Култура

СТУБ ГРАНДИОЗНОГ ВАЈАРСТВА - IN MEMORIAM: Миодраг Живковић (1928-2020)

Слободан Малдини

04. 08. 2020. у 09:51

Мој живот је као скулптура. Сваки дан се помало окрњи", умео је да се нашали на свој рачун Миодраг Живковић, најстарији стуб грандиозног вајарства послератне Југославије, редак живи стваралац који је својим делима обележио вишедеценијску епоху успона српске уметности и начинио важан искорак у њеном ширењу изван граница региона.

СТУБ ГРАНДИОЗНОГ ВАЈАРСТВА - IN MEMORIAM: Миодраг Живковић (1928-2020)

Нажалост, Живковићева шала претворила се у збиљу. Напустио нас је бард српског вајарства у својој деведесет другој години, без помпе и драматике својствене његовим скулптурама, активан, радећи до последњег даха. О својој уметности говорио је да је "сачињена од идеја које је истрајно и стрпљиво скупљао ходајући по кривудавој стази уметности са неизвесним крајем, стварајући од њих једну велику, јединствену скулптуру - свој живот".

Живковића сам упознато давне 1984, радећи ентеријер у Београду, где је као централни мотив на зиду постављена његова скулптура. У вајаревом позном добу често смо се виђали, организујући округле столове о архитектури, на којима је он радо активно учествовао. Живковићев недавни позив да га посетим у атељеу на Кошутњаку сам пролонгирао због епидемије вируса, а сада ми је жао што се нисмо видели последњи пут.
Доајен српског вајарства рођен је 1928. у Лесковцу код Лазаревца, селу познатом по "гену вајара Живковића" јер је из њега потекао и други, осам година старији познати вајар-наивац Богосав Живковић. Школовао се у Београду, где се његова породица доселила по ослобођењу. Дипломирао је на Академији примењених уметности 1952, потом радио као наставник ликовног образовања у Младеновцу и на Новом Београду. Године 1968. изабран је у звање доцента на Академији примењених уметности у Београду.
За разлику од других вајара - миљеника политичара који су на основу директних поруџбина са врха власти радили у послератним декадама монументе са циљем величања социјалистичког режима, Живковић је сваки свој споменик изборио квалитетом и идејом, на јавном конкурсу. Током дуге каријере учествовао је на више од 50 конкурса, почев од 1959, када је освојио прву награду за скулптуру "Борац" у Рашкој, па све до конкурса 2019. за Споменик краљу Александру Првом Карађорђевићу у Сомбору, где је као 91-годишњак срамно изгубио од првонаграђеног плагијата протежираног младог конкурента.

Међу Живковићевим скулптурама су светски позната ремек-дела: "Битка на Сутјесци" на Тјентишту, "Кадињача" код Ужица, Споменик стрељаним ђацима у Крагујевцу, споменици у Пунта Аренасу у Чилеу, спомен-костурница у Гонарсу у Италији, у Бечу, Грахову, која га сврставају међу јединствене и непоновљиве ствараоце. Међутим, светска признања нису му донела и чланство у Српској академији наука и уметности, где је фаворизована нека "друга уметничка струја", а његова естетика није могла да пронађе пут кроз зидове које су му подигле колеге - академици. Живковићев Споменик братству и јединству народа и народности у Приштини, чак ни после сецесије Косова и Метохије, нове локалне власти нису успеле да сруше, кажу да је "одолео због чврстине материјала од којег је направљен". Иако деценијама запуштен и запостављен, чак урушен клизиштем, Живковићев споменик на Тјентишту тријумфално је представљен 2018-19 на капиталној изложби "Утопија бетона" у њујоршком Музеју модерне уметности, на којој је овај рад једини откупљен.
Међу префињеним Живковићевим делима истиче се споменик патријарху Павлу у Раковици, за чију реализацију није било довољно слуха, већ је направљен "мајсторски споменик непознатог каменоресца - донатора". Своје ремек-дело "Косовски завет" бард националне скулптуре израдио је у својству донатора 2015-16 за западни зид крипте Храма Светог Саве, на позив митрополита Амфилохија. Црквене власти, међутим, нису имале разумевања за овај грандиозан рељеф, сматрајући неприхватљивим представљање српске војске у Храму, на сцени која приказује Кнежеву вечеру. Сигуран сам да овај изузетан рад заслужује да буде реализован и показан у Храму, у пуном сјају.

Последње Живковићево разочарање догодило се 2018, када је као члан жирија на Конкурсу за израду споменика Стефану Немањи у Београду демонстративно напустио жирирање, протестујући што је првонаграђен прескуп рад непотребних гигантских димензија руског аутора, упитне уметничке вредности, неусаглашен стилски, симболички ни традиционално са националним уметничким критеријумима. Без обзира на све недаће, Живковићево дело опстаје и још ће дуго година наше младе генерације моћи да уживају у његовој естетици и примају поруке које својим скулптурама шаље овај изванредан уметник.

Испраћај и сахрана

Испраћај Живковића планиран је за данас у 10 часова, испред капеле Клиничког центра Србије, у Делиградској улици. Како су навели чланови његове породице и чукаричка "Галерија 73" чији је оснивач био, опело ће бити одржано у цркви, у Живковићевом родном селу Лесковац код Степојевца, где ће уметник почивати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

Свет

0 32

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.

23. 11. 2024. у 18:55