ЧУВАЈТЕ СЕ! "Уста пуна земље" Бранимира Шћепановића ће вас подсетити како човек уистину није далеко одмакао мада све убрзаније напредује

Господе, колико смо напредовали! - почетак је реченице коју исписујем на тастатури и која се готово тренутно појављује на танком екрану мог компјутера. Задовољно трљам дланове, увек сам изнова очаран технологијом. А само пре неколико векова књиге смо преписивали руком, златом смо плаћали листове пергамента и чкиљили уз слабашан пламен свеће.

Горан Петровић / Фото Н. Јанковић

Баш смо напредовали! - размишљам, јер ћу на крају овог текста покренути програм за исправљање грешака, допустићу да компјутер уместо мене отклони пропусте настале приликом куцања, и све ћу то електронском поштом, у делићу секунде, послати издавачу чак у Мексико, као предговор за књигу "Уста пуна земље" Бранимира Шћепановића. Не морам чак ни да изађем до зграде поште у суседној улици. А само пре једног века писмо би путовало бродом неколико седмица, а пре само десетак година били би потребни дани да оно авионом доспе у руке примаоца.

Нема сумње, напредовали смо! - понављам док пишем овај текст. Истина, са климом нешто није како ваља, ужасна је врућина овог лета, али ту је даљински управљач апарата који у стану вредно одржава пријатна двадесет три степена. И истина је, моја жена гледа телевизију, опет је у току директан пренос неког ужаса, неко је неког опет бомбардовао или је неко негде опет поставио бомбу. Довољно је да се окренем у радној столици и могу да видим како неки људи носе тела неких других људи, тела прекривена чаршавима, могу да видим како крв избија кроз бела платна и "цвета", како неке жене чупају косу и запомажу, како неко узбуђено говори право у камеру на мени сасвим неразумљивом језику, али испод тог болом изобличеног лица, на енглеском јасно пише "сателитски пренос" и тече бесконачна трака на којој се стално мењају само бројеви - "десет мртвих", "око педесет мртвих", "више од сто мртвих", "близу три стотине мртвих"... Истина је, негде је у току нека велика трагедија. Међутим, ја не морам да се окрећем и не морам да гледам, чак не морам ни да слушам директан пренос крика тих страдалих људи, јер ми је други даљински управљач надохват руке и очас могу да појачам свој моћни аудио-уређај. Утешно је слушати одличне снимке виолончела Жаклин ду Пре. Она није више жива, и да нема тих дискова и те технике која даје савршен звук, никада не бих могао да чујем како је уједно страсно и сетно, adagio con molto sentimento, музицирала негде у Лондону или Чикагу, у чувеним концертним дворанама у које никада нећу крочити.

Збиља, толико смо напредовали! - закључујем, док без нарочитог напора нижем ове реченице које ћу послати електронском поштом, док клима-уређај пружа осећај свежине, док племенитом музиком пригушујем људске крике... Ипак, признајем, осећам извесну непријатност. Прихватио сам позив да напишем неколико редова о једној узнемиравајућој књизи... О књизи која тематизује догађај који почиње безазлено, као дечја игра, као шала, тек онако... И који би се могао одвијати било где и било када... И који се, када једном отпочне, не би могао зауставити док се не дође до трагичног краја. Да, то је оно што ме онеспокојава. Упркос томе што све учесталије комуницирамо само електронском поштом, упркос томе што наши клима-уређаји ублажавају срџбу природе, упркос томе што савршеном музиком виолончела можемо да надјачамо крике, без обзира на толико тога што смо урадили! - узнемирава ме сумња да се сиже овог кратког романа сваки час може прелити у стварност, и то што очас могу постати жртва или џелат. А да при свему не знам шта је од ово двоје горе!

Толико тога смо урадили! - а само једна обимом невелика књига може да узнемири и очас распрши вековима жељен осећај сигурности, столећима грађен осећај удобности... И сада напросто не знам шта да чиним. Да ли да исписујем похвалу писцу? Да ли да одам признање његовом сочном језику, уједно једноставном изразу, да ли да уплићем и расплићем о теорији књижевности, о вишезначности теме, о филозофској димензији? Да ли да поновим све оно што је већ речено у есејима које сам прочитао о овој књизи, све саме блиставе речи о снази и мајсторству? Да ли да нагласим на колико је језика преведена и колико је много издања имала? Да ли да чиним све то што ова књига, уосталом, и заслужује? Или да учиним и нешто што превазилази пуку похвалу и препоруку читаоцу? Да ли да упозорим читаоца? Да ли да кажем - чувајте се, пазите се, ова ће вас књига узнемирити! Ова ће вас књига подсетити, без обзира на сва наша технолошка достигнућа - како није немогуће да већ следећег часа постанете прогоњени или прогонитељ, како се не зна шта је страшније од ово двоје, како човек уистину није далеко одмакао мада све убрзаније напредује, како у нашој природи има нечега што се не може тек тако прикрити...

Поштено је "Уста пуна земље" Бранимира Шћепановића хвалити и препоручивати! Али, поштено је и упозорити читаоца! А опет, можда и јесмо у цивилизацијском ћорсокаку зато што, колико год можемо, гледамо да избегнемо да нас било шта узнемири. Комуницирамо електронски, све чешће укључујемо своје клима-уређаје, све чешће и све више појачавамо и појачавамо свако своју музику... И не читамо књиге као што је ова коју, упозоравам вас, имате у руци!

Београд, превише топлог лета 2009.

(Предговор мексичком издању књиге "Уста пуна земље" Бранимира Шћепановића, у преводу Дубравке Сужњевић, Sexto Piso, Мексико Сити, 2010)

Препоручујемо

Култура

0 2

ШЋЕПАНОВИЋ ЈЕ ВОЉЕН У ФРАНЦУСКОЈ: Редитељка Жили Види поставила представу по књизи преминулог писца која се игра широм њене земље

14. 12. 2020. у 15:00

Колумне

1 2

МАТ КУЛТУРИ: Зашто је на испраћају Бране Шћепановића било више шахиста него књижевника

10. 12. 2020. у 11:31

Култура

1 5

ГОНИЛИ СУ ГА ХАЈКАЧИ КАО ИЗ ЊЕГОВОГ РОМАНА: У Алеји заслужних грађана, сахрањен писац Бранимир Шћепановић (1937-2020)

08. 12. 2020. у 22:09

Култура

1 1

ЗАКАСНЕЛА "СМРТ ГОЛУЖЕ": Брана Шћепановић није дочекао премијеру свог наслова

10. 12. 2020. у 07:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације