НА питање где су границе уметничке слободе, одговор је једноставан: тамо где почиње и завршава се добра књига. Укратко: ако је Светислав Басара написао незабораван роман, који ће остати беочуг у историји српске књижевности, онда не само да му је све опроштено, него је у таквом роману и то управо тако морало бити. Ако, пак, није, онда ће му пресудити сам роман, сурово и немилосрдно - и у томе не треба било ко да му помаже.

Коментари (3)

takoje

31.01.2021. 15:13

Tako jeste, ako je roman-delo dobro, to će ostati i sve je, onda, opravdano. Ako je sve samo egzibicija radi egzibicija bez toliko kopči između, onda je sve uzalud. Međutim, da li će imati neko ko će to znati da ''pročita''?

Zeljanca

31.01.2021. 16:40

Vladavina prava i sloboda je neupitna samo ako je praćena odgovornostima i odgovorom institucija ili zaduzbina koje brane lik i delo onih čije časno ime nose. Slobode od odgovornosti nije trebalo da nam da borba za demokratiju. U socijalizmu se navodno bilo neslobodno a opet se plejada najboljih umetnika formirala u tzv. jednoumlju. Treba li revizija istorije, vrednosna anomija i individualizam da se u prenesenom smislu odnose i na reviziju umetnika i klasika književnosti da bi klasici postali neki novi klasici? Ako smo dopustili da se jugoslavenski autori izbacuju iz lektire, onda nije čudo da na red dodju najbolji medju nama, a pesnici su prvi medju jednakim.