АНЂЕЛКО АНУШИЋ О КЊИЗИ "ЛЕГЕНДЕ О В(Ј)ЕТРОМ ВИЈАНИМА": Срби у Хрватској нису ни имали своју домовину

РАДУЈЕ ме чињеница да је један големи загранични басен где је наш народ живео и живи вековима, данас у библијској мањини, простор северозападно од Дрине, Неретве, Уне, Саве и Дунава, који је моја тематска фуга, да је та тема, која је скрајнута у нашој савременој књижевности и медијском пољу, сада осветљена овом величајном наградом - каже, за "Новости", Анђелко Анушић, лауреат "Андрићеве награде" за 2019, за збирку приповедака "Легенда о в(ј)етром вијанима" (Удружење књижевника Републике Српске, Бањалука).

Фото Игор Маринковић

 - То ми је лична сатисфакција, као и читавој палети мојих ликова, махом знаних и незнаних мученика и страдалника, хероја и јунака, изгнаника и бездомника. И подвижника, то треба посебно истаћи, у области духа, културе, вере и задужбинарства. А тај простор, та зона српске кривице, како би рекао професор Ломпар - синдром којим су нас успешно бесежирали светски силници - препун је неистражених, неисплаканих, неокњижевчених људских судбина. Варају се они који сматрају да је све написано и описано. Мислим да се српски писци ни издалека нису одужили неизмерном удесу народа коме припадају.

о Жири је као посебну вредност "Легенде о в(ј)етром вијанима" означио језик, у ком је садржано и памћење и култура. Шта је остало од тог блага, после прогона Срба?

- Све је потекло са његовог извора, да би у језику било вечно ускладиштено. После свега остаје језик, чији дух сада лебди над пустоши разорених и отетих крајишких станишта. И зато тај простор није празан, и никада неће бити. Заборавили су гонитељи да Ријеч бијаше на почетку. А и на крају је, кончина која никога неће поштедети. Моји јунаци, као последњи Мохиканци, нажалост, или на срећу, носе у духу ту таблицу који су им предали преци. Како у слојевима ових приповести има и архаичне језичке потке која се не да ни покрасти, ни отети, ни асимиловати, ни преименовати, ово су, најзад, и приче о архајском и антејској снази језика који чува, који је сачувао у једном драматичном простору и времену, један прогнани народ, његов миленијумски жижак.

о Две велике теме са којима су суочени ваши јунаци су губитак домовине, али и нестајање језика, а са њим и културе. Чини се да је тешко одредити који губитак је већи?

- Без свога језика и ћириличног писма у јавној употреби, без сопствене националне и историјске компоненте у школству и просвети, без својих издавачких кућа, листова, радија и телевизије, лишени права на стварно учествовање у друштвеном и политичком обликовању стварности - а на што су имали гаранцију по одлукама АВНОЈ-а и ЗАВНОХ-а - Срби у Хрватској нису ни имали своју домовину. Као скупина последњег реда, они су живели у социјалној ринфузи, у политичком карантину. Нешто што се нема - не може се ни изгубити. Давно су они све изгубили. Трећина од оне трећине која је тамо остала, данас је, преблаго је рећи, у гету.

о У "Легенди о в(ј)етром вијанима" кроз породичне историје спознајемо како је сенка зла (не)приметно најпре протерала радост живота, а потом и сам народ. Како се борити против такве мржње?

- Глобалисти (које неки називају и сатанисти!) прописују толеранцију као делотворан лек против ненавидности. А њихови домаћи ученици помирење и регионалну сарадњу. Ја сам писац, и као такав, лаик сам у области ове "фармакологије" која се нуди. Тек могу подсетити да је Јосиф Бродски, у борби против мржње, поред осталог, наводио да се против ње може борити и оригиналношћу. И у праву је. Наш народ имао је, и не знам ни за један други народ у свету који је то имао, и ту врсту одбране. Отпора. И не треба нам нико досољавати ране.

Није ли у Јасеновцу, Свети мученик Вукашин Мандрапа рекао усташком џелату: "Само ти, синко, ради свој посао", од чега је сатрап занавек полудео. Није ли баш та свечева реченица била нешто најоригиналније под небеским сачем, што се у томе часу могло изговорити?

о Шта је остало од српске културе у Хрватској данас, 25 година после прогона, "Олује" и "Бљеска"?

- Изузимајући неколицину српских писаца и песника, као и стваралаца из других области у Хрватској, из прве и друге Југославије - српски стваралачки геније на овом простору оставио је иза себе неупоредиво и несравњиво дубље духовне и културне, усмене и писане трагове у време Војне крајине под кнутом Аустроугарске - неголи под шињелом Брозове слободе. А о аутономној српској култури у Хрватској у данашње време, где трећина од оне трећине једва и дише - самопонижавајуће је и утопистички и размишљати!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације