КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Рашчињеност света

Стана Динић Скочајић, "И нека ми после неко каже", Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, 2018.

Фото: Приватна архива

Основни мотив у збирци прича Стане Динић Скочајић "И нека ми после неко каже" јесте рашчињеност - света, времена, друштва, породице, људи и културе.

Хронотоп књиге јесте савремени тренутак у Нишу - граду са чијим се духом, али и духовима, темпераментом становника, њиховим навикама, погледом на свет и језиком који даје изузетан колорит и живост приповеданом, упознајемо у свим прозним књигама ове списатељице.

Ипак, у њеној књижевности, па и у овој књизи, никако није реч тек о локалним причама. Њихову универзалност чини све што проистиче из већ поменуте рашчињености. Отуда је у њој много личних, проживљених прича - чији су јунаци људи маргине (остали без посла због урушавања Електронске индустрије, културних и образовних институција, издаваштва), као и оних који су маргиналци постали за време и након деведесетих година 20. века - због ратова, као изгнаници. Насупрот њима, ту су и јунаци који су постали елита захваљујући партијским књижицама. Код њих су, дакле, власт и моћ, они смело одлучују о свему о чему не знају ништа.

Осим њих, ту су и усамљене жене - које спрам актуелног света и својих моралних узуса - оживљавају прошлост и своде своје животне скорове - констатујући да јесу на губитку, али да ипак не би ништа могле да имају са светом - оваквим какав је данас.

Значајна тема ове књиге јесу и породични односи, а често и имплицитан, али веома значајан, уплив идеологије и политике у њих. Тако по начелима социјализма у ком су били повлашћени партизани, па војна лица, отац васпитава сина који се ретроспективно, са иронијским одмаком и горким хумором, присећа свога детињства и ноћних кошмара због прича о Немцима и партизанима, док се ћерка присећа мајке партизанке која у миру листа новине док њен муж, такође партизан, репресира ћерку која не жели сваког јутра да једе пекмез и хлеб. Због политике се распадају и мешовити бракови из којих се жене враћају у родитељске куће у којима не бивају прихваћене у којима опет отац - зато што је кућа баш његова - једини има право да размешта намештај.

У тим - породичним - причама изузетно је значајна позиција жене. Уколико се она објективно сагледа, разумећемо да 21. век није донео ништа особито ново. Жене су и даље организаторке и прегаоци породичног живота, углавном у служби - свима осим себи. Иако бисмо са психолошког становишта могли говорити о томе да је то њен избор, морали бисмо запазити да насупрот томе стоји још једна значајна чињеница - бар у причама ове списатељице - да и данашњи свет припада мушкарцима - иако нису животно функционални.

Међу њима је много едиповаца, умишљених, самозабављених и самозаљубљених, из њихове перспективе жена тек обавља функцију, па их њен емотивни свет и потребе не занимају. Отуда код њих одсуство ероса и у примарном смислу. У причама Стане Динић Скочајић мушкарци превише причају, мада то не примећују, док жене превише слушају - и нечему се надају.

Осим прича чија је основа реалистична, неколике приче садрже и разнолике зачудности и елементе фантастике. У њима се јунаци срећу и разговарају са умрлима који су привиђења или се пак јављају у просторима сна. Такви сусрети са ближњима проистичу најпре из преиспитивања сложених односа или пак из недостајања и потребе за топлином, али има и оних који се одвијају у готској атмосфери, на хтонским местима.

Ова књига, која је носилац награде "Славиша Николин Живковић", о којој у јавности није било особито речи, ваљда баш због рашчињавања свега важног и вредног, заснива се на великом поверењу у књижевност и њену моћ. За жену ствараоца чија су сва чула отворена, која воли живот и када је леп и када то није, све може бити прича. Добра прича. Зато она и вели:

"И нека ми после неко каже да је књижевност немоћна. Одмах ћу му испричати причу."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације