ТВ КРИТИКА: Службена верзија

ДВА дана после атентата на Зорана Ђинђића лондонски „Гардијан“ знао је све: и ко стоји иза убиства српског премијера и из којих побуда и колика је мржња народа према Ђинђићу, чак и ко је повукао ороз!

Фото: Принтсцреен/РТС/Приватна архива

Чујмо га: „Велика је вероватноћа да је у питању операција из подземља и да су Ђинђића сустигле његове везе са организованим криминалом... Има много људи у Србији који би драге воље повукли обарач“ (Neil Clark, The Guardian, 14. март 2003). „Приликом своје скорашње посете Београду остао сам запањен не само нивоом економских тешкоћа“ пише дотични Кларк, „него и мржњом готово свих које сам срео према премијеру, чији је рејтинг претходно пао испод 10%“.

Удаљеност од редакције „Гардијана“ до седишта британске тајне службе МИ6 није велика, али да се баш оволико поклопе њихова предвиђања у погледу зле судбе српског премијера мало ко је очекивао после славопојки српском „шампиону демократије“. Прелазећи преко западљачког одушевљења Ђинђићем, цитата Буша о његовом „снажном вођству“ и Блера о „реформатору Србије“, тај Кларк одмах истиче нешто дијаметрално супротно: „Упркос западним хвалоспевима, неће много људи у Србији жалити за Ђинђићем. За велику већину Срба он ће остати квислинг који се обогатио распродајом своје земље оним који су је немилосрдно напали неколико година раније“. Испаде одједном да су сви у Србији мрзели ову „омражену западну марионету“, како гласи поднаслов овог текста и да су се они, који су већ „били виђени“ као починиоци освете, нашли на потерници још исте вечери после извршеног злодела, отприлике онако како је лондонски лист предвидео и описао. Из свега овога следи и модел атентата више пута примењен у пракси „false flag“ усмрћења непожељних политичких лидера. И шта ће сад ту детаљна и непристрасна истрага? Службени наратив склопљен је већ у тренутку одобрења „лондонског текста“, који наводи „да постоје докази“ о делатности „тајних група које је контролисао Ђинђић“.

Све остало се може наћи у „службеној верзији“ од које је и сачињена ова телевизијска серија. Невоља је у томе што су фикционални садржај и уметничка слобода, на коју се позивају аутори и сценаристи ове серије, много осетљивији и далеко прозорљивији фактори него што је суви правнички наратив, од кога се,уосталом, и не очекује да „попуни баш сваку рупу“. Овде се „службена верзија“ ничим не доводи у питање, а драматургија садржи три измишљене и међусобно преплетене линије, које би требало да је обуку у жанровско рухо: „политички трилер“ обојен симпатијама и антипатијама.

Прва о енергичној и растрзаној новинарки која више за свој рачун него за медијум за који ради (често и „уз нос“ истом) и којој је дража истина, друга је о „обичном“ полицијском тандему инспектора у коме ће доћи до „пуцања“, па ће један убити другог и трећа о малом криминалцу Урошу који ће се наћи у вртлогу обрачуна великих шаржи и на крају постати „арханђел гаравог лица“, све то у мрачном кримогеном амбијенту на корак до званичних кругова државне безбедности, владе и политичког руководства. Много је конфузије у овој скривалици, тешко се прате уплетени токови, али се и сценарио и режија пречесто саплићу у недореченостима и нерешеним скривалицама „Сабље“, што додатно компликују невешто изведени временски скокови у радњи.

Са становишта гледаоца који није искусио „Сабљу“ или који уопште није упознат са координатама времена, места и протагониста ове радње, неће се распознавати ни „игра“ ни „протвигра“, а личности „из живота“ често ће се сводити на стереотипе. Где год се укаже „рупа“ избиће на површину сасвим произвољна политичка инсинуација у духу „политичке коректности“ („немој погрешно да ме разумеш“) што изгледа да прати овај креативни тим од почетка до самог краја у тој мери, да осим политичке коректности на крају и не остаје ишта друго. Заплетени кругови нису разрешени, мотивације су слабе или непостојеће, не виде се и даље главни узроци, много ствари је некако забашурено, само убиство траљаво је реконструисано, докази су замагљени или их уопште нема. Остаје утисак да је „Гардијан“ био у праву и да је дао исправну оцену: Ђинђић је био сам крив за своју смрт, превише је дуговао тајним центрима моћи у земљи и међусобно закрвљеним криминалним групама овде и у иностранству (Црној Гори, Хрватској...). Ко с ђаволом тикве сади...

Према инсинуацијама „новинарке Данице“ (иначе, јако подвучених „жутим“), ту није расветљена „кобна улога налогодаваца“ из Коштуничиног окружења, министра полиције Јочића (обојици је остало само да немо прате ову ујдурму, Јочић из инвалидских колица, Коштуница из политичке пензије), потпуно су занемарене улоге кључних актера „Чеде“ и „Бебе“ (њих једва и да има у причи), нема ни трага од Веруовићеве исповести у кључној књизи „Трећи метак“ (2014) али највише жуља претерана криминализација самог Ђинђића, на којој се инсистира у „лондонском наративу“, који је настао истог секунда кад је српски премијер почео да смета својим дојучерашњим налогдавцима и спонзорима са Запада после интервјуа чикашком радију и „Зидојче цајтунгу“ у којима је Ђинђић тражио „Косово и Републику Српску сад и одмах“. Шест дана пре атентата (21. фебруара 2003) објављен је и у нашем листу интервју у коме Ђинђић, између осталог, каже: „На дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Прва ствар је да Срби добију статус конститутивног народа, а не националне мањине на Косову и Метохији“. Био је то неочекивани шок за све њих, а ни њиховим тајним службама то није могло промаћи. Атентат је уследио у најкраћем могућем року и такви захтеви се више нису понављали.

Није ствар филмске критике да се уопште меша у послове истражних органа и правосуђа нити да се одвише бави скривеном политичком позадином пресуђених злочина. Али, ако те ствари очигледно шкоде драматургији и режији, онда се то не може изоставити из укупног утиска о приказаном драмском производу, који би требало да буде у неком складу са јавним интересом. Много је тих „зашто“ и „како“ на које није одговорено, много „рупа“, много недоумица, чак и странпутица, које могу побудити сумњу у одрживост „званичне верзије“, али време ће лековито утицати на причу, која једног дана може изгледати и сасвим другачије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације