ЖИРИ "НИНОВЕ" НАГРАДЕ ЈЕ НЕКОМПЕТЕНТАН: Александар Гаталица тврди да писац има обавезу да буде увек провокативан

НА питање где су границе уметничке слободе, одговор је једноставан: тамо где почиње и завршава се добра књига. Укратко: ако је Светислав Басара написао незабораван роман, који ће остати беочуг у историји српске књижевности, онда не само да му је све опроштено, него је у таквом роману и то управо тако морало бити. Ако, пак, није, онда ће му пресудити сам роман, сурово и немилосрдно - и у томе не треба било ко да му помаже.

Фото П. Милошевић

Овако, у разговору за "Новости", писац Александар Гаталица, добитник "Нинове" и многих других награда, међу којима је и "Меша Селимовић", коментарише да ли је Басара прешао границу уметничке слободе "окомивши" се у роману "Контраендорфин" на Десанку Максимовић. Басарино "виђење" велике песникиње у роману који је управо овенчан "Ниновом" наградом отворило је питање о границама уметничке слободе, посебно када је реч о личностима које су оставиле неизбрисив траг у нашој култури.

- Наравно да и мимо корица сви они који верују и негују пантеон српских националних величина имају право да буду увређени, али они, бар када је реч о "Контраендорфину", о томе неће одлучивати, већ једино роман сам - каже Гаталица.

* Да ли пристојност и основна хуманистичка начела важе и за романописце?

- Па, знате шта: писац је обично пристојан, зато што је осетљив и склон сажаљењу, али није увек тако. Писац у принципу није обавезан ни на шта, па ни на хуманистичка начела. Мој професор Зоран Гавриловић на својим незаборавним предавањима учио нас је да се естетика никад не бави заправо етичким питањима, већ се једино буни када у роману нешто испада лоше, па без обзира на то да ли се писац служи хуманистичким или неким другим принципима. Ипак, треба казати, како је књижевност питање човечности пре свега, онда је тешко замисливо да ореол лепоте добију сурове, гнусне, фетишистичке или друге ствари, одвратне великој већини људи.

Фото П. Милошевић

* Неки критичари сматрају да добри писци имају право на провокацију. Сматрате ли да се и у томе мора имати мера?

- Писац има обавезу да буде провокативан. Ипак, треба да осмотримо тај израз. Ако под провокацијом подразумевамо нешто мрско или примитивно, онда то не треба писцу; ако, пак, под провокацијом подразумевамо оно што ће читаоца натерати да се замисли, онда је то готово обавезно. У начелу, глупо је рећи писцу: буди провокативан, али до неке мере. Да ли је писац нека бака која мора да размишља како да се облачи за своје године? Да ли је писац добар дечко из добре куће који не сме да опсује?

* Прошле године дали сте подршку потписницима петиције који су бојкотовали "Нинову" награду, уз напомену да бисте дали још једну прилику овом признању. Шта бисте сада рекли?

- Сада бих рекао исто што и прошле године: жири у овом саставу је некомпетентан и пристрасан. Ово друго вуче порекло из овог првог. Нико тако не воли да преваспитава књижевност као људи који мало знају о њој. Последњих година смо се наслушали придика од једног филозофа, једног песника, једне новинарке и једног уредника часописа, којима председава један колумниста, како је српска књижевност у кризи, како се пишу лоши романи, како им на сто долазе само "потрошене поетике". Жири мора да се мења да овакве лаичке глупости не би више биле аргумент. Али и да се не би дешавало нешто што се већ уочава, а то је да се прави фото-робот пожељног писца, пожељне тематике, па и пожељног добитника. Не волите историјске романе? Не волите романе са националном нотом? Кога је брига. Ако је најбољи роман и такав, ви сте, као жири, дужни да му доделите "Нинову" награду, то је једино што се од вас очекује, ако сте барем тако добри читаоци за какве се издајете.

* Прилично хаотичном стању на нашој књижевној сцени доприноси и велико одсуство компетентне књижевне критике...

- Ту не вреди много плакати. Критика је изгубила тло под ногама у новом веку, не само код нас него и у свету. У околностима у којима су све информације доступне, нема много места за тумачење било чега, па ни литературе. Све је некад било друкчије: критика је била увод у читање, објашњавање недоступне књиге и нека врста туторства које је некад имало племените циљеве, али чешће идеолошке. Треба жалити за правом критиком, она би и данас имала своје место, али мора да се мења. Сви писци у новом веку су схватили да постмодернизам значи потпуно одустајање од свезнајућег приповедача. Ми се данас мешамо међу своје ликове и глумимо сваког од њих. Нешто слично морају да схвате и критичари: они треба да се спусте са Парнаса недодирљивог ауторитета и постану народни трибуни на друштвеним мрежама.

* Шта у тим околностима учинити да се "Ниновој" награди сачува образ?

- Чување образа "Нинове" награде није могуће уколико о њој одлучују људи који је схватају као средство борбе на политичком пољу. Састав жирија је пресудан. О њему олако одлучује један човек, и сам некомпетентан. Потребно је наћи петоро људи који не могу себе спречити да не гласају за најбољи роман чак и ако је он потпуно различит од њихових поетичких убеђења. Ако таквих пет идеалних судија није могуће наћи, онда, господо, изаберите два члана који воле ћирилицу, два који воле латиницу, а петог можете и међу онима који воле југословенско писмо.

* Ускоро излази ваш нови роман "Залутали у двадесет пети час" који почиње и завршава се усред пандемије: ове 2020. године. Да ли је конкретан повод била корона?

- Да, свакако да сам и ја хтео да уведем ову потпуно романескну ситуацију у свој роман. Чудим се да то пре мене нико досад није урадио. Роман почиње причом једног обичног нашег момка у Бриселу, који након недеља изолације и гладовања излази на улице града у којем живи као гостујући радник и ту угледа човека који је зацело његов двојник. И многи други у овом роману добиће оне који ће их изгурати из ова двадесет четири часа и угурати у неки двадесет пети. Гледао сам литературу о топици српских романа и нисам нашао ниједан који се претежно бави темом двојника који истерују људе из овог живота. Тема, чини ми се, обећава напет роман.

* Од последње књиге направили сте вишегодишњу паузу. Шта је био разлог?

- Рекао бих да није реч о паузи. Чим завршим размишљање о једној књизи почнем да мислим о новој, али знате шта: чак ни расписаним писцима није лако да избаце слојевит роман брже него на неколико година. То је, пре свега, питање амбиције. Ако желите да напишете роман "рекла-казала" са доста преписаних хроника свакодневице, онда то можете радити и на шест месеци. Ако, пак хоћете да сваким романом оставите неки траг, најпре на свом путу писца, онда је вишегодишње планирање, читање литературе и писање, неопходно. Резултат је нешто што је објекат лепоте иза којег можете да станете. Иза новог романа стајем као иза нечег што је међу најбољим књигама које сам досад написао и то ме чини срећним.

Препоручујемо

Култура

4 13

Зечевизија – Зелена мржња Мирослава Крлеже

02. 01. 2021. у 14:50

Култура

0 5

ТВ КРИТИКА: Најмрачнија страница културне историје Србије

19. 12. 2020. у 08:10

Култура

0 10

ТРАЖЕ ПОМИЛОВАЊЕ ЗА БАСАРУ: Реакције УКС и Тање Крагујевић, заменице председника УО Задужбине "десанка максимовић"

30. 01. 2021. у 13:20

Култура

3 12

ДВА КОНТРАБАСА И ЈЕДАН ПАС: Владимир Кецмановић поводом додељивања "Нинове" награде Светиславу Басари

29. 01. 2021. у 11:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације