИЛИ: Књига "Осмех порцуланске фигурине" скида прашину са имена звезде филма Ирене Колесар (1925-2002)

НАСМЕЈАНО лице Ирене Колесар било је и заувек ће остати симбол једног времена пуног наде.

Фото Архива

Истовремено, то лице било је и знак почетка једне озбиљне кинематографије као што је била југославенска. Без ње, без весеља којим је зрачила, ни то време ни та кинематографија, не би биле то што су биле. Зато је, благо речено, срамота да о тој жени, глумици и њеном времену, немамо монографију. Када јој поштовање нису знали поклонити током живота, ред је да генерација која схвата да без прошлости нема будућности, то напокон учини.

Овим речима редитељ Рајко Грлић подржао је настанак дела "Осмех порцуланске фигурине" приређивача Владимира Балашћака, који је међу корице сабрао сећања на нежну и шармантну глумицу, велику трагеткињу на сцени и у сопственом животу, Јер, о њу се сурово и неправедно огрешио живот сам, онда и људи... Утолико је ова књига драгоценија, а подухват аутора (даљег рођака, такође, глумца) још већи.

Фото Архива

У биографији Ирене Колесар све је необично. Била је прва дива југословенског филма ("Славица", 1947. у режији Вјекослава Афрића), а њена јунакиња "кумовала" је многим девојчицама од Триглава до Ђевђелије, јер је слава Славице дотакла сваки кутак СФРЈ. Удахнула је живот бројним позоришним хероинама у Загребу, Задру, Дубровнику, Београду (ЈДП и Атеље 212), па и на сцени театра Реље Башића, где је наступала последњих година живота. Ипак, и поред блиставе биографије достојне пажње и поштовања, могло би се рећи да је ова, једина књига о њој готово инцидентна појава: да није било изузетног прегалаштва Балашћака, подршке Друштва Русина из Сремске Митровице и Новинске асоцијације Русина из Новог Сада (у чијем се издању појавила), прашина заборава пала би по великом глумачком имену.

Фото Архива

Ирена је рођена 1925. године у Славонском Броду, од оца Русина и мајке Немице. Била је девојчица када су се преселили у Загреб, а још малолетна (са 17 година) постала је борац Тринаесте пролетерске бригаде. И већ у та тешка, ратна времена осетила је први глумачки порив, придруживши се позоришној дружини бригаде - касније Казалишту народног ослобођења Хрватске. Тако је упознала и првог мужа, глумца Шиму Шиматовића. Удала се већ 1944. и убрзо после ослобођења примљена је у загребачки ансамбл ХНК. У том периоду заблистала је као Лаура у "Стакленој менажерији" и Хедвига у "Дивљој патки". Њен дар није могао остати непримећен, па је на позив Бојана Ступице 1953. стигла у Београд и још младо Југословенско драмско. Освојила је сцену већ првом улогом - Шекспировом Јулијом, као партнерка Стојана Дечермића. У наредне две деценије дала је печат многим остварењима у овој кући (посебно Офелијом у "Хамлету", с којом је наступила и на Дубровачким летњим играма), представама "Оковани Прометеј", "Не играј се љубављу", "Такав је свет", "Награда"... На врхунцу славе, стицајем породичнх околности, средином седамдесетих морала је да се врати у Загреб.

Фото Архива

Двадесет година Владимир Балашћак скупљао је грађу за књигу "Осмех порцуланске фигурине", у коју је "сместио" документа, делове ратног дневника, фотографије, артефакта, фотокопије, сачуване интервјуе, афише, прву потврду о радном стажу у ХНК и, наравно сећања њених савременика: Мире Ступице, Бранке Веселиновић, Реље Башића, Предрага Ејдуса, Раде Ђуричин, Бранке Петрић, Секе Саблић, Милана Михаиловића, Светлане Бојковић, Ивана Бекјарева...

Фото Архива

- Плашио сам се да ће бити заборављена, да ће сав њен рад прекрити тама - каже о мотивима за настанак дела Балашћак, глумац позоришта "Добрица Милутиновић" у Сремској Митровици и оснивач трупе са Ирениним именом. - Из Београда вратила се у Загреб због остарелих родитеља, јер је њен брат живео у Аустралији и о њима није имао ко да брине.

Тамо више никакав ангажман није добила... Снимала је мало на ТВ и радила са Рељом Башићем у његовом путујућем позоришту "Театар у гостима". Одлучила је да се рано пензионише (са само 47 година) користећи и борачки стаж. Повукла се, како је сама рекла, док ствари не постану сувише болне.

Последње године живота провела је повучено, далеко од очију јавности. Живела је у центру Загреба где је њен отац имао обућарску радњу, али се упркос свему, већ у дубокој старости нашла на улици.

- У помоћ су јој притекли Стипе Шувар и његова супруга Мира који су је сместили у некадашњи дом бораца, касније старачки дом "Ксавер". Ту је завршила живот. Мира Шувар ју је обилазила до последњег дана. Посећивао ју је и Реља Башић и још неке колеге. Иначе, док је била у снази радо је долазила у Београд и наше село Беркасово, код Шида. Одатле је њен отац као млад радник отишао у Славонски Брод и оженио се Иренином мамом Розалијом Штрумбергер. Удавала се два пута. После кратког, партизанског брака са Шиматовићем, окушала је срећу са редитељем Звонком Симоновићем. Оба пута се развела. Није имала потомака - каже Блашћак.

На питање, како је он, лично, памти, Балашћак каже:

- Као веома благу и скромну, а с друге стране, одлучну и храбру жену. Кад би нешто зацртала, морало је тако бити. Па и кад је одлучила да оде у партизане, урадила је то без двоумљења. Никад није волела да се помињу награде и ордења, а била је носилац Ордена за храброст и Ордена трећег степна заслуга за народ. Увек је говорила да се није ни борила ни играла за признања, већ за слободу и уметност. Последњи пут сам је видео годину дана пре смрти. Тих дана, најчешће је помињала брата и село Беркасово. Завичаја на падинама Фрушке горе сећала се по мирису липа, који јој се у детињству заувек урезао у памћење. Често је говорила и о Рељи Башићу који јој је у старачки дом доносио руже. Није их бацала, сваку је осушену сачувала...

Прва југословенска звезда живела је са веома скромном пензијом. Загребачка телевизија није објавила ни вест о њеној смрти. Захваљујући преданости и посвећености приређивача књиге, вратила се у наша сећања. Али ту није крај - Балашћак спрема изложбу њених филмских и позоришних фотографија за фестивале у Пули и Нишу. Тако ће се Ирена Колесар, две деценије после смрти и пола века заборава, поново наћи међу нама.

Дала печат времену

БИЛА је прелепа... као порцеланска фигура... Складна, скромна, одмерена, тачна, децентна, вредна и са великим срцем... С филмом "Славица" дала је печат једном времену, једној држави која се свим силама подизала из пепела, свим Југословенима. Тај филм, и она у њему као главна јунакиња, били су преко потребни напаћеној земљи и народима како би скупили снаге да се ваздигну, како себе, тако и филмску уметност у послератном периоду. Имала је прелепу енергију и привлачила је људе, њена лепота и скромност били су магнет, људи су је обожавали - речи су Мире Ступице у књизи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације