КРОЗ ЖИВОТ ИШАО ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ: Пре 130 година рођен Александар Дероко (1894-1988)- архитекта, професор, историчар

НИЈЕ важно шта сам све био и шта сам све радио у животу. Важније је, бар за мене, то да нисам кроз живот прошао некако само упола, затворених очију, скоро упразно, или, што кажу, "као пас кроз росу", говорио је својеврмено Александар Дероко (1894-1988).

Фото Архива

А иза себе је оставио неизбрисив траг, и то као архитекта, универзитетски професор, историчар архитектуре и уметности, етнолог, археолог, сликар, писац, поборник заштите градитељског наслеђа, оцењује, за "Новости" Александра Илијевски, докторант историје уметности на Филозофском факултету.

- Академик Дероко сматра се једном од најзначајнијих личности српске културе 20. века - наглашава саговорница. - О његовој позицији у оквиру архитектонске струке већ у периоду између два светска рата најбоље говори чињеница да је два пута био добитник престижне стучне награде Клуба архитеката за најлепшу фасаду у Београду - за зграда пуковника Елезовића у Његошевој улици (1927) и сопствену кућу на Топчидерском брду (1936). Кућа пуковника Елезовића је данас у систему заштите и препозната је као значајан пример српске архитектуре прошлог века. Нажалост, не и Дерокова кућа на Дедињу. Фотографије нам показују да је ово ванредно дело било изграђено од рециклираних материјала - са порушених варошких кућа, без употребе савремених алата, са минуциозним детаљима попут олука, димњака, квака, прожетим духом народне архитектуре. Имао је препознатљив ауторски архитектонски израз.

Иза њега је остало више цркава, капела, меморијалних, јавних и стамбених објеката у Београду, Смедереву, Нишу, Сарајеву и другим местима.

- Храмом Св. Саве Дероко се бавио два пута, у облику дипломског рада 1926. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду и на конкурсу, расписаном исте године - подсећа историчарка уметности. - Архитекта Богдан Несторовић је добио другу награду (I и III нису додељене), а Дероков рад је био један од откупљених. Извођачки пројекат је поверен управо Несторовићу и Дероку. За решење унутрашњег украшавања, као и обраду фасаде, био је задужен Дероко који је израдио велики број цртежа инспирисаних српским средњовековним архитектонским наслеђем. Изградњу храма започету 1935. прекинуо је рат, а радови су настављени тек осамдесетих, по измењеном пројекту архитекте Бранка Пешића.

За Београд је значајан и његов Интернат студената Богословског факултета, изведен у коауторству са архитектом Петром Анагностијем, а ван њега, нереализовани конкурсни рад Цркве Св. Саве у Сплиту, који је искористио је за Цркву Св. Преображења у Сарајеву. Пре Другог светског рата пројектовао је спомен-костурницу на Кошевском гробљу посвећену сарајевским атентаторима, у Мостару је извео Спомен турбе Османа Ђикића. Са архитектом Момиром Коруновићем тридесетих година је радио на доградњи комплекса манастира Жиче, где је пројектовао Епископски конак, Цркву Св. Саве, трпезарију и звоник, набраја Александра Илијевски:

Фото Архива

- Након експлозије муниције у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941, са тимом архитеката је учествовао у обнови потпуно девастираног града, пројектујући стамбене зграде, основну школу, као и Спомен костурницу са звонаром на Смедеревском гробљу . Из послератног опуса свакако треба нагласити Споменик косовским јунацима на Газиместану, из 1953. године.

Саговорница подсећа и на бројне научне радове и књиге: из теренских истраживања средњовековне сакралне архитектуре произашао је универзитетски уџбеник "Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији", а из проучавање народног градитељства - сеоских и варошких кућа, пионирски подухват систематизован у двотомном делу "Народно неимарство I: стара сеоска кућа" и "Народно неимарство II: стара варошка кућа".

- Теренска проучавања градитељског наслеђа започео је током студија, нарочито са пријатељем Растком Петровићем - открива историчарка уметности. - Дероко је био ученик и сарадник значајног српског архитекте и професора Петра Ј. Поповића у истраживањима и непосредној заштити Жиче, Ђурђевих Ступова у Будимљу, Сопоћана, Дечана. Такође је био на постдипломским студијама код византолога Габријела Мијеа у Паризу. Све то је одредило његов професионални пут.

Био је дух Београда

Фото Архива

Породица је по очевој линији водила порекло из Италије (Derocco). У његовој фамилији су велика имена српске културе, попут Стевана Сремца и Јована Ђорђевића. Богато животно искуство Дероко је преточио у збирке мемоарске прозе, истичем књиге А ондак је летијо јероплан над Београдом; Мангуплуци око Калимегдана и Успомене Београђанина које представљају важно сведочанство националне културне историје XX века. Успешно се бавио и сликарством. Драгоцени су и његови записи о "старом" Београду и цртежи на којима су, нпр. данас изгубљени, градски амбијенти. Дероко је био "дух Београда" - врхунски архитекта и уметник али и јединствени чувар културе сећања.

Поред тога што је много радио и урадио, био је и у самом вртлогу историјских збивања. Како прича Илијевска његова су сећања сезала од Мајског преврата и крунисања краља Петра Карађорђевића, проживео је ослободилачке и светске ратове, промене политичких система, са свеопштим друштвеним, културним колапсима и поновном изградњом земље. На крају пута био је сведок постепене дезинтеграције Југославије.

- На почетку Другог светског рата 1941. у Сарајеву је заробљен као резервни ваздухопловни мајор југословенске војске. У Београду је једно време био талац у логору на Бањици. У таквом систему где свака генерација изнова мора да успоставља нове системе вредности у свим областима, Дероко је био стожер, својим ставовима и делима је дао пример у архитектонској струци. Све те турбулентне животне околности формирале су Дерока као ванвременску, ренесансну личност, и у том ширем котексту он је јединствен.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације