ДЕСАНКИН ЖИВОТ У ПОЕЗИЈИ: Станиша Тутњевић о новом издању књиге "Тражим помиловање"

КАО случајни одјек недавних спорова око места Десанке Максимовић у школским програмима, код издавачке куће "Свет књиге" управо су изашле две књиге којима се слика о највећој српској песникињи 20. века проширује и још боље утемељује: студија "Лирска мисаоност Десанке Максимовић" Станише Тутњевића и ново, другачије издање знамените збирке "Тражим помиловање", коју је приредио исти аутор.

Десанка Максимовић и Тања Крагујевић / Фото Стеван Крагујевић (детаљ)

На основу двадесетогодишњег увида у живот и дело омиљене поетесе, Тутњевић, који је био управник њене задужбине и уредник њених целокупних дела, исцрпно је представио све књижевне жанрове којима се она бавила. Притом, посебно је уочио унутрашње померање у њеном стваралаштву, од лирског према медитативном. Бавио се и аутобиографским у њеној поезији и подсетио на Десанкине речи којима се бранила од знатижељника: "Сви људи који треба да знају моју биографију, знају је, други нека просто читају моје песме".

- Тај утисак ипак, вара: ради се о њеној скромности и малом лукавству коме прибегава када жели да сачува своју приватност - каже Тутњевић, за "Новости".

- У суштини, ствар је сасвим другачија, сав је њен живот, заправо, у њеној поезији и слободно се може рећи да је готово све у тој поезији аутобиографско.

О томе постоји једно Десанкино сећање које се односи на ђачке дане, када је била у дилеми да ли да изађе на ваљевски корзо: "Ја знам да ће тамо неки Раде, који ми се свиђао, бити, али ја почињем да пишем песму, а мени је слађе да пишем песму него да идем њега да видим."

- У питању је лична, несвакидашња и супериорна надареност, да се свет неприметно, течно и лако, из стварностио пренесе у поезију, коју је песникиња показала, још далеке 1920. када је одједном и на велика врата ушла у српско песништво - тврди Тутњевић.

У књизи је и текст "Десанка Максимовић и Иван Горан Ковачић", песнички одговор Десанкин на трагичне догађаје и страдање српског народа деведесетих година прошлог века. Тутњевић је издвојио песму "Црква у пламену", о којој каже:

- У њој се, испод тадашњег варварског рушења православних богомоља у Хрватској, снажном сугестијом драматично оцртава и оживљава палимпсест страшних призора масовног усташког покоља извршеног 29. јула 1941. у православној цркви у Глини. У тој поеми наталожила се она унутрашња негативна сила и енергија која се одметнула и преобразила у демонску, распамећену самоубилачки снагу деструкције и уништења, којом се артикулише трагична бесмисленост догађаја и времена у коме је настала.

Проучавајући Десанкино дело, Тутњевић је пронашао осам песама које су по свом карактеру и значењу комотно могле да уђу у збирку "Тражим помиловање", али их песникиња није унела. У некима од њих се изравно среће зазив "Тражим помиловање", кога у неким песмама из збирке нема. Због тога је приређивач, не нарушавајући структуру збирке у посебном прилогу објавио и тих осам песама. Посебно је занимљив случај песама "За јеретике", "За охоле" и "За црва који се у срцу роди", које су заједно са још три песме први пут објављене у часопису "Књижевност" 1963. под заједничким наднасловом "Тражим помиловање. Из лирске дискусије с Душановим закоником". Поменуте три песме нису ушле у збирку, иако први стих сваке од њих гласи "Тражим помиловање", док су друге три песме заступљене у књизи:

- Тешко је рећи зашто је песникиња неке своје песме "казнила", тиме што их је изоставила. Реална је претпоставка да је сматрала да су оне, ипак, неупотребљиве у уметничком погледу, недостојне такве збирке. За данашњег читаоца и књижевног истраживача сигурно је да се линија разлике између једних и других песама у том погледу тешко с поуздањем може повући - закључује Тутњевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације