ДАДО СЕ ВРАЋА У БЕОГРАД: До сада невиђена ретроспектива Миодрага Ђурића, са више од 50 радова, у Галерији САНУ

МИСЛИМ да ме природа на крају крајева фасцинира јер нам је током нашег живота дато да је видимо. Сваки пут, мислим, када видимо нешто лепо у природи, осетимо сопствену смрт. То је та изванредна димензија...

Дадо, 1985. Фото Доминго Ђурић

Овако је говорио сликарски великан Миодраг Дадо Ђурић (1933- 2010) који је оставио неизбрисив траг на светској, европској и југословенској сцени, али и у ликовном животу Београда, одакле је кренуо у свет, и коме ће се, својим делима, вратити наредне суботе, изложбом у Галерији САНУ. Аутор ретроспективе, каква му до сада још није приређена у српској престоници, са више од 50 радова из музејских и приватних колекција, од којих многа нису виђена у јавности, је његова ћерка Амарант Зидон.

Поставка названа "Дадо: Историја природе 1953 - 2000", коју заједнички приређују Галерија САНУ, Фондација "Плаво" и Фондација "За српски народ и државу", свечано ће бити отворена, у 18 часова, а прате је богато опремљен каталог и монографија. Обухватиће његово стваралаштво, од београдског периода и слике "Марко Челебоновић и совац", преко рада у Француској и излагања у САД, до позних дела.

- Сачувати наслеђе уметника попут Дада није лак задатак. Када размишљам о томе, готово петнаест година након његове смрти, схватам колико сам, као и сва његова деца, благословена што сам била готово укључена у његов свакодневни процес стварања, а уметност и живот су за њега били једно - објашњава у каталогу Амарант Зидон.

Фото Маржу, серија Зле мале девојчице, збирка породице Крстоношић

Када је, како каже, 2015. године дошла у Београд на позив Николе Стојчевића, из Фондације "Плаво", да присуствује отварању Дадове изложбе у Хексалаб Галерији, била је задивљена разноликошћу и квалитетом дела у српским колекцијама:

- Била је изложена The Bambla , једна од мојих омиљених слика из Буфон периода, као и "Заљубљени ђаво", ремек-дело из 1980-их. Током наредне деценије све више драгоцених дела долазило је у Србију захваљујући посвећеним и страственим колекционарима, посебно путем аукција Данијела Кордијеа у аукцијској кући "Сотби". Сасвим природно, када се Дадов рад у Београду током 1950-их схвати као његов кључни период.

Али, сматра Амарант Зидон, управо тај период није довољно документован, а до сада није пронађена ниједна фотографија његове класе на Академији ликовних уметности:

- Ова прва велика ретроспектива његових слика организована у Галерији САНУ чини се као још један поклон и полазна тачка за друге велике пројекте - јер је уметност мог оца данас савременија и значајнија него икада. Развијање наративне линије ове изложбе и двеју публикација које је прате било је узбудљиво искуство. Имам утисак да радови који су овде окупљени пружају увид дубоко у царство "великог неконформистe у историји уметности", да цитирам израз Катрин Миje, јер показују континуирану ревитализацију уметника који никада није бирао лакши пут и понављао самог себе - закључује у каталогу ћерка Дада Ђурића.

Фото Омаж Фалстрому, 1976, Збирка Банићевић

А из њеног обимног и темељног текста у монографији, који обухвата читав сликарев уметнички и животни пут (издавачи су Фондација "Плаво" и Фондација "За српски народ и државу"), сазнаје се да се млади Миодраг Ђурић, познат као Дадо (надимак из милоште му је дала мајка), око 1952. настанио у поткровљу у Страхињића Бана у Београду. Живео је код своје тетке по мајци Вукице Милошевић, зване Вуле, и већ је био у сукобу:

- Прекинуо је са социјалистичким реализмом који су покушали да му наметну у Уметничкој школи у Херцег Новом, где је предавао његов ујак по мајци Мирко Кујачић, који га је примио убрзо након смрти мајке, у јануару 1945. ("Ујак ми је опалио шамар пред ученицима јер је сматрао да радим декадентне ствари"). Био је одушевљен немачким експресионистима, пре свега Емилом Нолдеом. Са својим колегом Урошем Тошковићем, који је такође боравио у Београду у том периоду, већ је сматран маргиналцем црногорске уметничке школе.

Те прве студентске године, како сведочи његова ћерка, упамтио је као време страшних оскудица:

- Дадо није само често говорио о глади већ је и више пута признао да мрзи град. Без икаквих материјалних средстава, већ тада је почео да користи импровизоване материјале, предмете са отпада, па чак и да поново користи већ постојеће радове... Он црта на полеђини архитектонских цртежа, које му доноси најближи рођак, Тупа (Вукота) Вукотић, с којим дели своје авантуре као млади маргиналац; префарбава платна свог ујака Мирка Кујачића, који је такође користио поткровље као атеље претходних година. Његов отац Ранко Ђурић шаље му платна од материјала за душеке, које је добио у болници у Цетињу где је радио као болничар, на којима ће бити насликана два ремек-дела, "Бициклиста" и "Богородица".

И ту је, истиче Амарант Зидон, настао процес формирања јединственог уметника, са сопственим изразом и стилом. Подстицао га је професор Марко Челебоновић, који му је омогућио одлазак у Париз лета 1956. И ту у граду светлости овај рођени Цетињанин, досегао је висине као ни један ликовни аутор са ових простора, пре и после њега.

- Заправо, једино право ремек-дело је светлост - говорио је Дадо Ђурић. - Покушавам у атељеу да пронађем светлост како би слика на којој радим могла да живи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације