Култура

УСУД ГРАНИЦА ОБЛИКУЈЕ И НАШ КАРАКТЕР: Мирко Демић, књижевник

Драган Богутовић

24. 11. 2024. у 05:00

ПОСЛЕ дугих преговора између представника две завађене царевине, аустријске и отоманске, у Сремским Карловцима је 1692. године склопљен мир и одређене границе. Том догађају и бурним збивањима око њега посвећен је изузетно динамичан, узбудљив и читљив роман "Небеска диванхана" Мирка Демића (1964), у издању "Лагуне".

УСУД ГРАНИЦА ОБЛИКУЈЕ И НАШ КАРАКТЕР: Мирко Демић, књижевник

Прича је дата из визуре шест особа, шест сведока, а први је Немац, секретар грофа Луиђија Фердинанда Марсиљија, пустолова и научника, предводника аустријске комисије за границе. Следи прича жене која је као крајишка девојка завршила у приватном борделу аустријског команданта града Карловца, затим писара Рами Мехмед-паше, другог човека Отоманске империје и великог песника, а затим неименованог пишчевог претка који је био стражар на једном од граничних чардака. Пети приповедач је тајновити преводилац који своје услуге пружа обема странама, а шести верни пратилац чувеног крајишког бунтовника и одметника Хасан-аге Пећког.

Уз њихова казивања пред читаоцима се отварају и друге теме као што су шпијунажа и пљачка културног наслеђа, почеци географије и картографије на овим просторима, долазак кафе у Европу, као и тегобни животи обичних људи са обе стране границе.

Романописац, приповедач, есејиста и драмски писац Демић је добио низ престижних награда међу којима су Андрићева, "Дејан Медаковић", "Меша Селимовић" (за роман "Ћутања из горе"), "Бранислав Нушић". Рођен у Горњем Класнићу код Глине, школовао се у Карловцу и Београду, а од 1995. живи у Крагујевцу где је био директор Народне библиотеке "Вук Караџић". Сада је уредник издавачке делатности.

Шта је био почетни подстицај за ову изузетну причу о једном давном времену?

- Рођен сам у близини границе која је некад раздвајала отоманску и аустријску царевину, а која је остала све до данас, да на сличан начин раздваја "просвећену" Европу и мрачни Балкан, што ме наводи на слутњу како су ти подстицаји и предодређеност за ову тему зачети још у првим данима свесног живота. У мојој визури граница је име несреће и судбинско одређење, усуд и проклетство, кошмар и избављење. Неретко ми се чини да је и име за распеће и умирање, па прижељкујем да се суптилнијем читаоцу мог романа укаже и као место бар поетског вакрснућа. Мимо тога, уверен сам да је том свету граница обликовала карактер и менталитет, дајући му специфичну мисаоност и осећајност.

У оваквим романима читаоце увек занима који су догађаји и личности аутентични?

- Писац прижељкује да створи убедљиве ликове у чије "стварно" постојање читалац неће посумњати. У "Небеској диванхани" већина ликова са именом и презименом је доиста постојала, али њихови поступци, осећања и мисли су моја креација. Као што је лик далеког претка, чувара чардака на Војној граници, збир више њих, тако је и крајишка девојка, отета и одведена у карловачки харем, плод моје имагинације, али ослоњена на стварне документе и догађаје, прикупљене са разних страна и из различитих извора. Истина је да је харем постојао у Карловцу и да су крајишке девојке одвођене у њега, а после препуштане својој невеселој судбини. Такође, поједини од шест наратора су измишљени, али не и њихови господари о којима сведоче.

Због чега сте се одлучили да роман дате кроз визуре неколико ликова?

- Пошто је граница и живот на њој и око ње доминантан мотив већине мојих прича, било је логично да се посматра са обе стране. Писце, а верујем и читаоце, занима и оно "што је било после" или "шта постоји са друге стране", како физичке границе, тако и са оне стране разума, љубави, мржње, као и живота. Од тог љубопитства, верујем, књижевност живи.

Поред тога, у мом роману постоје и сведоци чију страну не можемо одгонетнути, они, дакле, који покушавају да буду неутрални приликом описа догађаја или доношења судова, што читаоцу сугерише да су такви, можда, и ближи истини.

Међу главним личностима је и ваш предак. Шта сте успели да сазнате о њему?

- Личност мог претка је сублимисана од више њих, јер је обавеза чувања границе трајала непуна два века. Он је мешавина оног што сам сазнавао усменим предањем, али и мноштвом писаних извора о начину живота граничара. У тај профил уткана су лична промишљања, као и покушаји да наслутим његова веровања и заблуде, страхове и слутње, радости и туге имагинарног претка.

У три мандата сте били директор Народне библиотеке у Крагујевцу. Какав је ваш увид: да ли у овим убрзаним временима са новим технологијама пада интересовање за књигу?

- Из године у годину очигледан је пад интересовања за књигу као носиоца информација, али, срећом не и за читањем. До прецизнијег одговора долазимо уколико се запитамо - шта се чита. То не зависи само од степена технолошког напретка, већ и од образовног система, који све мање стимулише читање квалитетног штива. На страну чињеница да читање и промишљање о прочитаном одавно није ствар престижа и саставни део интелектуалне глади, како за новим сазнањима тако и за целокупном осећајношћу. Феномен читања постао је сложенији откако је укинута разлика, да се послужим Десничином поделом, између примењене књижевности и књижевности са уметничким претензијама, што је, разуме се, планетарни тренд. Данас је све књижевност и свако је књижевник, па је и зналцима изазовно сналажење у таквим кучинама.

Имају ли издавачи и библиотекари, односно књига довољну подршку државних институција?

- Не памтим време када је та подршка била истинско и систематско опредељење. Смењују се неуспешни модели, чине се недовољно промишљени и доследни покушаји, а и они без координације свих заинтересованих карика у том сложеном ланцу. Довољно је илустративан пример несрећна кампања откупа књига за библиотеке током последњих година, што је тек један од инструмената спровођења културне политике, чију идеју и физиономију, уз сав напор, још увек не препознајем. Неразумевање важности књиге и свих оних који послују око ње једнако је распоређено како на државном нивоу, тако и у локалним самоуправама, тако да свака страна кривицу сваљује на ону другу. Проблем никад није у нама, већ негде другде.

Приредили сте књиге скрајнутих аутора попут Милана Будисављевића, Милана Прибићевића, Станислава Кракова, Десимира Благојевића. Који су разлози што су ови и неки други писци ван интересовања не само читалаца него и критичара?

- Иако је сваки од њих прича за себе, заједничко им је да је спрам њихових личности, а посредно и дела, по инерцији створен одијум, мотивисан бројним, искључиво вануметничким разлозима. Било да је реч о њиховој посвећености образовању (у случају Милана Будисављевића, дугогодишњег управитеља Богословског конвикта у Сремским Карловцима); или је ратничка и политичка слава наткрилила књижевну (Милан Прибићевић); или је "држање" током Другог светског рата елиминисало Станислава Кракова на пола века из наше културе, док је у случају Десимира Благојевића неколико објављених песама током окупације његово изузетно песништво одгурнуло у други план, а рукописну оставштину због немара оставило ван домашаја јавности. Уз све то, не треба сметнути са ума ни нашу склоност да робујемо једном донесеној оцени или осуди, као и пословичној лењости због које избегавамо да преиспитујемо бивше учеснике и појаве, па и оне - књижевне.

Архаични изрази

Користили сте мање познате речи и изразе, због чега сте дали речник на крају књиге.

- Сваки од мојих шест наратора долази из различитих културних и цивилизацијских средина, па је отуда и њихов вокабулар морао бити различит. Морам признати да идеја о Речнику мање познатих речи и израза није моја, већ моје уреднице, са којом сам се сложио, верујући да је мотивисана жељом да данашњем читаоцу олакша разумевање текста.