(ПРВОКАНСЕЛОВАНИ) НЕПИСМЕНИ ЂАВОЉИ АДВОКАТ: Писменост је последње уточиште протува које немају шта да кажу

ПРВА сила је наша дубока култура, првенствено несигурно, измештено сопство, истовремено крхко и метастазирано „Ја“ ка којем нас гура. Уз параноју од неизвесности и амбиваленције, оно је један од најпостојанијих производа овдашње дубоке културе, која је у све нас уписана социјализацијом, али остаје испод површине. Неки је постану свесни када се изместе из два аспекта свог постојања у Србији – класно-естетског мехура у коме овде живе и карактеристичног „софтвера ума“, под којим овде сви живимо.

Зоран Ћирјаковић

МАЖЕ ЛИ СЕ ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА НА ПАЛАЧИНКЕ?

Добили смо нову револуција која траје. За сада, њено трајање се мери недељама. Не деценијама, као у случају претходне револуције која је овде трајала. Обично кажемо да је та револуција, која је имала крвав почетак и мало мање крвав крај, била социјалистичка, мада мислим да је, из српског угла, корисније посматрати као титоистичку.

Она је Србима донела корозивну аутономију Косова и Војводине, док је Хрватима поставила темеље друге независне државе Хрватске. Све нас је частила са неколико деценија „Кока-кола социјализма“, како га је назвала Радина Вучетић, данас једна од водећих професорки пленумашица, идеолошких „мајки“ наше деце која не једу паризер и боре се за „'Волт' неолиберализам“, под слоганом – ум једе суши, снага га доставља по снегу и леду.

Оно што за сада знамо је да нова револуција која траје није имала довољно крвав почетак. Можда зато ова револуција, у покушају, још није именована. Име је знак, али онда када нема имена, може да помогне именовање – посматрање могућих назива, оних у којима се сместила суштина онога што треба именовати односно предзнаци који одају ту суштину.

Oна и даље траје, па је треба посматрати као „револуцију“. Нападно је обојена у боју која вришти више од других, па би је могли назвати „крваво црвена револуција“.

Пошто је њена кључна одлика недостатак покретачке крви, она је „зачињена“ бојом која симулира крв па би је, по аналогији, могли назвати – „закрвављена револуција“. Чини ми се да би прикладно име и било „револуција добровољних прималаца туђе крви“. Наиме, њени селебрити „телохранитељи“ и идентитетски „храниоци“ су леви либерали, који су половином деведесетих Војислава Коштуницу, и слично мислеће десне либерале, називали „добровољни даваоци туђе крви“. Историја се не понавља, али се и данас римује.

Наслонивши се на моћну идеју социолога Есада Ћимића, хрватског „Емира Кустурице“, закључио сам да овде важи – некрополитика као судбина. Али, када размишљамо о могућем трајању побуне, и шансама да постане обојена револуција без наводника, треба имати у виду да је поносно антиполитичка. Реч је о новим, младим и лепим, подједнако циничним, „женама у црном“, које су присвојиле туђи бол и опонашају туђи жал.

Антиполитичност ових некрофилних протеста, која греје режимска срца, неодвојива је од надсрпског саморазумевања кључних протагониста. Њихов ток је условљен натчовечанским, „ум царује“ самопоимањем кључних актера, што је нова манифестацији карактеристичног облика елитизма, из кога одавно извиру највећа српска зла, као што је аутошовинизам.

У разобрученом неолиберализму, тај елитизам се оглашава не толико у схватању да „снага“ треба да рмбачи, „кладе ваља“, колико да служи „умнима“; да им робује. Зато би овај нарцисоидни бунт могли да назовемо „револуција принцеза и принчева“ или „револуција царевића“. Они су се, на пример, у новогодишњој ноћи потрудили да на Тргу републике загорчају дочек онима који нису стали уз њих. Њихов непријатељ није само Вучић већ и сви који желе да уживају у сластима својих малих живота; који немају ни амбицију ни „ум“ који жели да царује.
ВЕСТИ ИЗ НЕСВЕСТИ: Пленумашко разумевање „исправног“ реда ствари, армирано неолибералном идеологијом, обликовано је утицајима две моћне силе, које делују у синергији. Једна је локална, промењива али трансисторијска, док је друга генерацијска и глобална, али је другачије локализована на различитим местима.

Данас долази до изражаја један од антидемократских резултата деловања тог нашег културног обрасца. Реч је о чињеници да нас супротно мишљење вређа више од најгорих псовки. Овде „ја мислим“ подразумева да – сви који мисле, мисле исто као ја. Ко не мисли као ја, тај не мисли. Он може бити плаћеник, бот, сендвичар; у најбољем случају будала или болесник.

Друга обликотворна сила је оличена у анти-друштвеном учинку друштвених медија, посебно у световима генерација које не познају свет без друштвених мрежа. Забавља ме чињеница да су неки од младо-лепих усхићени чињеницом да су на блокадама открили „вести“: „Тата, гледали смо заједно вести“. Подразумева се – вести „Н1“ и „Нове С“.

Али, то само значи да су се по први пут суочили са високо селективним, западноцентричним сликама света које постоје ван друштвено-медијских мехура у којима иначе живе. Не и да су открили стварни свет, чак ни две базичне чињенице – да се он не може свести на заслађену идеју коју имају о Западу; а камоли да такав свет не постоји чак ни на Западу.

Време, у коме младо-лепи и њихова селебрити подршка мисле да Србија може, треба и мора да живи, јесте постисторијска заграда времена – коју је отворио пад Берлинског зида, и чије је затварање 11. септембра наговестила група људи који су неки муслимани били склони да зову „деветнаесторица величанствених“. Пре него што је такво називање најодлучнијих бин Ладенових терориста криминализовано – у Британији колико и у Индонезији.

Зато је ова нова офарбана револуција која траје и „пост-постисторијска револуција“ и „анти-историјска револуција“, закаснели „српски Мајдан“. Што не значи да не може постати прво успешан, а онда „успешан“ као крвава „арапска пролећа“ у Јемену или Египту. Волим да подсећам да је једина ствар коју људима нико не може да одузме – једино истински универзално људско право, оно које сви имамо – да сами себи одсечемо оно што су Туђманови десрбизатори и упристојивачи балканолике Хрватске назвали „њежник“.

Кад смо већ код одсецања, верујем да би – из угла (антирежимског, дакле неконтролисаног) Бојана Пантића колико и (прорежимског, заузданог) Ненада Чанка – грех био да Војводина остане „дискриминисана“ у односу на Косово. „Једнакост“, свака па и покрајинска, у сенци баука паланке за њих нема цену – а демократија, вођена западним донација, ударна је песница такве „једнакости“. Рачун бива испостављен на крају, када постане касно. Али, „ми смо у Европи“, убеђују нас вуду-врачеви са „Јунајтед медија“ – који „знају“ да ће бити мала.

КАД СЕ КРЛЕЖИНО ПОТОМСТВО У БЕОГРАД ВРАТИ: Овог текста не би било да нисам прочитао интервју који је Драгани Николетић, новинарки „Радара“, дао Борис Буден, провокативни хрватски мислилац, доследни, неселективни антинационалисти, који, чини се, има туце пасоша али одавно живи у Берлину. Буден је, а то је кључно, уз Игора Штикса и Срећка Хорвата, један од хрватских промотера и идеолога серије балканских (пост)транзиционих престројавања „пленумима“ – која је почела 2014. године у Тузли, где је један од циљева био „стварање пост-етничких идентитета“.

„Пленумима“, који су лажирани јер нити у њима учествују сви студенти нити су сви добродошли, обележена је и ова наша нова, офарбана револуција која траје. Још не знамо да ли је више антисрпска или случајносрпска, тачније колико се римује са претходном, титоистичком. Мада, после Милоша Јовановића и Мило Ломпар је закључио да је национална – да само „Проглас“ Србију спасава. И аутошовинистичко становиште је српско становиште, па се, ваљда, треба надати.

Не могу Зоран Кесић, Мила Пајић и Софија Тодоровић све сами. Посебно су им од користи Хрвати, па и Борис Буден – мада не и његове идеје. Наиме, луцидна и често отрежњујућа, Буденова тумачења и анализе су неспојива са оним што очекују и захтевају студенти, који су пригрлили појам „пленум“ али су не толико задржали колико армирали искључујуће, ексепционалистичко схватање своје борбе, коју не желе да назову политичком.

Наши пленумаши су, чини ми се, поверовали не само да су свевидећи већ и да су једина српска мера. Хтели би леп и поштен, некорумпиран, технократски неолиберализам; меритократију који „умнима“ обећава један кул, политички коректан, приватизовани комунизам; постидеолошки „Дизниленд“ у коме би „најбољи“ имали свега према потребама и живели неокрзнути муком, напорним радом и исцрпљеношћу. 

Логика њиховог (анти)политичког вјерују огледа су у самоироничним стиховима песме „Херој радничке класе је нешто што треба бити“ Џона Ленона. Многи „мисле да су тако паметни, бескласни и слободни“ и да за њих „још увек има места на врху“. Поверовали да је Вучић постао „херој радничке класе“, народа који је поносно спрски и раднички, и зато су, у најбољем случају, равнодушни према онима који немају ум примерен царевима.

Њихов идеал је двоспратно друштво, какво последњих деценија постоји у САД – где је главна животна и политичка вододелница постала не толико класна колико образовна. Они који раде рукама и који се зноје уоквирени су у високо образованој, либералној Америци као „корпа непоправљивих бедника“ и „људи смеће“, који заслужују да се батргају и буду кињени у блату свакодневице.

Начин како и колико мало су Буденове идеје прихваћене међу београдским офарбаним револуционарима олакшава разумевање перверзија које су се сместиле у једно од могућих имена њиховог бунта – „пленумашка револуција“. Пробаћу да будем кратак.

Овдашњи студентски „пленуми“ су конформистички и аспирациони. Спој су статусног обреда прелаза и мердевина за нестрпљиве друштвене пењаче, али, изнад свега, они оличавају логику нарцисоидног, тачеровског порицања значаја класног положаја. Обојеног у црвено, псеудо-револуционарног, па зато двоструко первертираног и патетичног.

Поред тога, „пленуми“ су, не знам да ли је ту моћну идеју увео Александар Вучић, Мира Богдановић или неко трећи, „перверзна инверзија“ демократије. У томе, по себи, нема ничег лошег – под условом да нисте поверовали да та перверзија јесте демократија.

Оно што је у њима труло, могло би се рећи и анти-пленумски, јесте да побуњена „наша деца“ верују да су им Вучић и његови сиромашни, „крезуби“ гласачи ускратили право да уживају у крају историје. Они су случајно српски зомбији тачеризма и реганомике, духови прошлости која се на Западу претворила у своју карикатуру, могло би се рећи и перверзију. Тони Блер и Бил Клинтон, овде више Борко Стефановић него Драган Ђилас, вође су по мери њиховог погледа на свет; „трећег пута“ у беспуће и серијско понижавања оних који немају факултетске дипломе.

Умови који би овде да царују не осећају потребу за вертикалном, надстатусном солидарношћу. Њихов бунт је зато хоризонталан; класно равна буна припадника заједнице истих људи, склоних да „ми“ виде као пуку екстензију „ја“. Тај колектив није само индивидуалистички, он је искључујући. Пленумаши ни не покушавају да привуку оне који им се нису поклонили. Штавише, многи би да их кажњавају.

Буден ми је међу њима деловао као пословично крме у Техерану, али видело се да је уживао у пажњи са којом су га дочекали. Бојим се да је одушевљење произвела чињеници да су српски елитисти склони да верују да су признати Хрвати, у ствари, најбољи, идеални Срби, а не оно што је Буден говорио током посете обојено револуционарном Београду, и на наступу у „Битеф театру“. Ту је с њим разговарала активистичка „радница у култури“ из чијих питања је одзвањала сва беда „српске“ „левице“. Тешко је ставити довољно знакова навода.

Буден је оћутао чињеницу да је његова хипнотисана београдска саговорница упорно сугерисала да су ставови и догме којима се подсмева врхунске истине; да наш, незападни свет јесте онај који је „мање вредан“; да „постисторијски“ Запад јесте мерило и да треба да остане „мера“ свих других; да „Исток има историју која је презрена“ јер није у стању да иде западним путем. И када није аутошовинистичка, а углавном није, наша реално постојећа левица, и „права“, марксистичка, и „либерална“, по правилу је ауторасистичка.

Иако није један од „лајт усташа“, као што су сплитски „Фераловци“, и неки од хрватских писаца чије књиге, као симболе европејског правоверја и пожељне дистинкције, случајни Срби данас ређају на полицама као што су некада поносни Срби ређали романе Добрице Ћосића, Буден је на „Пешчанику“ годинама био део инвентара. Дочекиван је овде и као један од узорних Крлежиних потомака, мада мени више личи на неког малог „Брехта“ или „Горког“ глобалног капитализма – ретко мудрог и проницљивог „лајавца“ који нормализује и одомаћује оно против чега „лаје“.

Ипак, а то је „код Хрвата“ јако ретко, Буден не верује да су сви национализми лоши, али да је српски најгори. Зато његове интервјуе овде није преносио само „Пешчаник“, један од инкубатор аутошовинизма, већ и поносно српски „Нови Стандард“.

Но, суштина Буденове популарности у „мислећем“, константиновићевском, малигно самопорекнутом Београду није у његовом раскошном уму, ни у његовом нападном антинационализму, већ у чињеници да је елитни Хрват – маска која може да прикрије комплекс инфериорности наше елите. Стигли смо до тога да није лако наћи земљу у којој обавештајна службе антагонистичког суседа има толико лак посао као хрватска у Србији.

Штавише, циљна група постаје све већа и већа. Питки, елитистички популизам „Недељника“, магазина по мери пост-транзиционих Аустро-Срба и малигне достојевштине у којој су ушушкали своје „Ја“, постао је инкубатор средњокласне, распршене културе аутошовинизма, какав је две деценије раније био нападно интелектуализовани „Пешчаник“ у инсуларним елитистичким круговима у којима је аутошовинизама, идеологија „против дома спремних“ Срба, стао на ноге.   

ДВЕ СРБИЈЕ У ДВА РАТА: У интервјуу објављеном у „Радару“ сместиле су се две перверзне инверзије. Једну је изнео Буден: „Од [младих у Србији] се тражи да ентузијастички судјелују у ритуалном самопљувању, да свакога дана сами себе подсјећају на свој цивилизацијски мањак" – новинарки недељника који је једна од ударних песница српског самопљувања колико и схватања да је понос српством синоним за ултимативни цивилизацијски мањак.

Друга, при томе двовалентна, инверзна перверзија угњездила се у једном од Драганиних питања: „Конзументима српских режимских медија сервира се нека паралелна 'истина', драстично различита од реалности коју покушавају да понуде независна, или ако баш мора – опозициона гласила. Колико дуго може да опстане тако подељена држава?“

Ини „Јунајтед медији“, као што је „Радар“, могу бити посматрани као независни – само од Србије. Мада, и та и таква мера њихове „независности“ постоји само зато што они на Западу, од којих јесу зависни, желе да што слабији Вучић влада што је могуће слабијом и мањом Србијом. И Србија без Косова и Метохије би за њих била превише велика и превише опасна.

Зато у тим медијима нема, на пример, Слободана Антонића, Милана Брдара или Милоша Ковића, неких од мислилаца у чијим ставовима, и у чијој критици, има много истина о Србији – без наводника. То нису моје истине, али знам да, с једне стране, није лако суочити се са последицама Милошевићевог (не)потписивања „Кумановског споразума“, док, с друге, за разлику од Драгане, ја не верујем да је моја истина једина српска истина.

У Србији не постоји само једна истина и ине „истине“. Без наводника их има бар три – једна владајућа и две опозиционе, али је само једна од њих жива у политичком и медијском домену. Мада, у нашој земљи, која је, као и Бразил, свој највиши али недостижан идеал, овде је то, наравно, слога, уписала чак и у заставу – могло би се, без много претеривања, рећи да у Србији има истина колико и становника.

Кренућу изокола. Случајности видим као главне моторе наших малих живота и људске историје, и зато волим дигресије и тривијалности. Верујем да се битно боље види ако се огледа (и) у небитном.

Кисмет, или нешто баналније, што може бити унутрашње, искуствено или неки њихов спој, одвео је Драгану и мене, најбоље другаре у осмом разреду основне школе, која је њој била под прозором, а мени два ћошка даље, на супротне стране оба, овде јасно раздвојена, „рата“, која бесне у Вучићевој  Србији. Културног, однос према српству и његовој оријенталној мусавости, коју ружном чини њена слика у западном огледалу, и политичког, однос према Вучићу. Ретко талентована новинарка, која има и заводљив књижевни дар, Драгана је један од обзирнијих учесника у оба „рата“, док сам ја један од неодмеренијих.

Фото: Милена Анђела

Чињеница да су у Србији, за разлику од САД, два „ратишта“ раздвојена, чини да, иако и овде постоје само два базична саморазумевања, постоје четири позиције, а не две. Наиме, за разлику од Америке, у Србији је реч о варијацијама са понављањем.

Шта то значи? У „Радару“ – и другим гласилима „мислећег“, студентско-средњокласног бунта који може да буде именован и као „Јунајтед медија револуција“ – заступљена је само једна позиција, антивладина и случајно српска, док друге, антивладине и поносно српске, има још мање него, на пример, у „Политици“, где су заступљене две позиције – провладина и поносно српска, нажалост скрајнута у нашем најстаријем листу, и четврта, провладина и случајно српска, много присутнија.

Навешћу неколико примера. Војислав Шешељ и Андреј Носов су на истој страни у политичком рату, али на супротним у културном. Ана Мартиноли и Биљана Србљановић су, пак, на истој страни у културном рату, али на супротним у политичком. Ђорђе Вукадиновић и Слободана Антонић су на истој страни у културном рату, али 24. децембра, мислим да ме не вара утисак, постало је јасно да више нису на истој страни у политичким борбама.

ФИЛОСОФИЈА НОВИНАРСТВА: Антонић је изабрао да, за разлику од Вукадиновића, не буде „зачински националиста“ – и зато га ни пре 24. децембра није било у гласилима офарбане револуције која траје. Он није прихватио, не знам разлоге, позив да гостује у „Утиску недеље“, у емисији која оличава растројеност елитиста не толико Вучићем колико реално постојећим српством, али то не би смела да буде препрека.

Наиме, либерални амерички медији, као што је „Си-ен-ен“, под чијим логом „Н1“ скрива своју пристрасност, уз све мане, а неке су огромне, истрајни су у напорима да се у њима чује глас и оне стране која за њих неће да говори.

Све „Јунајтед медије“, и озбиљне и таблоидне, и штампане и електронске, води једна друга логика – константиновићевско веровање у српску фаталну негативну изузетност односно јединственост, које у себи садржи инверзију америчког веровања у сопствену (позитивну) изузетност, названог амерички ексепционализам. Философија паланке, „библија“ српског аутошовинизма, једини је „новинарски кодекс“ кога се држе „продуценти“, новинари и парановинари иних „Јунајтед медија“.

Њихови овдашњи (суб)команданти, као што су Слободан Георгиев, Игор Божић и Адам Сантовац, оснажују веровање да је „српско зло“ јединствено велико, не толико претеће колико геноцидно, и ванвременско, неуништиво, те да се националистима, и свима који бране, величају или рационализују поносно српско становиште и српске националне интересе, не сме дати „платформа“.  

Сем када је реч о „зачинима“, националистима растројеним Вучићем, или, можда, ко ће га знати, његовом неспремношћу да им понуди оно што су очекивали, као што су љутити мегаинтелектуалац који се јавности представља као, у суштини, „бин Његош“, Његошев син, Ђорђе Вукадиновић или, најмање спорни и најдоследнији, најљући од свих, Драгољуб Анђелковић. Ови ћириличари стварају илузију отворености латиничних, „Јунајтед медија“.

Господин Сантовац нам је, поводом 10. годишњице (не)постојања луксембуршке телевизије „Н1“ у Србији, у интервјуу који је, у суштини, дао сам себи, описао два важна стуба тог затвореног, пажљиво дозираног, лево-либералног аутоколонијалног новинарства, које има своју поносно српску „икебану“, своје десне, „антиколонијалне“ мињоне.

Први је неолибералан: „... [Н]е можемо да се бавимо новинарством, а да нисмо свесни друштвеног контекста, да испоштујемо публику и инвеститора који плаћа да се ми на овај начин бавимо новинарством“. Други стуб потпада под појаву коју је Антонић давно препознао и назвао „мисионарска интелигенција“: „Ако хоћете да пратите шта се у друштву догађа, морате и ви да будете у стању те борбене готовости“.

Поред беспоговорне, борбене оданости Западу и „инвеститорима“, што су синоними у случају „Јунајтед (пара)медија“, њихова уређивачка политика је заснована на веровању, које овде креће од зломисли Радомира Константиновића, да је не само понос српством „зло“ већ и да је српство „зло“ по себи – нешто од чега свака морална, мислећа особа мора да се, у најмању руку, дистанцира. Да би се „очовечила“, како је рекао Сретен Угричић, један од идеолога и путовођа српског аутошовинизма.

Зато су, у најбољем случају, њихови садржаји случајно српски. Зато су Антонић, Брдар и Ковић, из угла београдских „продуцената“ и директора „Н1“ и „Нове С“ – ниједан уредник тих луксембуршких медија не живи у Србији, нити говори српски, пошто они овде, стално инсистирају на томе, само „реемитују“ програм – веће „зло“ чак и од Вучића. Зато у „Радару“ не само да нема гласова њих тројице већ нема ни одјека њихових политичких гласова.

А онда када тврдите да сте независни и опозициони, а не желите да срушите медијски поредак, нити да промените логику на којој почива, када само окрећете хијерархију искључивања – онда је таква инверзија по себи перверзна и антидемократска.

При томе, она је двоструко перверзна – пошто простор не жели да да свим антивладиним актерима већ само ударницима слабосрпства и малосрпства – па и овај бунт, чији су главни погонски мотори луксембуршки „Јунајтед медији“, можемо назвати „случајно српска револуција“.  Нарцисоидност њених замајаца је укотвљена у равнодушности према српству.

Илузијама да је нешто друго, да брине за српске интересе, да је српска или реалсрпска, доприносе мегаинтелектуалац кога волим да зовем „Мило Мајдан“ и све гласнији, ново-доситејевски теолози, духовни и политички следбеници амбициозног великодостојника, познатог и као „бискуп Гргур“. Не знам, ваљда ће требати неко да да благослов „кад се Дунав заледи“; да да опрост прижељкиваним, „шестооктобарским“ крвавим рукама.

АНТИДЕМОКРАТСКА ДЕМОКРАТИЈА: Обриси треће, данас кључне перверзне инверзије помаљају се и испод ове две мале, али индикативне, антиполитичке перверзије, које су се сместиле и разголитиле у Буденовом интервјуу „Радару“.

Једне, коју производи игнорисање „локације“ Србије, тачније важних последица скрајнутости и дубоко културне измештености нашег другачије европског простора, крајине Оријента наслоњене на Запад, у коме су векови неевропске историје, у суштини, поништили географију – урезавши неевропско у наш део Европе. У све па и у сопство, које би да изађе из себе – када је елитно и, све чешће, средњокласно, урбано и високо образовано. И друге перверзије, све присутније у тој, наводно јединој доброј, кул Србији. Она илуструје идеолошку маску отуђености дела елите за који је (про)западно и лепо једнако независно.

Та трећа, носећа, антиполитичка перверзна инверзија је данас оличена и у томе да нам се ова нова, то би било једно од прикладних имена, „антидемократска револуција“ издаје као борба за демократију. Штавише, њена не-демократичност нам бива представљена као суштина њене демократичности.

При томе, као и њене претходнице, „петооктобарска“ и „антибирократска револуција“, и она нам бива сервирана као коначно решење. Сасвим у складу са нашим културним обрасцем, нашом „црно-белом“ дубоком културом од које нико ко је одавде не може да побегне – без обзира колико далеко је отишао и колико давно.

Та инверзна перверзија се кристалисала као последица саморазумевања обојених револуционара и њихове подршке – делом захваљујући утицајима „Јунајтед медијима“; много више чињеници да је реч о паду у отуђеност и богомданост коме су, дубоко културално, били склони. Препознаје се у чињеници да, по правилу, узроке свог замишљеног личног удеса виде као двојне. При томе, мање као политичке, мањак демократије у Србији, а више као културалне, цивилизацијске односно националне – српске. Пре као резултат срболике крезубости „сендвичара“, гласачког тела на које се Вучић ослања, него чињенице да гласају за њега.

Зато офарбани револуционари желе једну лажирану, „пленумима“ дозирану, милитантно западнољубиву, бескомпромисну „демократију“ – за свезубе и сродна елитистичка бића, која верују да су не само богомдана већ и једина која су овде истински вредна.

На пример, Милица Пендић, студенткиња Филолошког факултета, одговорила је новинарима „Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, на питање: „Поред студената, блокадама су се придружили и средњошколци. Очекујете ли да ће се наредних година млади више укључивати у политичка дешавања?“, речима:

„Сигурно да, они су будући студенти. Они су малолетни, зависе у потпуности од својих родитеља, наставника, разумно је да они имају већи степен параноје од нас. Разних је проблема, не постоји аутономија средњих школа, као на факултетима, много наставника је страначки оријентисано, ни не покушавају да подрже ученике.“

Наша деца на факултетима и у гимназијама су, нажалост, углавном она наша деца за коју не постоје другачија наша деца, она која не студирају и која неће студирати, која ће морати да се зноје или која су већ почела да се свакодневно зноје док раде, неретко у прашини.

КОСТИН „ПРОГЛАС“: Међу нашом побуњеном деца, која грабе ка (већим) класним привилегијама, истичу су деца-друштвени пењачи из елитног статусног мухура у који „Пинк“ и „Хепи“ немају приступ. У њему је поникнуло и наше дете-убица из „Рибникара“.

Подсећам, у најелитнијој основној школи у Србији, парафразираћу Дарка Делић, децу нису убили „меци деведесетих“ – већ меци „европеизације“ и транзиције. Могу салонске месије из „Прогласа“, Оља Бећковић и Јово Бакић-Капичић, ослонићу се опет на Делићев моћни мозак, од јутра до мрака да нас „бомбардују деведесетим“, али у Србији постоји само један непоменик – „Европа“; у прешећереној, овде отровној, западноликој једнини.

Могу мислити шта бисмо слушали на „Н1“ и „Новој С“ да је децу стрељао неки „Коста“ у Борчи, Овчи или Крњачи. Али, није – па смо научили да елитна, „најбоља“ наша деца умеју да убеде себе да они који им нису равни, који нису „најбољи“, не заслужују да постоје, да живе као људи, а да они који су бољи од њих не смеју да постоје, да заслужују да нестану.

Имам утисак да Милица Пендић, и други офарбани (контра)револуционари, желе да овде демократија постане још више лажна од оне која постоји у „хибридним режима“, какав је Вучићев. Они прижељкују надзирану, анти-народну, свезубу „демократију“ за људе са факултетским дипломама. Нову, овај пут лево-либералну, „цивилизујућу мисију“ као облик старатељства над „демосом“ – а не владавине „демоса“. Они би хтели једну кул, лепу, оснажену суплементима  и истуширану, псеудодемократску полиарахију на стероидима.

У свим стереотипима, па и у ономе на који се ослања ова визија, има одјека истине. Многи припадници елите, младо-лепи колико и оцвали селебритији, виде народ – што у њиховој свести, по правилу, представља супротност њих самих, такозваних „грађана“ – као инструмент и „саучесника“ у данашњој и, што је кључно, свим будућим, бојим се неизбежним, мањкавостима демократије у Србији. Али, оне нису последица неке наше мањкавости, или патологије, већ наше унутаревропске различитости и, благо речено, поражавајуће историје наших односа са Западом, одавно највећим непријатељом српства.

Западно мешање, вођено чињеницом да независност Косова виде као не толико највећу колико, у суштини, једину за нас релевантну „европску вредност“, много је већа препрека демократизацији Србије од тога да је реално постојећа демократија, ова која је унета у српски Устав и законе, скуп норми, институција и процедура кројених по туђој мери. Она нам ем јако лоше пасује ем су је кројили, по својој мери, они који су одавно показали да нам, као народу, не желе добро и серијски нам поручивали да ту не намеравају много да мењају.

Али, Србија мора да се носи са Западом и мером у којој је антисрпски. Ми, нажалост, не можемо ни да рачунамо на Запад нити да се изолујемо од њега. То је ружна позиција, али налазимо се у обручу НАТО пакта, сапети „НВО“ трансмисијама, и ту никакве радикалне промене нису могуће. Све и да на власт у Србији дођу патриотски „анђели“ о којима сања политички „монах“ у Ђорђу Вукадиновићу. Предуслов да суштинске промене овде постану могуће је успостављање неког суштински другачијег новог светског поретка.

Другим речима, проблем није у нама – већ у стварности демократији и, много више, у односу Запада, од кога нам је дошла и који је овде промовише само речима, не и делима, према Србији. Одушевљење идејом демократије, које периодично поседне наше елите, у последње време се то дешава на сваких дванаест(ак) година, пре или касније се разбије о две српске стварности, које су сви српски револуционари, не само случајно српски, склони да игноришу – дубоко-културалну, стару, и неоколонијалну, новију али још чвршћу стену.   

РЕВОЛУЦИЈА НЕДОВОЉНО ПРИВИЛЕГОВАНИХ: Иако, наравно, побуњена „наша деца“ нису подједнако привилегована, а многа уопште нису привилегована, класна и статусна привилегованост је уписана у њихово саморазумевање као њихово највише, неотуђиво људско право. При томе, они не желе било какву класну привилегију, они је желе као јасно препознатљиву, кандирану и брендирану западну привилегију – ону привилегију коју „знају“ да је имају (скоро) сви људи који живе на Западу.

Они желе да сруше Вучића не зато што им је лоше већ зато што верују да су им Вучић и његови гласачи ускратили оно што им припада као европским – „белим“, и по боји коже и по боји слике своје унутрашње анђелоликости, са којом су се саживели – сунцима маминим и татиним.

Наравно, многима јесте јако лоше у Србији, једној од најсиромашнијих земаља богатог и развијеног, Првог света. „Добар живот“ у највећем делу света одавно постоји првенствено у оку посматрача и његових очекивања обликованим медијским сликама. Неолиберализам је додатно замутио границе „доброг живота“, које су биле и остале мутне свуда ван Четвртог и „сутерена“ Трећег света.

Зато текућу офарбану револуцију можемо назвати и „свезуба револуција“; „истуширана револуција“; „револуција чистих и ситих“; „револуција недовољно привилегованих“… Оставићу по страни питање како и колико револуционари себе виде као нашу децу, тачније како и колико су склони да, често несвесно, себе виде као само случајно нашу.

Они би да буде онако како је на Западу – тачније онако како изгледа на „Тиктоку“ и „Инстаграму“, па би њихов бунт могао да буде названа „кандирана револуција“. У том смислу, наша окаснела обојена револуција која траје има важне сличности са ранијим, „успешним“ обојеним револуцијама у различитим незападним друштвима.

Вишак западноликог „шећера“ је у неким од тих земља изазвао неке од најгорих случајева „друштвеног дијабетеса“ – где је неумерена љубав према западноликој сласти која им се снила довела до ампутације кључних, раније подразумеваних, димензија нормалности, као и великог броја људских живота. Неразумевање зашто је Запад постао сладак, и зашто делује много слађи него што јесте, неки су од кључних узрока ужаса у коме су завршиле Украјина, Јемен, Сирија, Либија и Судан. Нажалост, ни развојна ни политичка алхемија није могућа.

Али, кажу, Србија је у Европи, и не граничи се са Русијом, и све те земље, чију је новију историју писало схватање да „не може горе“, како верују зомбији „Н1“ и „Нове С“, нас се уопште не тичу. Само треба да падне Вучић и Србија ће бити „како треба“ – и моћи ћу „да стварам, градим, да се осећам сигурно“, како каже једна од хипнотисаних студенткиња.

Постаће друга Бугарска? Хрватска без мора?

ПАЛАНЧИКАРИ ПРОТИВ СЕНДВИЧАРА: Успешне обојене револуције су уживале амбивалентну подршку са Запада – сем онда када су биле усмерене против, по западним мерилима, не толико лоших колико претећих, путиноликих „момака“, у које не спада Александар Вучић.

Зато данас у Србији једни западни центри моћи подржавају, на различите начине, укључујући новчано, студенте и њихову селебрити и академску „надградњу“, док други подржавају власт, наравно и финансијски.

Некада нам се позадина догађаја  открива у периферним стварима. На пример у чињеници да је регистрацију сајта новооснованом „Прогласу“, ударној песници борбе за лепу, девучићевизовану западнолику „нормалност“ Србије – мада не бих се изненадио да то значи и Србије као некада „Нокије“, сваке године све мање и мање – платила „невладина“ организација која је одавно постала миљеница кључних антисрпских центара моћи на Западу.

Ова и сродне „невладине“ организације су независне само од српске владе. Уосталом, овде скоро све „невладине организације“ (НВО односно NGO) функционишу као „владине невладине организације“ (ВНВО односно GONGO). Питање је само на коју владу се односи лажирано „невладине“, и колико су различите владе спретне да прикрију своје дуге прсте.

Зломисао Анте Павелића је, нажалост, непресушан извор метафора које су од користи за разумевање појава у пост-титоистичкој Србији, земљи нагриженој аутошовинизмом и сродним појавама. Њима су, наиме, кумовали „против дома спремни“ грађанисти, да би им затим брз раст омогућили „за домовину неспремни“ националисти. Један проницљиви твитераш је већ препознао да би поздрав ових нових, посткомунистичких, србоскептичних обојених револуционара могао да буде – „За 'Нутелу' спремни!“

Неки од професора су се толико увукли у „позадину“ деце која се гнушају празилука наше свеприсутне, паланачке неурбаности – учинило им се, ваљда, да унутра има много места – да сам почео да бринем. Да ли ће моћи да их извуку? Да ли су намазали вазелин? Ако нису, бојим се да ће бити потребна једна непријатна хируршка интервенција.

„Самоорганизовани наставници и сарадници … факултета Универзитета у Београду су припремили и послужили палачинке својим студентима, као и ђацима … београдске гимназије из комшилука, који су одбили да иду на превремени распуст.“ Они данас нису само „телохранитељи“, како рече један згодни, набилдовани селебрити, већ и сурогат мајке наше умне деце, која верују да треба да „царују“ Србијом:

„Сећамо се својих студентских дана, као и вечите жеље да у кантини имамо палачинке… Сад је дошло време да ту жељу испунимо нашим студентима као део блокадног програма. Свака вам част на свему што радите, а највише на лекцији коју нам свакодневно држите како се достојанствено бори за промене и здраво друштво. Студенти, изволите!“, написао је на „Инстаграму“ омиљени професор, „генијалан био и остао“, склон да, као и његови омиљени студенти, нарцисоидну једнину изрази у множини.

„Све мирише на добро, боље, најбоље“, одговорио му је један од раздраганих пленумаша, учесника инсуларног бунта који би могао да буде назван и „револуција палачинкара“.

Чињеница да наша побуњена умна децу једу палачинке, не значи да њихова „'Нутела' револуција“ неће „појести“ своју децу. Наравно, само ону која не заврше у „Иницијативи младих за људска права“ и другим „невладиним“ организацијама, које их данас уче да НАТО, косовски Албанци, Бошњаци и „пајтићевски“ аутономаши треба да „поједу“ што већи део Србије и српског света – да би овде могло да се постоји „здраво друштво“.

(Зоран Ћирјаковић)

Препоручујемо

Политика

19 4

"СТУДЕНТЕ" ПОДРЖАО И РАША НЕДЕЉКОВ - ЧОВЕК КОЈИ СЕ РАДОВАО ШТО СРПСКИ КОШАРКАШИ НИСУ ОСВОЈИЛИ ЗЛАТНУ МЕДАЉУ!

03. 01. 2025. у 17:31

Политика

25 121

ПРОГЛАС ПРВИ КОЈИ ПРЕТИ: Огласио се Форум правника Србије

03. 01. 2025. у 12:45

Политика

0 115

"ТИ МЕДИЈИ ДВА МЕСЕЦА ВАПЕ ЗА СУКОБИМА" Премијер Вучевић: У новосадској гимназији имају дрво срама као јелку, каче слике професора

03. 01. 2025. у 12:01

Политика

25 106

АИДА ЋОРОВИЋ ТВРДИ ДА СУ СРБИ ГЕНОЦИДНИ, ЗА "СТУДЕНТЕ" КУВА ГУЛАШ... Сада у сарајевским медијима Србију зове злом и Вучића болесником

03. 01. 2025. у 11:50

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације