ИНТЕРВЈУ Мира Адања Полак: Преношење емоција недокучив је феномен

ИМЕ Мире Адање Полак синоним је за ТВ новинарство већ деценијама.

Фото Приватна архива/Н.Бабић

Од 1971. прави прилоге и о томе коме је пукла цев у стану и коме треба лек, као и интервјуе са Индиром Ганди, Шимоном Пересом, Маркесом, Дејвидом Рокфелером, лордом Карингтоном, Јованком Броз, Грахамом Грином, Шеремјетјевим, Романовима, Карлом Понтијем, Алексом Ђиласом... и стотинама других значајних личности.

Свакако, те личности обележиле су једну епоху и, по речима Адање Полак, значај тих интервјуа је у томе што је то било препознавање у право време оних који ће одлучивати о судбини наших простора.

У разговору за "ТВ Новости" ауторка дуговечне и високо вредноване емисије "Ексклузивно", која се емитује недељом на РТС 2, појашњава како јој сазнања примарне професије - психологије, као и она понета из породице, уз бројна искуства, чак и летачко, помажу у новинарству, као и зашто је важно ићи у корак с временом. Спајајући традиционално и модерно (једини је новинар у нас који има своју апликацију), ниже емисије које, упркос свим изазовима времена, трају.

- Постоје емисије које допиру до гледалаца и оне које не пређу ту рампу. Обично је то питање аутентичног доживљаја, који успете или не успете да пренесете публици. То преношење емоција је још недокучив феномен. Телевизија има своје гледалиште, имаће га још дуго, а преживеће они који ће знати да користе савремену технологију и све могућности комуникације - истиче Мира Адања Полак.

Рекли сте да не верујете у круне каријере, већ у трајање. Шта је био највећи изазов у вашем дугом трајању?

- Одлагала сам овај интервју мислећи да ће корона проћи. Сада се питам да ли се рачуна и трајање током ове епидемије у којој се мало ствари сумира, јер првенствено размишљамо да извучемо живе главе и да онда пођемо од почетка, јер никада више ништа неће бити исто. Све ће имати другу димензију и друга вредновања. Сада о свему размишљам, и схватам да само зато што сам увек гледала унапред имам идеје и снимљени материјал који је можда и чекао неко друго, ново време.

Рођени сте у Будимпешти, студирали у Београду и Лондону, говорите најмање пет језика. Од младости сте, дакле, били "грађанин света". Како је то утицало на ваш животни пут?

- Много сам учила из свих сусрета, и данас ми то помаже да много боље све разумем и објасним. Познавање различитих средина изоштрило је моје видике, па лакше разликујем оно што је вредно расправе и оно што треба истрпети. Препознајем узроке и последице, а понекада умем и да протумачим. Никада нисам трошила време на оно што никако не могу да изменим.

Пре скоро 30 година изјавили сте да вам је и тај свет мали, као што су вам мали Београд, Србија, Југославија, Европа. Зашто? Да ли су и даље тесни?

- Тада ми је све било мало и скучено. Увек сам имала избор, скученост простора и времена умела сам да надокнадим, и нимало се не осећам скучено или ограничено у овом тренутку. Као да сам донекле испунила све што сам желела. Жеља је била једноставна - да забележим оно што сам замислила.

Десанка Максимовић, Фото Приватна архива/Н.Бабић

Док сте студирали, радили сте као стјуардеса. У том послу научили сте значај минута и одвајања битног од небитног. Чему вас је још корисном научило летење?

- Ваздухопловство не трпи импровизацију. Била сам шеф стјуардеса, а шефови су ми били генерали. Та дисциплина ми је омогућила да реализујем замишљено. Никада нисам разумела боемштину која се повезује са послом новинара. Поштовала сам рокове и следила интуицију, која ме је непогрешиво водила онима који ми желе добро и удаљавала од деструкција које ми одузимају енергију.

Када разговарате, откривате скривене стране својих саговорника, постављате директна питања и пажљиво слушате. Колико им приступате из угла психолога, а колико из угла новинара?

- Моја струка се све више препознаје у интервјуима које радим. Можда те разговоре уобличавам као новинар, али обилно и несвесно користим оно за шта сам обучавана. Важно је да упознам саговорника, да га разумем и нежно допрем до његових одбрамбених механизама. Саговорник мора да има поверење и да зна да никада нећу злоупотребити његов исказ у неке друге сврхе, да ће то бити само интервју, само емисија и само запис.

Како да подстакнемо друге да нам више говоре о својим животима, одлукама, емоцијама и ономе о чему ћуте?

- Нема ту рецепта, или га ја немам. Сама се изненадим када ми саговорник говори о нечему што није за медије. Особа која је давала интервју опустила се, растеретила душу и на неки начин исповедила. Мислим да није свачија исповест у сваком тренутку за објављивање, а ипак та ригидност никада није умањила ниједну репортажу или интервју. Могуће је да некада и објавим нека казивања која су ме запањила, али много касније.

Одакле црпите инспирацију да са истим жаром разговарате на потпуно различите теме?

- Све те теме ме занимају, јер иначе не бих у невреме, као сада, нашла начине да наговорим некога да урадимо интервју. Рецимо, та особа је стара, није рекла све што је желела, а живи је уџбеник. Из таквих живота највише се учи. Није то инспирација, већ потреба да људима покажем нешто корисно.

Јагош Марковић, Фото Приватна архива/Н.Бабић

Упорни сте у привлачењу саговорника да седну пред камере, иако сјај рефлектора не воле сви. Како успевате?

- Никада нисам некога терала, али сам их наговарала и нисам одустајала. Сачекам, па опет... Саговорник, рецимо, мисли да није право време за разговор, а ја му обећам да га нећу објављивати одмах, али кажем да га морам снимити одмах, јер такву емоцију никада више нећу добити... И верују ми. Некада такве изјаве чекају дуго, али се објаве у право време, када већ имамо дистанцу према догађају, и тада су поучне. Знате шта, ја можда и нисам новинар, јер могу да издржим да не објавим.

Ипак, одувек сте желели да будете новинар како бисте помагали људима. Шта мислите након свих година каријере - да ли се новинарством људима може помоћи?

- Може се помоћи ако сте доследни, ако све пратите помно и заиста желите да нешто решите. Некада су то процеси који траже велико ангажовање, а оно мора да се води само самарићанским побудама. Увек сам, на пример, задовољна када добијем инструмент и дам га ономе коме је потребан. Да знате колико је било клавира, хармоника, гитара. Имам и сада неколико хармоника и гитару...

Индира Ганди, Фото Приватна архива/Н.Бабић

Једном сте рекли да је новинарство само за људе које испуњава и који имају утисак да раде нешто важно. Како у мору сензационализма одржати те осећаје?

- Јурим своју звезду. Некада се чудим, некада се згрозим, али идем одабраним путем ка ономе што сматрам важним. Можда понешто урадим прерано, па прогутам не тако пријатну кнедлу, али настављам даље јер верујем да сам добро одабрала. Вољу никада нисам губила. На први знак безвољности само бих застала, сакупила више енергије и кренула изнова. И тако више пута.

Технолошки развој вас је водио од телефонских говорница, преко компјутера до ваше апликације за мобилни телефон. Да ли су нове технологије дале новинарству нове квалитете?

- Користим рационално интернет, али се не ослањам потпуно на благодети онлајн новинарства. Још се користим старим технологијама, на пример, телефоном, и то фиксном линијом, када наговарам особу за интервју. Напишем и по неко писмо. Ценим разговор у четири ока и припрему. Имам велику одговорност према свакој исписаној речи у свим видовима савремене комуникације, а уз апликацију "Мира Адања-Полак", имам свој сајт, Фејсбук страну, Јутјуб канал, Инстаграм, Твитер, ТикТок и Вајбер заједницу.

Фото Приватна архива/Н.Бабић

Интернет нам је омогућио да имамо "свет на длану". Како прокрчити ту информациону шуму и доћи до оног што је истинито и важно?

- Као и у животу, све је селекција и усмерење. Знате ли када завидим? Када упознам новинара, и то оног чија је специјалност прва вест. Када зна да ће редакцији први донети тачну вест, и да ће редакција то вредновати... Зар то није фантастично? Интернет може много да помогне, али и на њему треба добро изоштрити чула како би се запазило битно и препознало оно што није истинито.

Шимон Перес, Фото Приватна архива/Н.Бабић

Осим неколико одабраних емисија, раније сте мање гледали телевизију. Чега би требало да буде више на нашим ТВ каналима?

- Волела бих да буде више документарних емисија, као и оних садржаја који остављају више трага. Често виђамо исте људе који неретко и говоре исто. Има важних људи великих знања који нису видљиви, јер се не експонирају. За њих би требало имати времена и труда, и приволети их да покажу шта су урадили. Сада управо одлазим у неке породице које су знањем задужиле многе генерације, дале им ветар у леђа, али нису никада биле на телевизији.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације