ИЗМЕЂУ НЕМОГ ПРКОСА И ТИХОГ ОТПОРА: Капитална монографија др Рајке Бошковић о опусу великог вајара Ђорђија Црнчевића (1941- 2013)

ЈОШ у студентиским данима, у свом семинарском раду на факултету, велики вајар Ђорђије Црнчевић (1941-2013) записао је - "цртеж јесте знак Бога у нама". А то схватање појма и значења линије као знака нечег дубљег и суштаственог, карактерисало је од самих почетака тежње овог по свему јединственог уметника чији домети превазилазе нашу средину, сматра историчарка уметности др Рајка Бошковић, чија је капитална монографија посвећена Црнчевићу, на 500 страница, од којих је више од 180 утемељеног истраживачког текста - обележила крај минуле године.

Монографија по Црнчевићи, Фото: Д. Миловановић

- Линија облика, линија као суштина, линија као срж. Линија унутрашње лепоте. Али не у цртежу, већ у скулптури. То није цртеж у камену - као крајпуташи, већ цртеж од камена. Цртеж обликован од камене масе. Каменом "испевана" линија облика у простору. Линија је оно што га опчињава од самог почетка, коју је довео до савршенства у скулптурама "Главе" (било "Главе песника" или "Две главе"), у скулптурама у камену, сводећи уметнички израз на саму бит песничког надахнућа као и стања блискости. У том смислу, може се рећи да је Црнчевићев идеал "линије лепоте" сублим доживљаја, виђења и уметничког израза облика, лика, стања. То није "цртеж у простору" или "опросторени цртеж", већ идеја савршенства линије као израза стања (коначне) спознаје суштине облика, бића - образлаже историчарка и теоретичарка уметности, која је у београдском Музеју саверемене уметности задужена за збирку скулптуре.

У пројекат чији зачеци сежу у 2015. годину, када је организована у МСУБ Црнчевићева ретроспектива, а годину дана потом и у Цетињу у Црногорској галерији "Миодраг Дадо Ђурић", на иницијативу Народног музеја Црне Горе, ауторка је укључила и троје врхунских сниматеља - Сашу Рељића, фотографа МСУБ, као и мр Петра Вујошевића, сликара, и мр Анку Гардашевић, вајарку, професора на Академији умјетности у Требињу.

Foto: Момографија о Ђорђију Црнчевићу, фото Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

- За фотографисање скулптура ангажовани су уметници, јер сматрам да онај који фотографише дело мора пре свега уочити, разумети и ухватити ону врсту дејствености дела коју сам ја као аутор монографије сагледала и коју желим да пренесем, не само речју, него и сликом - образлаже Бошковићева, чији је текст обима које имају готово четири просечне монографије. - У том смислу, моја идеја је била да на лицу места, испред саме скулптуре и у окружењу променљивих светлосних и свих других околности, ја као аутор монографије, и уметник (који фотографише) уочавамо, снимимо и сликом односно фотографијом пренесемо сву лепоту и изражајност скулптура.

Тако је издање "Токови уметничког надахнућа Ђорђија Црнчевића" (МСУБ, Народни музеј ЦГ, Галерија Б2) добио и код нас до сада још невиђен визуелни идентитет, јер су радови документовани из свих могућих углова. Сваки приказује неки њен нови лик и домишљеност облика, и како Бошковићева наглашава, представља дела без раскошног и наметљивог дизајна, а са разумевањем њиховог унутрашњег смисла. Јер, Црнчевићева уметничка бит и "вјерују" - не шљаште.

Фото: Б. Јањић МСУБ

Део монографије су и монументалне скулптуре у јавном простору, које су када је истраживање започето, пре безмало деценију, биле у таквом стању да им им је била неопходна заштита од даљег пропадања.

- У Даниловграду је једна била готово заборављена, остала је да лежи на трави, друга у Порторожу, накривљена и погрешно постављена, а трећа у Сокобањи, угрожена растињем које је скоро сакрило и повећаном влагом и маховином угрожавало сам камен - присећа се ауторка, додајући да је велика помоћ у подухвату спасавања стигла од Црнчевићеве сестричине и наследнице Бориславе Танасковић. - И поред дуготрајних и напорних преговора са надлежним институцијама и одговорним лицима, аргументације о неопходности враћања у првобитно стање и постављања скулптура и на трајни постамент, путовања и одласка на лице места ради утврђивања стања и предузимања свих потребних корака за конзервацију, пројекат је на крају, после три године, 2018 - успео. У све три земље - Србији, Црној Гори и Словенији, све скулптуре су очишћене, конзерваторски третиране, а околни простор сређен. Враћено им је достојанство.

У уметничком опусу Ђорђија Црнчевића се непрестано и неодвојиво, наглашава саговорница, преплићу два приступа, два начина сагледавања и два израза - између идеје немог ужаса и израза тескобе људског постојања, и идеје (немог) пркоса и (тихог) отпора; између стања ужаснутости и стања духовног спокоја:

- Непрестано превирање та два уметничка приступа, две поетике, два стања духа, који се не потиру, нити један другог поништавају, већ, напротив, наизменично се смењујући један другог подстичу, допринело је стварању изузетно садржајног и разноврсног уметничког опуса, који је несумњиво обележио савремену уметничку сцену друге половине 20. и почетка 21. века. Сагледавајући целокупан опус Црнчевића, стиче се утисак да је преовлађујући експресионистички израз не само по бројности дела рађених у том духу него и по времену посвећеном тој врсти израза, који непрекинуто траје у његовом уметничком стваралаштву. Међутим, врхунска остварења уметник је остварио у делима, тачније скулптурама у камену сведених облика, прочишћеног израза и чистоте идеје "бранкушијевог" типа, по којима се сврства у најзначајније уметнике не само српске него и светске савремене уметности.

Солжењицин и сенке

Момографија о Ђорђију Црнчевићу, фото Д. Миловановић

НА корицама монографије, природно, нашло се најзначајније Црнчевићево дело, инспирисано великим руским писцем и дисидентом. И то са задње стране је свих дванаест Солжењицина, а на првој само једна глава, онако како је фотографисана на поставци, објашњава Рајка Бошковић:

-Скулптура је била тако осветљена, да су се са две бочне стране направиле сенке. Дизајнер је разумела моју идеју о песнику који је заблистао у Црнчевићу, али и дубоким, тамним сенкама које су га пратиле. На тој насловној страни се види и однос песника и мрака у њему самом. Заправо, та фотографија, која није прошла никакав „фотошоп“,  приказује суштину читавог његовог опуса. 

Његова максима била је да "уметник нема избора", и од самог почетка се, како тврди Бошковићева, држао тога да је његово да истраје, и то бескомпромисно, одбијајући сваки вид површности, наметљивости, и као човек, и као стваралац. А и сама ауторка монографије, његовим опусом се, као теоретичар, каже, бавила из унутрашње нужности:

- Из свог дубоког унутрашњег осећаја, вредновања и препознавања тог врло разноликог опуса, који је непознат широј публици, пожелела сам да једно дело које је у запећку изнесем на светлост дана и представим у пуној изражајности и лепоти.

А на питање шта би била, уз ову у сваком смислу исцрпну монографију, коначна правда за Ђорђија Црнчевића, Бошковићева одговара:

- Она је на неки начин већ остварена тиме што је његово антологијско дело, али и један од најзначајнијих радова наше модерне и савремене уметности - "12 пута Солжењицин", на моју иницијативу, откупљено за МСУБ. Оно је допуњено и у потпуности представљено на изложби "Аквизиције". За ову скулпторску инсталацију из раних седамдесетих година, која тада, а ни касније, није била представљена у потпуности и на прави начин, свесна његове историјске вредности, као што је то био и сам Црнчевић, његова наследница, упркос понудама колекционара, пристала је да се оно откупи искључиво за МСУБ. Док је Народном музеју Црне Горе, који је откупио, такође капиталну "Главу песника", у камену, дала ауторско право, на одливање дела "12 пута Солжењицин". Јер, када дело уђе у музеј заувек је ушло у историју - закључује саговорница напомињући да је правда за Црнчевића, и то што су захваљујући раду на овој монографији ревитализована и његова монументална дела у јавном простору.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације