НЕПОЗНАТЕ БЕЛЕШКЕ ИЗ “НОТЕСА БОРДО КОРИЦА”: Први пут објављени медитативно-дневнички текстови нашег великог писца

НА шта личимо у овом нашем земном метежу? На створења која је неко виши послао са строгим и замршеним наређењима која треба да изведу на земљи, па после заборавио на њих и наређења која им је издао."

Фото Архива "Новости"

Ово је само једна мисао из "Нотеса бордо корица" који је Иво Андрић исписивао од 1932. до 1937. током службовања у Женеви и Београду и својих путовања. Похрањен у архиву САНУ, "Нотес" је рашчитала и критички приредила Биљана Ђорђевић Мироња, па су тако у новом, 41. броју "Свезака" Задужбине Иве Андрића објављени кратки медитативно-дневнички текстови међу којима је и низ до сада непознатих јавности.

Подсећајући да је ово једна од седам међуратних бележница великог писца Биљана Ђорђевић Мироња за "Новости" каже:

- Послови високог државног службеника у светском административном центру и све живљој балканској престоници Андрићу нису остављали времена за континуиран рад на великим целинама. Но, писац успева да успут и поред различитих обавеза и дужности гради свој медитативни мозаик краћих формално искиданих "знакова", који су се повезивали на вишем, унутрашњем плану тесном везом његовог уметничког бића. Збирка крајпуташа је у наредне четири деценије израсла у пишчев дубоки медитативно-филозофски дневник.

"Нотес" је иначе служио и за бележење и размишљање током читања - знао је да пут до великог дела води преко дела великих писаца и мислилаца - у то време читао је Волтера, Сен-Симона, Гетеа, Готфрида Келера, Франциска де Кеведа, Артура Гобиноа, Анрија де Монтерлана, Пола Морана - слушао је Хендлове оперске арије доживљавајући поједине одломке као материјал за грађење једног од главних ликова у "Травничкој хроници".

Фото Архива "Новости"

У бележници налазимо, указује приређивач, и заметке и разраде пишчевих крунских тема - мост, писање, 1914, жртва, историја, наслеђе, отаџбина, несаница, усамљеност. Ту су и фрагмент за причу "Циркус", текст дугог зрења, неколике пишчеве путописне белешке, затим цртице пословне природе, подсетници за сусрете са пријатељима Вером Стојић, Исидором Секулић и др. трагови о ситним животним склоностима и навикама џентлмена негованог укуса на прагу пете деценије живота, налажење добрих ресторана у пограничним француским градићима, бирање вина одређене бербе и потрага за посебном врстом дувана... што представља нежно ткиво за допуну пишчеве биографије.

Фото ЗИА

"У бележницама је мој потрошни материјал", говорио је Андрић доцније, "ја се одатле снабдевам кад год ми шта затреба. Тај торбак никад не сме бити празан, јер ја много читам, а споро пишем".

- Са својим свескама, које је назвао према величини и боји корица, развио је једну врсту органске стваралачке везе: имао их је безмало увек уза се и због насушне потребе да се изрази одмах "када га прсти засврбе", како би мисао забележио у тренутку настанка, са свим соковима који је чине непоновљивом, и зато што је веровао да је "читање без бележења једнако читању на једно око". Поједине фрагменте који су сада први пут објављени, писац није унео у рукопис "Знакова поред пута" сматрајући их, вероватно, исувише аутобиографским и интимистичким, или можда недовољно развијеним у тренутку записивања.

Иначе, Андрић је "Нотес" почео да исписује на прагу пете деценије живота, у време када је почео да се привикава на боравак у Женеви, где је био постављен за заменика делегата у Сталној делегацији при Друштву народа. Маја 1934. унапређен је за саветника Министарства иностраних послова Краљевине Југославије, вратио се у Београд, становао у хотелу "Ексцелзиор", где је наставио да исписује своја размишљања и запажања. У Дижону је 13. фебруара 1932. записао:

"У вечном разрачунавању са самим собом, тако ми се често дешава да легнем забринут и устанем измучен, да ми је то највећа брига и главни страх и да никад и не помишљам на другу неку опасност и другог противника осим самога себе. Тако, ма где био, никад не затварам врата ноћу, у хотелским собама. Никад и не помислим да би то могло бити опасно. Напротив, понекад ми се чини као да би кроз та незакључана врата могао доћи неки пријатељ, нешто као олакшање."

Фото Архива "Новости"

Годину дана касније у Београду Андрић је забележио:

"Ведра ноћ са ветром који (мора да је) много јачи у висинама. У ваздуху и земљи осећа се струјање које се преноси и на мене. Сви смо ношени истим замахом.

У овај касни ноћни сат, највећа је сласт: не спавати. Бити овако будан. Бити захваћен неким великим плаховитим покретом коме не знам ни сврхе ни циља. Мора да се у оваквим тренуцима нагло стари и примиче смрти, али у исто време чини ми се да у мени сазрева надземаљском лакоћом моје земаљско дело, још без имена и облика као неоткривено море које се већ наслућује."

Из марта 1934. године су и ове речи српског нобеловца:

"Сваке ноћи, већ годинама, док улазим у кућу и палим светлост у предсобљу, ја бацам поглед на мали сто са послужавником за писма, поглед пун стрепње, наде и ишчекивања шта може бити, и откуд може доћи у то доба ноћи? Каква вест и од кога? Али ја одувек и неизлечиво очекујем ту поруку која не стиже, и са сваком ноћи моја нада бива малко мања и моја самоћа већа."

Септембра исте године у "Бележници" је остало и ово:

"Не знам поуздано, али ми се чини да се у мени, и око мене, велики обрачуни врше увек некако у јесен.

Биљана Ђорђевић Мироња, Фото Приватна архива

Зађе сунце немилосрдно брзо и са њим као да ме моја рођена крв оставља, а прати је угушен јаук, запомагање које се не чује.

Тада се појавише, у непрегледном мноштву, свуда око мене, сва издајства, сви пропусти, сва неверства, све увреде, сва дуговања, све неблаговремености, све затаје, све кукавички испуштене среће, све бедно проигране могућности. Роје се и укрштавају једно време. А сада стоје унедоглед око мене, неме и непомичне, као покисле вране по раскаљаним браздама."

Вишеструко је занимљиво размишљање великана од 19. јануара. 1936:

"Из онога столећа које се завршило 1914. године, мој нараштај, књижевни, пренео је у овај нови век једну карактеристичну слабост лакомисленог и површног столећа пре Великог рата. Немамо стрпљења ни храбрости да чекамо да једна мисао сазри у нама ни да једно дело дође до свог коначног облика. Као деца, трчимо пред остали свет са сваком стварчицом коју нађемо поред пута. Не сабијамо ткиво него навлачимо шарене конце пред очима оних од којих очекујемо да нас разумеју и да нам се диве.

Бојим се да ће нас у будућности по томе распознавати међу нараштајима и да ће нам то остати као обележје."

- Поводом забележака које остају иза славних аутора, ваља се сетити и Андрићевог есеја о Виктору Игоу, иза кога је такође остала обимна рукописна заоставштина знатно касније приређена. Иако, бележи Андрић, "знамо да нова грађа не мења ништа у поимању њихове величине, страст сакупљача и љубитеља књижевности не мирује док не претури и последњу преосталу хартијицу и не објави и последњу реч и потез пера вољеног писца" - закључује Биљана Ђорђевић Мироња.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

КАД ЈЕ ГРАДСКА БАНДА СВИРАЛА ПО ВАРОШИ: "Новости" истражују како се дочекивала "најлуђа ноћ" у старом Београду

31. 12. 2024. у 07:00

Додатак Култура

0 4

УМЕТЕ ЛИ ДА СЕ ИГРАТЕ: Радовић, Бећковић и Црнчевић на некадашњим "црвеним страницама" Недељних “Новости”

01. 01. 2025. у 15:00

Додатак Култура

0 2

ВЕК БЕОГРАДСКЕ ЛЕПОТИЦЕ: Заборављена историја зграде Врачарске задруге у Крунској улици коју је основала породица Вељковић

26. 12. 2024. у 08:00

Додатак Култура

0 0

ЧАРОБНИЦА НАШЕ СЦЕНЕ: На вест о награди "Радивоје Лола Ђукић" за Љиљану Стјепановић

25. 12. 2024. у 16:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације