Култура

ТВ КРИТИКА: У пожару светова

Пише Божидар Зечевић

03. 11. 2024. у 13:24

ТЕШКО је било направити биографску покретну слику о највећем српском писцу ХХ века.

Није било ни особито узбудљиво ово предузеће: Андрићев живот није давао повода за неку особиту драму јер је писац био смирен, повучен и пун обзира, усидрен у неку нарочиту стабилност која тежи потпуној равнотежи у свету који је био све само не уравнотежен. И кад је био млад Андрић је деловао као стари мандарин или песник Моро Ипо из његове младалачке "Јапанске приче". Јавне догађаје пратио је са учтивом пажњом и у њима учествовао колико би сам одредио. Упркос страшној, често смртоносној матици ХХ века, стрпљиво је градио своју харизму. Био је то живот "у пожару светова" каже Андрићев полуколонијални немачки биограф Михаел Мартенс описујући, међутим, прилично верно судбину писца. Биограф парафразира самог Андрића ("Жена на камену") када каже "Сагорети без остатка, изгубити се у општем пожару светова као ватра у ватри". А ипак, далеко о тога да је Андрић сагорео у овом светском огњу или нестао у његовом пламену.

Напротив, додао му је још живе ватре као писац, клонећи се, колико је могао, погубних страсти свог доба. То и јесте неминовни парадокс када је у питању природа Андрићева.

Наизглед сасвим повучен победио је у игри која је самлела многе велике играче. Мора се признати: мајсторски. За свој велики тријумф платио је, без роптања, високу цену.

Али са доње стране, испод те заштитне опне, није владао никакав мир. Сударале су се тамо опаке страсти једног немогућег поднебља, тамног вилајета у коме је рођен, одрастао и одатле се узнео у вечност. Како би иначе преживео и нама пренео трагедију и сумрак нашег века, што је једино и важно, јер све ионако пролази и пропада. "И то ће проћи", каже се у једној његовој новели, све ће нестати и поништити сваки смисао ако се не читају сви они поетски знакови поред пута које писац бележи и спаја у поетски отисак једне пробуђене савести, што нам, истовремено, открива и основни смисао Андрићевог дела.

Његови извори били су босански лонци и сав балкански караказан, али је уток трагедија европског човека ХХ века и зато је, сматра, Волфганг Шнајдер, Андрић писац европског кова, како, уосталом и разумева наведену Мартенсову метафору. Та европска размера додаје нарочит пигмент сваком Андрићевом штиву и то је Запад успео да прочита и вреднује, упркос размахнутом европејству наших провинцијских "западњака" и свих могућих европских трагичара, којима је Андрић био окружен и над којима је успео да се узвиси.

Нарочито над Крлежом, који је киптео зеленом мржњом (Винавер) и хушкао свог свемоћног газду против Андрића, али није могао ништа осим да му, онако, баш еуропејски, псује мајку хрватску и потура лажну биографију у својој преплаћеној (назови)енциклопедији, која је, на крају, завршила на депонији секундарних сировина. И то је, срећом, прошло.

Уопште, цео живот Андрићев пратиле су сличне пикантерије и говоркања, интриге и подметања, над којима је једва успео да се одржи. Ружна књига би се могла сачинити од таквих апокрифа. Европски књижевни магнат, који је једини познавао и Принципа и Хитлера и Омер-пашу и Гоју о јаду се тешком забавио са својом средином, завишћу и сплеткама, па и насртајима на његов приватни живот, од којих није остала имуна ни тв серија коју смо, само из поштовања према великом писцу, одгледали до краја. Аутор (или аутори?) серије није успео да разгрне ово жбуње поред Андрићевог пута. Често је баш од њега стварао свој малокрвни игроказ који је чинио главно ткиво ове разгледнице. Уместо да данашњем младом гледаоцу покажу шта је битно и непролазно у Андрићевм делу, куда сежу стварни корени једне моћне литературе, зашто је значајно што се сретао и са Пикасом и са Герингом, шта се не сме изоставити од свих његових трагова, дакле да осмисле некакву културно-историјску фикционалну целину, због чега се, ваљда, и правила ова серија, ти "аутори" су нам понудили низ ефемерида, анегдота, скечева из Андрићевог наводног живота, проверених или већим делом узетих здраво за готово, који сваки за себе, немају нарочитог значаја. Понекад све то делује као серија клипова из неког необичног тик-тока. То је овећи, анемични мозаик, где се неуко спајају разна времена и епохе у покушају да се сачини колаж једног важног живота. Све је ту равно, углавном без емоције; глумци изађу, изговоре шта им је написано и врате се у анонимност. Сви личе једни на друге, ништа се не помера, све се "одрађује" према некој задатој шеми, без успона и падова, безлично, банално, недаровито, без укуса и мириса; слике се листају као у некој тв слагалици или сликовници, која се брзо заборави. Ко није читао Андрића неће сазнати зашто нам се уопште приказује овај живот, а не неки други и по чему су значајна времена која се смењују. Једино што је заиста вредно у овој серији је успешна рекреација Андрићевог лика: пред нама као да често оживи она стара, драга појава, коју смо некад виђали у шетњи од Двора до Калемегдана. (Имао сам прилике да га мало и лично студирам, али о томе други пут.) Нема збора, Станић је верно "скинуо" Андрића, маска и "стајлинг" су заиста готово савршени и заслужују све похвале и награде које ће надобијати. Оживео је и Андрићев хабитус и достигао ниво "подражавања" који се, у најбољем, приближава аристотелском. Штета је само што све је све друго слабашно и неубедљиво, што тај и такав Андрић лебди у нереду случајности. Ништа не вреди што нам понекад понешто своје и прочита или дословно - издекламује.

Све то долази од немуште организације простора и времена (читај: драматургије и режије) у овој зб(и)рци покретних слика. Наша стара бољка. Уместо да се оваквог посла лате стручни и одговорни синеасти, којих још имамо, а да држава, која све то плаћа, поведе више рачуна о уметничком значају оваквог пројекта (и то она може, кад хоће), "поентирали" смо, по ко зна који пут, у упадљивој несразмери са амбицијама. Врхунац овакве филмске метафоре је наш Нобеловац који у шведском фраку шета по мосту на Дрини и благо се осмехује вечности. Ето. И то је прошло.

01. 11. 2024. у 21:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

Свет

0 33

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.

23. 11. 2024. у 18:55