ВИРУС САМОПОРИЦАЊА: Ових недеља као из осињега гнезда сипају отрове што се, ето, усред стоног Белог града подиже споменик Стефану Немањи

На језику наученом у овим питомим забрежјима и дољама говорило се на кућном прагу, у Брадићу, одавде, преко Крста, сат и по лаганог `ода.

Фото В. Митрић

Срећом па и усудним одређењем, боравило се и зборило овим језиком на књижевним, предавачким па и новинарским походима у Дортмунду и Сиднеју, Мостару и Берлину, Билећи и Темишвару, Охриду и Гдањску, Херцег Новом, Лођу и Диселдорфу, Требињу и Луковдолу, Неготину, Варшави и Сарајеву, Познању и Бањалуци, на Шар-планини, Призрену и Никшићу. Немој ми ти Никшић заобилазити! Треб`о си од Никшића и кренут! Али, пре свега и изнад свега глагољало се овим језиком у Троноши и Тршићу...

Језик нисам мењао, али су ме схватали! Некад и превише! Истина, на неким странама тај језик се другачије именује, као да се његово лексичко богатство мења изменом назива. Можеш се ти упињати, измишљати имена, али језик остаје оно што јесте, суштаство међусобног разумевања. Брег и ливада исто значе и на Велебиту и Папуку, и на Јахорини и на Дурмитору. Река је ријека, свугде, свугдје и свугђе! Босна и Морава, Јадар, Тимок и Неретва, најзеленија вода, сем Пиве и Таре. Све су вам то реке и ријеке! Млеко и млијеко! Опојно мирише мириса сено, сијено и шјено са Златибора, Романије и Комова. Па и птице лете са једног брега Дрине на други бријег, а да неће реч! Ласта је то, ластавица на обе стране Уне или Саве. Реч не зарезује измишљене границе, нема царине, не треба јој пасош! Па и медведи са планине Таре пређу Дрину и поврате се одакле су, својевремено, за време братског, верског сукоба по Босни и Херцеговини, потпаљеног од разних спољних држава, на ову стране прешли. Сад се враћају, потхрањени, обележени. Истина, кад преплива Дрину медведу се може рећи и медвјед, па и међед! Онако како су говорили старији људи са ове стране Зеленике, како смо некад Дрину звали, све горе од Ужица па до ушћа Дрине у Саву. Медвјед ту, медвед тамо!

***

Историчари књижевности увек истичу да је Вук самоук. Беседник скромно додаје да је Вук свеук. Брзоук и мудроук. У детињству је, особито зими, данас, у ери дигиталне писмености би рекли, "слушао курс историје". Подсетимо се - ђед Јоксим је уз гусле "држао тај курс" певајући о славној прошлости, о Косову. Гудио је и `ајдуцима. Уз деда Јоксима слушао је младац и друге, чувене гусларе. Били су то усмени часови историје. Рапсоди су гудећи најављивали устанке за ослобођење, буне призивали: Боже мили, чуда великога, кад се шћаше по земљи Србији.

Вук је знао слушати и гледати. Прва слова је научио из неког руског буквара, од Јефте Чотрића и случајних, ретких писмених пролазника. Од самог себе! Куга у Лозници спречила га је да заврши школу. Међутим, упорнога је тешко зауставити! Учио је тај где год да је био! Па и у овдашњем манастиру Троноши. Кажу, уместо да учи, чувао је козе. Неким нашим данашњим челницима у књижевности и култури, па и другим областима људскога деловања, домаћин не би смео поверити ни козе на чување. Такви би читава стада, па и пасишта продали за некакве белосветске ђинђуве. А зарад једног тапшања по рамену ил` донације уступиће све потоке и речице на тој гори. Шуме и воде! За сићу иностраног гранта - оде сва планина! Оде гора, Чија гора, Иване!

***

Позната је Вукова забелешка да је, у својој болести, имао среће. Јер да се није разболео, и он би, као и толики други момци, погинуо у устанку, у првој години српског војевања на да`ије. Срећом, није погинуо у оружаној буни, али је, заједно са Доситејем, подигао устанак у култури и изгарао у њему. Без Вуковог инстинкта, ретке смелости, још ређе упорности у обделавању културног и језичког поља, тешко је замислити како би се данас и овде говорило. Јер, управо се у том културном преврату кренуло од језика. Наиме, још је Доситеј дефинисао да се припадници једнога национа одређују по језику а не по вероисповести. Доситеј у Писму Харалампију подвлачи да су исте нације сви они који говоре српски језик без обзира на то коју веру исповедају. Ову тврдњу је касније проширио и образложио Вук у чувеном тексту Србљи сви и свуда, одређујући све штокавце говорницима српскога језика. Различита религијска припадност не значи и разлику у језику. Два Немца, римокатолик и протестант, говоре исти језик - немачки!

***

Увек је било оних који све поричу. Негирају. Ричу, поричу и самопоричу. Дух самопорицања је, изгледа, трајан. Интензитет се мења, али је увек ту, тињајући. Последњи месец-два као да поприма обрисе пандемије. Мало нам ковид па би и они да мало зацовиде! Самопорицатељи су, поштујући налог налогодаваца да Вуков народ треба прошлост што више да поборави и заметне, покушали ђачку лектиру очистити таквих садржаја. Просто, као да метлом помету. Метла је у њиховој, али држалица у руци далеко од Србије. На ред је дошла најостваренија збирка Десанке Максимовић - Тражим помиловање. Само захваљујући побуни књижевно-читалачке јавности, ова бисер-књига остаде у гимназијском програму. У збирци Тражим помиловање смета, споран им темат Десанкиног певања, ослон на српски средњи век, опевавање и допевавање Душановог законика. Искључивши антологијску збирку лишиће гимназијалце историје, сазнања о једном од темељнијих законика европског средњовековља. Нема себара, стражара, поклисара, удовица, властеле, ратника, бездетница. Нема помиловања За одбеглога роба, који, по Душановом законику, и код цара има извесна права; нема помиловања За земљу куда војска прође... А надасве нема цара Душана, његових печата и повеља, нема српског царства!

Њима, сем Десанке, сметају још многи - Његош, Кочић, па и Десница! Посебно Десница, као писац једног од најостваренијих српских романа 20. века, не само због етничке припадности (Срб, па још и племић) већ и зарад широких далматинско-крајишких земаља на којима је деловао а одакле је пре четврт века успешно протерана/проћерана већина његових сународника...

Уверен сам да је овдашњој већини част што припада изагнаном народу а не оном који некога изгони са огњишта.

Самопорицатељи ових недеља као из осињега гнезда сипају отрове што се, ето, усред стоног Белог града подиже споменик Стефану Немањи. И што је вишљи од 20 метара. Они би га, некако, под земљу.

Негатори би дали све што није њихово, поделили и распарчали. Они се и доказују, поричући.

(Из беседе на завршној свечаности овогодишњег 87. Вуковог сабора у Тршићу)

Препоручујемо

Култура

1 4

ЗАВРШЕН 87. ВУКОВ САБОР У ТРШИЋУ: Језик - мајчевина и очевина (ФОТО)

20. 09. 2020. у 20:58

Култура

0 0

СВЕТИОНИК НАШЕ КУЛТУРЕ: Почео традиционални 87. Вуков сабор у Лозници

16. 09. 2020. у 18:05

Култура

0 1

БЕСЕДА ЈАНКУ ВУЈИНОВИЋУ: Вуков сабор почиње у понедељак у Лозници

10. 09. 2020. у 13:30

Друштво

8 10

ДО САДА НЕОТКРИВЕНИ ДЕТАЉИ: Одраз Стефана Немање у огледалу - Ниједан споменик није тако урађен

06. 09. 2020. у 11:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације