СВАКО ИМА ПРАВО ДА ПОГРЕШИ: Тихомир Станић каже да тешка времена могу бити инспирација само карикатуристима

НА српској уметничкој сцени сигурно нема глумца који је толико пута ушао у "кожу" и "ципеле" историјских личности, као што је Тихомир Станић.

Тихомир Станић / Фото В. Данилов

Популарни Тика био је Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ, Јован Стерија Поповић, Бранко Радичевић, Милош Црњански, Иво Андрић (неколико пута), Стеван Сремац, краљ Александар (па и Милан) Обреновић, Борислав Пекић, Гаврило Принцип, Јован Ристић и Стојан Протић!

И то је мало: од вечерас је Пикасо, на матичној сцени Атељеа 212. У дуодрами "Један Пикасо" Џефрија Хачера (режија Ерол Кадић), у окупираном Паризу 1941. године, друштво ће му правити Софија Јуричан у улози госпођице Фишер. Тако ће Станић по други пут постати сликар, јер је у "Лагуму" био и наш Сава Шумановић...

* Прича има документарну основу али, наравно, и фиктивну надградњу?

- Догађа се 24. октобра, уочи шездесетог Пикасовог рођендана. Од њега ликовна критичарка, иначе сарадница Гестапоа, тражи да потврди аутентичност неких цртежа, јер Немци планирају да их униште. Пошто је сликар представник "декадентне уметности", они желе да направе јавно спаљивање. Представа је, у ствари, његова борба да сачува те радове од уништења. Критичарка, госпођица Фишер, стручњак је за Пикаса и обожава његово дело. Тако ствари почињу да се компликују.

* Пикасо је у том периоду заиста боравио у Паризу, побегавши из Франкове Шпаније. Има ли прича историјски основ?

- Потпуно је могућа. Ова прича тиче се свих нас у свим временима и системима јер поставља питање да ли уметност може да делује и да ишта учини у односу на политику. Пикасо верује да може, а верујем и ја, и често цитирам у последње време редитеља Роберта Чулија. Прочитао сам у неком његовом интервјуу став да позориште и глумац, може много више да учини за развој цивилизације него што се обично мисли. Ритуали који су исцртани на пећинама (а то су игра и плес), доказ су да човек црта оно што би желео да се деси, односно изводи у позоришту и тако покушава да делује на стварни живот. Између осталог, Пикасо каже нацистима: "Нисам ја направио Гернику, ви сте је направили. И нисам ја мислио да ћу тако уништити рат и спасти животе, већ сам знао да ће бити велика слика. И кад је људи буду гледали, сетиће се зашто сам је направио..."

* Уметник обично иде испред свог времена, али је често кроз историју или несрећан или несхваћен?

- Тешка времена не могу бити ни за шта, али уметник успе упркос тешком времену и несрећи да створи дело. Верујем да би оно било и значајније и величанственије да је настало у бољим временима. Не може благостање да корумпира свакога. А тај изговор да су тешка времена добра за уметност - подметнут је. Могу бити само инспирација карикатуристима. Међу онима који креирају лошу атмосферу, катастрофе, често има и "уметника". Хитлер је, уосталом, хтео да буде сликар.

* Двојица сликарских савременика које сте тумачили, потпуно су различитих судбина: Шумановић и Пикасо...

- Сава је убијен, насилно је прекинут и његов биолошки и уметнички живот тако да ми, не знамо у ком би се правцу развило његово дело. Кад је о судбинама реч, Пикасо је, ипак, живео у Паризу, а Сава у НДХ.

* Кад играте историјске личности анализирате психологију лика, околности, епоху. Колико вас је то, лично, обогатило?

- Добар репертоар гради глумца. Нe може глумац одрасти и развити се, играјући безначајне и тривијалне текстове. Зато су срећници они који су закачили време у коме се играо озбиљан, класични репертоар. Данас га је све мање. Играјући те историјске ликове, наравно, човек се обогати и посегне за неким детаљима, почне да анализира њихове поступке. Али, ја сам научио да ту врсту интересовања, у добром делу, подредим оном што нуди сама драма или сценарио.

* Припремајући се за играње свих тих стварних личности, да ли сте се сусрели са неким изненађујућим чињеницама?

- Као глумац, ипак, користим све те ликове да откријем и пронађем у себи или оно што нам је заједничко, или оно што је мој лични, интимни проблем. Овде сам у "Пикасу" нашао неколико личних бољки. То је оно што Андрић зове "бол црног сечива грудима" који раздире Мехмед-пашу Соколовића, па он сагради мост. Тако сам и ја нашао своје личне ожиљке које сам препознао у овом тексту. Зато је лепо играти добру литературу. Јер, ту постоје, на први поглед, скривене суштинске мудрости и искре.

Тихомир Станић / Фото В. Данилов

* То посебно место пронашли сте у Бекетовом комаду "Чекајући Годоа"?

- Имали смо договор да Љуба Тадић, који је први код нас играо Владимира, игра у нашој представи дечака који дође и изговори: "Шаље ме Годо и каже да неће доћи данас, доћи ће сутра." И Љуба ме једног јутра, раном зором, позове телефоном и изговори Владимиров монолог, тврдећи да је најбољи икад написан: "Да ли сам ја спавао док су други патили? Можда ја и сад спавам. Сутра кад будем мислио да се будим, шта ли ћу рећи о данашњем дану?" То питање, свих ових деценија, усвојио сам као своју личну дилему... И у новој представи, кад госпођица Фишер пита Пикаса како назвати човека који на вест да му је умро најбољи пријатељ слика аутопортрет, овај одговара: "Зовемо га уметник." Таква питања су увек добар повод за размишљање.

* Вечерашњом премијером ваш колега Ерол Кадић одлази званично у пензију. Један је од оних глумаца који је део каријере посветио режији?

- Имам према тој редитељској професији често оштар став, али, у суштини то је иста ствар. Израсла је као професија у последњих стотинак година, део је исте приче. Сви смо ми глумци, само се неко издвоји са стране и контролише тај процес. Јер, са стране се боље види него кад је човек унутра. И ништа више од тога.

* Да ли сте некад пожелели да се нађете са те, друге стране?

- Да, али ја некако увек нађем истомишљенике или пријатеље са којима радим. Ретко сам радио са редитељем који би комад поставио другачије него што бих ја на његовом месту. Одиграо сам стотину представа и сарађивао са људима са којима сам се препознао у том тренутку, делећи дилеме и решења.

* С којим редитељем "делите" најсличнији сензибилитет?

- У разним фазама сам радио са - разнима. Постоје етаблирани редитељи са којима нисам и никада нећу радити, мада су веома успешни, а њихове представе препознате и вишеструко награђиване. Зашто? Зато што их све познајем. С некима не бих радио због неприхватања њихових карактерних и моралних особина, а са другима зато што ми естетски нису блиски. Скоро је невероватно да имам завидну позоришну каријеру, а да са многим значајним редитељима никада нисам сарађивао. Нити ћу.

* Кад се млади глумац, као што сте ви били у улози Александра Обреновића, нађе пред великим задатком, шта је најважније?

- Најважније је да схвати да има право на грешку. Да није Бог, јер само он не греши. Да не очекује да ће га било која улога упропастити или направити битним, да се концентрише само на оно што треба да одигра тог дана и ништа више од тога. Тада је на добром путу. Не може се себи споменик зидати, ни планина преместити. Него каменчић, по каменчић. Онда, на крају, нешто од тога буде. Свест о томе да човек има право да погреши, уз радост играња, стварају неопходну опуштеност. С тим осећањем се и постиже резултат. Све је кондензовано и сабијено у тај тренутак у коме се снима сцена или игра представа. Бити спреман то је све, што каже Шекспир.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПРИЗНАЊЕ ИСАКОВИЋУ: "Зоранови дани"

24. 10. 2020. у 11:10

Култура

0 1

ЂОРЂЕВИЋ МОРА У КАРАНТИН: Отказана представа "Калигула" у оквиру "Бориних позоришних дана"

24. 10. 2020. у 08:40

Култура

0 0

ПЕСНИК И ГЛУМАЦ С ПРЕГРШТ ПРИЗНАЊА: Радник Општинске управе има времена и за поезију и глуму

22. 10. 2020. у 12:32

Култура

0 0

СРЕЋАН САМ, ИГРАМ ОНО ШТО ВОЛИМ: Глумац Филип Ђурић, добитник Гран-прија на фестивалу у Нишу

21. 10. 2020. у 11:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације