КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Страшна знања, Анђелко Анушић, "Легенда о в(ј)етром вијанима", УКРС

ПРИЧЕ из збирке Анђелка Анушића "Легенда о в(ј)етром вијанима", објављене у Удружењу књижевника Републике Српске у Бањалуци 2019. године најчешће се заснивају на интимистичким исповестима јунака приповедача од којих су неке укорењене у детињству или пак на доживљајима јунака, на њиховом психичком стању које је условљено страшним историјским удесима.

Фото: Приватна архива

Животи тих јунака као и њихових ближњих су се у сенци историјских околности ломили (у Другом светском рату због усташког погрома), па опет гранали (у доба између Другог и нановијих ратова), и коначно поломили (у ратовима деведесетих, опет због усташких погрома чија су круна срамне и злочиначке операције "Бљесак" и "Олуја" (1995. године)). О њима из наведеног дела на високоуметнички начин обнављамо и утврђујемо страшна знања јер она садрже истину бића.

У "Легенди о в(ј)етром вијанима", ретроспективно су, у виду коментарисања изабраних докумената (најчешће фотографија), испричане како личне приче и породичне историје, тако и врло комплексна прича о историји једног народа који је заувек нестао с простора Војне границе и других простора бивше НДХ.

О специфичности фотографије као документа сазнајемо и у приповеци Анђелка Анушића "Муке по језику, Панета Ножинића". Јунак чије име садржи наслов приповетке је избеглица.

Фото приватна архива

Њега, као и све друге избеглице (након "Бљеска" и "Олује"), јунаке приповедака поменутог писца, карактерише онтолошка неутемељеност. Она се огледа у константној сумњи јунака у себе и жељи да за свет око себе буде потпуно невидљив. Лебдећи између два света - између живота у домовини које више нема и живота на новом месту, које није његова домовина, јер се у њој никако није могао примити, нити је у њој суштински прихваћен - он се пита: Где је погрешио? Шта не ваља?

Потпуно самотан, пре свега духовно опустошен, посматра албум са ратним фотографијама који је једини доказ да је постојао. Његову сувишност на месту принудног живљења карактерише и сувишност његовог језика. Наиме, иако је реч о истом језику, мада различитој варијанти говора, његови нови земљаци нису вољни да га ослушну, да га разумеју. Та приповетка, као и још неколико њих у овој збирци, говоре и о нестајању језика, па нужно и културе Срба протераних са поменутих простора.

Репрезентативни пример разградње једног света који је имао карактеристике идиле захваљујући витализму, љубави, доброти и стваралачким прегнућима њених становника, јесте и приповетка "Мртвачки сандук и остале упокојене ствари". У њој пратимо развојни лук старог зла и његове последице. У функцији постизања сугестивности, уверљивости приповеданог, приповедач се служио различитим поступцима. Дочаравајући свет идиле, служи се каталозима - списковима - куће и покућства чији је аутор мајстор (дрводељац).

Њиме приповедач настоји да дочара радост стварања и једноставност свакодневице, радост и ритам обичног живота, карактеристике народа - који још није био коначно протеран.
Спискови, који су у овој приповеци бројни, имају и звучност и ритам. Они дају одређену динамику на основу које бисмо могли да закључимо о ствараочевом (мајсторовом) страсном, преданом раду, његовој радости у стварању.

Тој идиличној слици, оличеној у стварању - прављењу свега онога што таквом животу служи, приповедач контрастира слику ритуалног - старог - зла служећи се парадоксима.

То дочаравајући, он нам показује како се оно што би требало да буде обредно, свето и свечано, преображава у ритуално у свету злочинаца који су, на трагу својих дедова, већ испланирали ново зло.

Блискост зла које је условило преображавање обичног живота, као и промену у свести - и делатности - будућих жртава, приповедач нам дочарава сликом која садржи натуралистичке елементе. Дакле, чувени дрводеља Трифко више не прави покућство, нити оно што служи лакшем и безбрижнијем животу људи. Он и даље ствара, јер је то његов принцип. Такође прави оно што је људима потребно - али за смрт - која ће се умножити и коју он као појединац, који је интегрални део живота Срба у бившој НДХ, која настоји да буде и будућа, а пре свега као стваралац, као високоосетљиво биће, предосећа:

"Од преостале, големе грађе насечене у Шамарици, коју наче црвоточина, Трифко отпоче правити мртвачке ковчеге. И крстаче.
За путнике свих узраста."

Писац Анђелко Анушић у својим делима бави се питањима природе зла и њене манифестности и то је велика тема књижевности. Неки данашњи "модерни" књижевни арбитри (додељивачи награда) налажу да се писци суоче са нашом ближом историјом.

Анђелко Анушић у својим делима чини управо то, али као да није испунио очекивања арбитара јер пише о историјској кривици - која није српска него универзална. Баш зато треба читати дела Анђелка Анушића.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Драгоцени вишак - Дејан Алексић, "Док трају светови", изабране песме, КЦ Новог Сада 2020.

25. 08. 2020. у 09:44

Култура

0 0

ДУБИНЕ ЈУЖЊАЧКОГ ДУХА: Владимир Вучковић о књизи "Сродне душе" у издању "Гласника"

20. 08. 2020. у 06:45 >> 02:06

Култура

0 1

ВАСА ПАВКОВИЋ О ЗБИРЦИ "ЕХО БЕОГРАДА": Живе слике и шумови града

18. 08. 2020. у 17:00

Култура

1 1

ПОСЛЕ ФИЛМА О СПАСАВАЊУ СРПСКЕ ДЕЦЕ У ВРЕМЕ УСТАШКЕ НДХ: Књига о Дианином херојству

18. 08. 2020. у 15:00

Култура

0 2

КЊИГА ВЕРНЕРА ХЕРЦОГА "О ХОДАЊУ ПО ЛЕДУ": Отворите прозор, умем да летим!

16. 08. 2020. у 18:00

Култура

2 0

МУДРОСТИ СА МАРГИНА: Књига Ecce homo Милије Белића, сликара и теоретичара уметности из Париза

10. 08. 2020. у 11:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације