КЊИЖЕВНИЦА ТЕА ОБРЕХТ: Како смо стигли до овог хаоса?

МАЛО је познато да је Теа Обрехт наш најпознатији и најнаграђиванији писац у свету. Има тек 35 година, а већ се налази у неколико антологија америчке прозе. Добитница је престижне британске награде "Оринџ", признања које је пре ње додељено Трејси Шевалије и Зејди Смит, за дебитантски роман "Тигрова жена".

Фото: Новости архива

Рођена је у Београду као Теа Барјактаревић, а због ратова деведесетих са мајком, баком и деком је напустила земљу и од 12. године живи у САД. Њен други роман "Унутрашњост" (у издању “Лагуне“) за кратко време постао је светски бестселер. Данас живи у Њујорку са супругом и предаје на колеџу Хантер. Родни град, међутим, није заборавила.

- Детињство се никад не заборавља, а што су људи старији, све више воле да истичу своје порекло - каже Теа Обрехт за "Новости". - Мене је обликовало детињство које сам провела у Београду, култура и приче уз које сам одрастала. Оне ће увек бити део мене, а Београд је дефинитивно мој дом. Мој први дом. С друге стране, прича о емиграцији је прича о бескрајној потрази за домом - схватила сам да ће дом за мене увек представљати различита места, нарочито како године буду протицале.

* Шта је оно највредније што сте понели из Београда и касније преточили у књижевност?

- Београд је град у коме се мешају и коегзистирају различита времена. Град говори о међусобној повезаности далеке прошлости и њеног одјека у будућности. Тај осећај међусобне повезаности огледа се у начину на који пишем и посматрам свет.

* На овогодишњем Београдском контрапункту, на коме сте учествовали, тема је била однос према митовима. Какав је однос, по вашем мишљењу, уметности и мита данас?

- Митови су често прве приче које чујемо. Они нас уче како да схватимо историју, свет и само приповедање. Мали, породични или национални митови нам дају увид у наше порекло и припадност одређеној заједници. Али већи и једноставнији митови могу понекад да буду опасни. Што је прича лаганије испричана, она је пријемчивија. Понекад се те приче користе као оправдање за нечије понашање. Зато је веома важно преиспитивање наших митологија.

* Да ли са једне стране демитологизујемо прошлост да бисмо били "у тренду", док са друге креирамо нове митове?

- Мислим да то зависи од наше дефиниције мита. Нови митови су свакако већ присутни. Део нашег дијалога током "Контрапункта" усредсређен је на то како модерне митове о успеху, гламуру, естетици креирају оглашивачи и корпорације, а не уметници и писци. А, ипак, чини се да нам је све више потребно преиспитивање старих митова да бисмо разумели своје порекло и схватили како смо стигли до овог хаотичног света у којем живимо.

* Како се у Америци креирају нови митови?

- Америка дуго чека на обрачун са сопственим моћним митологијама. Али, сада су по свим државама људи изашли на улице и захтевају крај расних неједнакости и насилних угњетавања, чије је постојање држава вековима негирала. Шта год да изађе из овог времена, биће много поузданије него што је мит у који је Америка дуго веровала.

* "Београдски контрапункт" је први пут одржан онлајн, што је последица епидемије вируса корона. Мислите ли да ћемо изаћи другачији из пандемије?

- Надам се да хоћемо. Пандемија и криза коју је она изазвала сломиле су многа друштвена правила. Натерале су нас да постанемо свесни једни других, да будемо мање себични, да бринемо о нашим суседима и ближњима. Била би то огромна, иако не и изненађујућа, пропуштена прилика да из пандемије изађемо непромењени.

* Недавно сте открили да пишете нови роман чија ће радња бити смештена на пустом острву. Да ли сте инспирацију за ову причу пронашли и у излолацији у којој сте се током пандемије затекли?

- Роман говори о неизвесности и изолацији. Необично је да сам почела да га пишем пре више од годину дана. Пандемија ми је помогла да се приближим психологији мојих ликова и емоционалној кризи кроз коју пролазе.

* Ви сте као млад писац за први роман "Тигрова жена" добили престижну награду "Оринџ". Колико је тај успех утицао на ваш даљи рад?

- Било је предивно, наравно, и неочекивано, и врло неодољиво. Имала сам срећу што сам била млада, нисам се плашила да оно што напишем понудим публици. Ипак, требало ми је много времена да научим да чувам своју приватност и напишем нову књигу којом сам задовољна. Веома сам захвална за све што сам научила успут, захвална сам и читаоцима који су ме подстицали да наставим.

* Када сте почели да пишете?

- Прву причу сам написала са осам година и од тада сам желела да будем писац.

Фото: Новости архива

* Да ли су ваши читаоци у Америци изненађени због бајколиког начина на који представљате Балкан, зато што су те слике другачије од оних у западним медијима?

- Увек је разочаравајуће сусрести се са општим стереотипима коју неки читаоци који говоре енглески језик имају о Балкану и Балканцима. Али мислим да су читаоци свих националности изненађени кад виде свој одраз у непознатој причи. Роман "Тигрова жена" пун је чудних, невероватних ликова. У њему је детињство престављено као нестала земља. Надам се да је мој роман подстакао читаоце на другачији начин размишљања о људима о којима знамо мало.

* И у другом роману "Унутрашњост", чија је радња смештена у 19. век и на амерички Дивљи запад, назиру се обриси Балкана. Да ли то опет враћате дуг овдашњем наслеђу?

- Апсолутно. "Унутрашњост" је заснована на истинитој причи о америчком "Камел корпсу" и младићима из земаља које је окупирала Турска, који су у Тексас 1857. довели камиле. Роман је мотивисан историјским тренутком познатим као "Засад камила", краткотрајним покушајем довођења дева у Америку. Била сам изненађена када сам чула ову необичну и мало познату причу о Дивљем западу, али и младим гоничима камила, који су дошли из Турске и са ових простора, фасцинирана и дирнута да постоји могућност везе са Балканом. Највише ме је фасцинирало то што руши мит о Западу и ко "припада" Америци.

* Недостаје ли вам Београд?

- Да. Носим јака сећања у себи. Имам много пријатеља у Београду. Лето сам од 2003. најчешће проводила у Београду, док су ми бака и дека били живи. Морам да признам да ми је било много болно да се вратим када су обоје отишли. Планирала сам и ово лето да проведем у Београду, али догодио се вирус корона. Београд ће бити једно од првих места која ћу посетити када путовање поново постане могуће.

СТРАХ ОД СМРТИ

- ПРИЧАЊЕ прича је одувек служило као средство за стварање смисла из хаоса. Посебно ме занимају митови који нам помажу да разумемо сопствену смртност и да је смрт неизбежна - каже позната списатељица, наглашавајући да признаје да се веома плаши смрти. - Мислим да смо захваљујући томе научили да се смејемо и да захваљујући томе настављамо да се радујемо животу. Мит је често диван механизам за разумевање и бављење стварношћу, људи креирају и улепшавају приче да би се лакше изборили у тренуцима великих сукоба. Приче које говоримо сваки дан као анегдоте постају лични митови о нашим животима, хтели то људи да прихвате или не.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације