КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Дубине и пространства тумачења - Светлана Шеатовић, У залеђу Средоземља, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2019.

Научна студија Светлане Шеатовић "У залеђу Средоземља" даје врло специфичну визуру српске књижевности која је настајала услед искуства рођења или боравка стваралаца на мору или пак у његовом залеђу.

Књига "У залеђу Средоземља"

Ту чежњу за морем ауторка види као сложену културолошку, поетичку, геоисторијску, али и геофилозофску чињеницу. Медитеранску оријентацију у нашој књижевности и култури, особито савременој, она нужно повезује и са геополитиком, односно са актуелним друштвено-политичким, па и културним, кретањима у Европи и свету, и у вези с тим, логично, бави се статусом нашег националног идентитета који је изграђиван на рубовима - у залеђу и на морским обалама. Но, како ауторка увиђа, та - специфична чежња - карактеристична je и за наше ствараоце континенталног порекла. Свеукупност и комплексност те чежње, сматра она, припада садржајима дубље свести нашег наслеђа, у којој је то ревитализација идеје о византијском културном кругу који је био основа средњовековне књижевности, али и свест о његовој обнови...

Потврду за то она налази у неким делима Милутина Бојића, Станислава Винавера, Јована Христића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Миодрага Павловића, Васка Попе и других.

Ауторка сматра да се након објављивања "Србљака" 1970. године у српској књижевности активира нови ток ревитализације византијског наслеђа као облика неовизантизма кроз поезију и прозу Милорада Павића, особито у збирци "Коњи Светог Марка".

Она уочава да је у Италији, у последњим деценијама, развој геофилозофије Европе и Медитерана један вид опозита глобализму и атлантизму и сматра да ту врсту опозита представља и стваралаштво наших савремених писаца - Владимира Пиштала, Гордане Ћирјанић и Николе Маловића.

У студијама које чине ову књигу ауторка маркира разнородне двојности Медитерана и начина на који се он доживљава готово у делима свих стваралаца који су у њој заступљени. Један од упечатљивих примера за то налазимо у тексту "Његошева слика Италије и Латина". У њему разликујемо Његоша - аутора "Горског вијенца", дела које, по ауторкином сматрању, садржи слику створену највероватније у функцији народних стереотипа о Латинима (оличеног у доживљају војводе Драшка у Млецима), али и аутора песама "Три дана у Тријесту" и "Полазак Помпеја", дакле и Његоша путника и његов живописан, узбудљив и леп медитерански хоризонт с којим се, осим у наведеним песмама, упознајемо и из његове преписке или пак кроз визуру Љубомира Ненадовића.

Двојност, али превладана, присутна је и у Костићевој поезији. Док је у песми "Јадрански Прометеј" критикована сеча далматинских шума од којих је саграђен темељ барокне цркве Santa Maria della Salute, као и потпора већег дела Венеције, у најлепшој песми српског романтизма која носи назив те барокне лепотице, осећај родољубља превладан је естетским, религијским, али и најдубљим емотивним, интимним доживљајем.

Ауторка образлаже двојност између мора и "сјеновите стране", између сфере светла и мрака у Десничином роману "Прољећа Ивана Галеба", за који истиче, како би отклонила превиде ранијих тумача, да оно јесте дело Далмације и Медитерана.

У студији "Јован Дучић на међи Херцеговине и мора" уочавамо да је баш у тој међи један од највећих српских песника 20. века видео синтетички потенцијал који је, одређен и самим местом рођења и детињством, реализовао у својој поезији, а због чега је, како ауторка књиге сматра, наш први прави медитерански песник.

Осим зналцима књижевности, књига Светлане Шеатовић "У залеђу Средоземља" сигурно да би била занимљива и проучаваоцима других хуманистичких наука, особито социолозима, психолозима и антрополозима, па и политиколозима, зато што отвара многа важна питања која излазе из оквира књижевности, а тичу се и актуелног тренутка - овог у којем живимо. Нека од њих могла би бити - да ли је стереотип Десничино наглашавање да је Далмацији дано море као благодет, док у залеђу остаје крш, непросвећеност, тврд и сиров пејзаж који не развија осећања; колико је поуздано Цвијићево истицање заосталости залеђа и отворености људи у приморским градовима "нарочито са далматинског приморја". Такође су инспиративна питања колико су Млеци и Латинке, или пак други странци, само део контекстуализације у народној поезији и колико је порекло тог контекста наше устаљено предубеђење о појединим народима или пак колико су други народи склони предубеђењу о нама; колико су међу њима књижевни проучаваоци склони предубеђењу у тумачењу дела наших најбољих књижевника - на пример Милорада Павића - грађанина света, Византинца.

Књига Светлане Шеатовић отвара велико и густо поље - као море.

Препоручујемо

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Минијатуре велеграда - Васа Павковић, "Ехо Београда"

15. 12. 2020. у 17:11

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: О хранљивој агонији стварања; Тања Крагујевић, Extravaganza

20. 10. 2020. у 20:34

Култура

1 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Треба ли нам последњи мушкарац?

13. 10. 2020. у 15:26

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Драгуљи речи - Радован Бели Марковић, "Стојна ветрењача", СКЗ, Београд 2020.

29. 12. 2020. у 16:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације