IN MEMORIAM - ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ (1947-2020): Пружена рука филма

Сасвим изненада напустио нас је први међу српским синеастима. Страшна и неочекивана несрећа, у коју још не можемо да поверујемо, губитак и за европски и за светски филм, јер је Паскаљевић, можда више од било кога другог, припадао и најужем кругу европских и светских редитеља свог доба.

Горан Паскаљевић / Фото И. Маринковић

Био је на прагу двадесетог филма и желео је да заокружи своје дело овом бројком. Ако се буде писала филмска историја нашег доба, нема никакве сумње да ће на његове филмове гледати као на слику европских траума са краја века, али је то дело снажно надахнуто и драмом српског народа на прелому столећа. Кроз све његове филмове струји симболика ове драме, чији нови чин траје већ двеста година и који никако да се заврши. Захваљујући његовој изразитој склоности ка универзалном, Паскаљевићев симболизам откривао се тек у другом читању. Али у томе и јесте била његова права вредност. Ова драма имала је још једно посебно значење: тицала се и континуитета српског филма.

Паскаљевић је наставио тамо где су стали Живојин Павловић и Александар Петровић, дубоком браздом индивидуализма у нашем модерном филму, у коме су, свак на свој начин, оличавали теорију аутора у базеновском смислу. Сва тројица су из тамне слике стварности издвојила своје ликове: маргинализоване фигуре одгурнуте ка предграђу живота, индивидуе бачене у постојање, изгубљене у ништавилу. Прототип антихероја епохе (Павловићев Џими Барка, али и Кадијевићев Чила) наставио је да живи у првим филмовима младог Паскаљевића, половином седамдесетих година прошлог века. Усамљени јуноша на странпутици живота, чувар плаже зими, спори сапутник убрзаних возова, убого створење спремно да се сасвим препусти насумичности живота - био је то антујунак Паскаљевићевих филмова "Чувар плаже у зимском периоду" и "Пас који је волео возове". Са њима је гледалац упознао редитеља изузетног сензибилитета, који ће преокренути токове српског и убрзо ући у главну струју светског филма. Али Паскаљевића није занимао свет мрачних тонова и безнађа, нити поетика суровости. У сличном миљеу (чемер савремене Србије), пронашао је сасвим нове знаке: хумор и благу самоиронију. Задојен једним помало чешким, храбаловским осећањем живота (можда као траг школовања у Прагу, коме је одао поштовање у филму "Варљиво лето '68"), Паскаљевић је већ тада показао да његовим светом доминира саосећање. Ова нота дубоко прожима цело Паскаљевићево искуство. Доброта и емпатија, а не суровост, чинили су Паскаљевићеву философију живота. Он је имао разумевања за слабијег, сви његови филмови били су иста пружена рука. Зато нас ниједна од Паскаљевићевих тема не оставља равнодушним; многе заболе. Увек је био окренут слепом пољу социјалне маргине: алкохоличарима ("Посебан третман"), старима ("Земаљски дани теку, "Сутон", "Танго аргентино"), Ромима ("Анђео чувар"), трагачима за срећом ("Туђа Америка"), аутистима ("Сан зимске ноћи"), жртвама Холокауста ("Кад сване дан"), мигрантима ("Упркос магли"). И деци. Још од свог потресног архивског документарца "Деца" о судбини малих у рату, Паскаљевић се у свакој прилици окреће детету као утеловљењу чистоте и невиности. Дете га је занимало као симболичка алтернатива окрутном свету данашњице, нека врста праслике, усађене у искуство расе: попут Јунга, Паскаљевић је стално имао на уму да је, упркос урођеним манама и странпутицама, човек, у дечјој прасуштини, добар.

Горан Паскаљевић, Милена Дравић и Љуба Тадић у Кану / Фото Кинотека

Паскаљевић је, такође, био свестан да је наше доба један демонски кошмар. Није био циник, али се кратко време пред своју смрт сетио Волтера: "Овај ћемо свет оставити исто тако глуп и исто тако зао какав смо га и затекли долазећи у њега". Његов филм "Буре барута" није био је само слика опустошене Србије концем XX века, већ планетарног хаоса са којим улазимо у нови миленијум; високе оцене ове драме у свету говориле су да је наша цивилизација - можда последњи пут - кадра да препозна своју коб. Нећемо погрешити ако кажемо да је Паскаљевић један од последњих хуманиста времена у коме филм, као и све друго, тоне у кал бешчашћа и безумља. Ми више нисмо сигурни ни у шта, нарочито не у покретну слику синтетичке нарави, која се труди да надомести кинематограф. Али Паскаљевић је веровао у филм. То што се чврсто држао снажне наративне матрице, ритма и поетике покрета, што се везивао за чврсте нити традиције, филигранску драматургију и доброг глумца, давало му је снаге да се супротстави опсенама постмодернистичких будалаштина, којима данас плаћа дуг девет од десет светских редитеља. Целим својим делом Паскаљевић је сведочио да филм још има снаге и да његова будућност није ни у каквој догми, већ у хуманистичком преобликовању света.

Још од "Времена чуда" био је на путу ка Богу. "Бог нас никада није напустио" хоће да каже овај његов филм, блистава духовна пролегомена преузета од водећег српског писца Борислава Пекића. Христос пати заједно са Србима и целим светом сред Антихристовог пира. Свете православне ликове на фрескама премазују кречом, али они се упорно појављују на зидовима обешчашћене цркве. Јасно се пројављују из магле векова, испод слојева беле и отровне киселине, којим су узалуд били засипани. У филму, то избељење претвара се у светлост и боју непролазног. Треба ли више? Колико јасна треба да је метафора за доба у коме живимо?

Препоручујемо

Култура

1 2

ОСТАВИО НАМ ЈЕ РАДОСТ И СВЕТСКУ СЛАВУ: Опроштај колега од Горана Паскаљевића

28. 09. 2020. у 07:26

Култура

0 1

БИО ЈЕ МАЕСТРО ЗАЉУБЉЕН У ФИЛМ: Пријатељи и колеге о Горану Паскаљевићу, великану који је обележио кинематографију

26. 09. 2020. у 23:03

Култура

4 12

СВЕТ МОРА ДА ПОВЕРУЈЕ У ДОБРОТУ: Последњи интервју Горана Паскаљевића за “Новости”

25. 09. 2020. у 21:04

Култура

1 0

ДАРКО БАЈИЋ: Одлазак Паскаљевића трагедија за светску културу

26. 09. 2020. у 16:09 >> 16:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације