ПОТОМЦИМА ЈЕ ОСТАВИО ЉУБАВ: Пола века од смрти великог италијанског глумца и режисера Виторија де Сике (1901 - 1974)

У ПАРИСКОЈ клиници, тихо у сну, преминуо је пре пола века један од највећих синеаста 20. столећа - Виторио де Сика. Отишао је у 73. години човек који је преокренуо светску кинематографију, замењујући "дотадашњу лаковану параду снова грубом, јасном и жестоком бојом реалности и човекове свакодневице"...

фото Профимедија

Као један од најузбудљивијих стваралаца (и утемељивача) италијанског неореализма на велико платно извео је радничку класу, понижене и увређене, њихов живот у сиромашним четвртима и двориштима пуним дечје граје. Творац антологијских остварења, добитник четири Оскара, оставио је за собом ремек-дела не марећи за њихов комерцијални успех. "Чистачи ципела", "Крадљивци бицикла", "Умберто Д" - само су неки од бесмртних наслова филмског мага.

Рођен је 7. јула 1901. у Сору. Основну школу похађао је у Напуљу, али се породица убрзо преселила у Фиренцу, потом у Рим. Тек када је његов отац напустио службу у банци и почео да се бави осигурањем, могли су себи да приуште мало богатији живот.

- Многи су веровали да сам филмом "Умберто Д" желео да прикажем оца, али то није истина - причао је неким поводом славни редитељ. - Ипак, кад сам правио овај филм уносио сам сву своју љубав према њему. Сећао сам се његове мале плате, његовог достојанственог понашања, свих одрицања...

У Риму је Де Сика почео да учи музику и пева у црквеном хору. Његов леп глас је био запажен (али не задуго), јер је у малом црквеном позоришту добио улогу Светог Терћизија. Нажалост, благостање није дуго трајало. Отац је упао у финасијске невоље уочи Првог светског рата. Виторио је завршио трговачку академију да помогне породици, ипак, убрзо му је судбина променила животни правац.

фото Профимедија

Случајни сусрет с другом из војске одвео га је у познату трупу Татјане Павлове и већ на саму "појаву" добио је одговор "примљени сте". Прва улога собара била је у комедији "Љубавни сан" и задатак да у последњој сцени дода шешир главном глумцу. Отац се помирио да од Виторија никад неће бити књиговођа, подржао је његову одлуку да се посвети уметности и од мале зараде куповао је карте пријатељима да га виде на сцени.

- Оно је мој син! Гледајте како маестрално додаје шешир - могло се чути из мрака позоришне сале.

Из трупе Павлове прешао је у трупу Тофано - Алмиранте - Рисоне, која је углавном изводила Пиранделова дела. Тих година оженио се са Ђудитом Рисоне (једном од власница трупе), али су све теже опстајали са репертоаром док нису почели да изводе мјузикле. После сусрета са Мариом Камеринијем постао је филмски глумац. Имао је толико мршаво лице да му је Камерини стављао вату у уста. Никада о себи, ни као глумцу и редитељу, није говорио. Ипак, једном приликом је изјавио:

- Свесно правим компромисе са самим собом и играм чак у комедијама које ми се не допадају, само да бих стекао новац који ми омогућава да будем независан и режирам филмове који ми леже на срцу.

Иако религиозан (уосталом, и "каријеру" је почео у црквеном хору) престао је да иде у цркву 1932. године када је пожелео да одржи скромну мису за преминулог оца и рекао да нема новца. Добио је одговор да ако нема пара, нема ни мисе...

Пресудан моменат у Де Сикиној каријери био је случајни сусрет са пријатељем Робертом Роселинијем. На питање шта ради, Виторио је рекао да тражи новац како би снимио филм о деци. Познати редитељ му је узвратио да управо чека извесну госпођу која би хтела да финансира његов филм и несебично сугерисао да и Виторио затражи помоћ. Тако су настали Де Сикини "Чистачи ципела" и Роселинијев "Рим, отворени град", а родио се - неореализам.

фото Профимедија

Да су постојали компромиси које је хтео, али и они које није правио ни по коју цену је прича о "Крадљивцима бицикла". Познати амерички продуцент Дејвид Селзник захтевао је да у овом филму игра Кери Грант. Одлучно је одбио и ту улогу поверио Умберту Мађоранију, раднику фабрике "Бреда". Због таквог става намучио се да скупи новац, али никада није зажалио.

Још један судбоносан сусрет десио се Де Сики, овог пута, у приватном животу. Са супругом Ђудитом имао је ћерку Еми и складан брак када је срео шпанску глумицу Марију Меркадер. Желео је по сваку цену да је ангажује у филму "Гарибалдинац" (1941) и почео да јој се удвара упркос чињеници да је била млађа осамнаест година. Мада ју је освојио, до краја живота остао је везан за Ђудиту.

Са Маријом је добио сина Мануела 1949,потом и Кристијана 1951. године. У то доба снимио је још један славан филм ("Чудо у Милану"), а слободно време и даље је делио између - две жене. После неколико година оженио се с Маријом у Мексику. Иако у Италији развод још није био дозвољен, ипак, синови су добили очево презиме. Де Сика је морао да стекне француско држављанство да би се још једном оженио Маријом (1968), а кум на венчању био је Роберто Роселини. Тек три године касније званично се развео са Ђудитом, али су остали блиски до краја живота.

Са ангажованим филмовима Де Сика почео је три године после свог редитељског дебија ("Скерлетне руже"), када је снимио "Деца нас гледају". Али, велики преокрет десио се тек пошто је почео сарадњу са писцем Чезаром Саватинијем. Заједнички првенац "Чистачи ципела" 1946. донео му је Оскара, као прво страно остварење које је добило ову награду. Иначе, уз Роселинијеве филмове "Паиза" и "Рим, отворени град" настао је процват италијанске кинематографије и неореализам, који је "печатиран" две године касније са Де Сикиним "Крадљивцима бицикла" и још једним Оскаром. После филма "Чудо у Милану" критичари су га напали да је левичар, на шта је он одговорио:

фото Профимедија

- Филм је у ствари бајка, бајка о сиромашнима. Свет је пун сиромашних људи и богатих егоиста. И на чијој страни ја сада треба да будем?

Упркос успеху, није веровао да неореализам може да било шта промени. "Људи се не мењају", говорио је, "то је била моја велика илузија"... Са филмом "Напуљско злато" почела је плодна сарадња и велико пријатељство са Софијом Лорен, а потоњи "Ћоћара" 1960. донео је овој глумици Оскара. Уследили су "Заточеници из Алтоне", "Јуче, данас, сутра" (1963) и поново Оскар, а исто признање добио је и за "Врт Финци - Континија". Све у свему, де Сика је играо у више од сто филмова, а режирао их је тридесетак:

- Водио сам битку против одсутности људске солидарности, против индиферентности друштва према патњи. То је реч у прилог сиромашних и нерећних, а то се једнако може изразити и у комедији и у трагедији.

Уз уметнички, красио га је и особити лични стил. Носио је само капуте од камилхара. Искључиво беле кошуље, никада без кравате - добар укус одражавао се у свему што је радио. Увек приступачан и непосредан, са свима на "ти" и без повишеног тона на напорним снимањима.

Умро је 13. новембра 1974. у Паризу. Само неколико дана раније боравио је у Шпанији као гост тамошње кинотеке. Две године је боловао од рака на плућима, а да то није знао. После операције у Женеви супруга Марија га је уверила да се ради о безазленој интервенцији, чувајући тајну и од свих других. Трудила се да ништа не поремети његов урођени оптимизам, па се до последњег дана припремао за екранизацију Денунцијевих "Прича из Пескаре". Обе супруге су са тугом говориле о његовом одласку, уједињене у болу. Али страх од смрти, упркос Маријиним напорима, почео је још од интервенције у Женеви:

- Први пут после операције осетио сам да ми прети опасност. Презирем смрт, мада сам већ доста стар. И плашим се, као сви стари људи. Карактер ми се изменио. Човек се роди, бори се узалуд, пати узалуд, и мрзи, да би на крају завршио као и сви остали. Ипак, пре него што заклопим очи желим да кажем својој деци оно што је мени мој отац говорио: "Не остављам вам ништа, не остављам вам имање, већ само љубав међу вама. Мој отац је био у праву. Та помисао ме теши".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације