СВАКО ЋЕ НАСЛЕЂЕ ЈЕДНОМ ВАСКРСНУТИ: Редитељ Небојша Брадић о представама "Ућуткивање Сократа" и "Острво с благом"

ИЗМЕЂУ две премијере "Ућуткивања Сократа" (недавно је изведена у Тивту, а за јесен најављена у Београду), редитељ Небојша Брадић не седи скрштених руку: увелико припрема за Дан Малог позоришта "Душко Радовић" (23. октобра) представу "Острво с благом".

фото CG News

Роман, с којим су кроз обавезну лектиру одрастале генерације школараца, на сцени ће имати нешто измењену и "осавремењену" верзију.

- "Острво с благом" Роберта Луиса Стивенсона један је од највећих наратива књижевности за децу, а за роман који је написао 1883. године писац је изјавио да је искључиво прича за дечаке - истиче Небојша Брадић. - У том викторијанском времену теме авантура и насиља биле су неприличне за девојчице. Оно са чим се данас суочавамо је питање да ли писац има право да каже да је његов рад прикладан за један или други пол? У сваком случају, прича коју ми причамо је спектакл. Оно што ме привукло наслову је могућност да направимо спектакл за целу породицу и омогућимо новој генерацији позоришне публике да уђе у једно другачије позориште које ће говорити о авантури, користећи елементе хорора и хумора.

Главни лик, подсећа редитељ, сазрева пролазећи кроз емоционално и физичко путовање, неку врсту ритуала и тешког искуства, учећи тако важне лекције о животу.

- То је прича о младој особи, а у нашој представи ради се о девојчици. Иначе, у Стивенсоновом роману има само "један и по" женски лик. Овде смо увели њих неколико, променили главног јунака у јунакињу и нашли простор за жене које су гусари.Историјски је познато да је међу њима заиста било жена, па је прича још узбудљивија и ближа данашњој публици. Јунакиња пролази искуство одрастања, познати свет јој је досадан и жуди за оним што још не познаје. У добу је када се праве грешке, верује људима којима не би требало, али на крају долази до одређених сазнања ушавши у свет одраслих. Тај доживљај новог увек је изазован, ипак, на свој начин и опасан.

фото Н.Скендерија

Пробе нове представе почеле су пре него што су стигли да се слегну утисци претходне: премијера "Ућуткивања Сократа" изведена је у Црној Гори, али оригинал (Cancelling Socrates) није преведен као "отказивање" или "укидање" већ - "ућуткивање" Сократа. Зашто?

- Британски аутор Хауард Брентон написао је комад пре две године и одмах ми се учинило да много тога има да каже о нама овде, данас. Дакле, не само о времену у коме је Сократ уводио грчку цивилизацију и културу у период промишљања, који су касније и његови ученици наставили. Прича се, на свој начин, и нас тиче, јер је то и питање слободе, избора, могућности. Сократ је постао наш савременик и неко кога бисмо желели да "чујемо" због мудрости и вечитих дилема са којима се пропитује цивилизација већ 2.500 година.

Мада иза "најмудрије грчке главе" није остало ништа записано,савремено доба укључило га је и у психотерапију, у којој пут до истине води кроз дијалошку методу и упорно постављање питања. Сократ је, уосталом, увео и појам савести у људско друштво и етику...

- То је питање демона који се појављују и у нашој представи, што је био изазов и за све моје сараднике. Када говоримо о демону са којим водимо унутрашњи дијалог, а који се може превести и као "савест" и "душа", нешто је што отвара просторе у савременој култури и животу. Сталне дилеме и постављање граница, уз непостојање чврстог ослонца, препознатљиво је и у овом времену. Дабоме, и у модерној психологији.

Брентон је у многим својим далима антиципирао догађаје, па је тако у "Драми Черчил" још 1974. указивао на друштвене промене чија ће последица бити укидање основних људских слобода и права на мишљење.

- Не би то била уметност да се бави само ревизијом онога што се десило уместо да поставља питања о нечему што тек долази.Данашња публика је спремна да уђе у дијалог са Сократовим дилемама и незгодним питањима. И то не само с њим, него и његовим савременицама. Аспазија, Периклова жена и Сократова љубавница, била је једна од најмоћнијих жена Атине која је повлачила важне кораке из сенке и постављала питање од државног значаја. Таква је била и Ксантипа, Сократова супруга, за коју знамо да је била врло незгодна. Али, неспорно је и да је њена одбрана породице представљала темељ нечега што је важно ка опстанак заједнице... Морамо бити спремни да никада ништа није вечно, да је све отворено и склоно преиспитивању. Да ли је све чврсто и поуздано, да ли смо нашли одговоре - нисмо. Зато настављамо да живимо и стварамо.

Рођен у златном Перикловом добу, Сократ је делио судбину многих античких "ментора" који су доживели разочарање у перспективне ученике, спознавши да нису кренули правим путем.

- Право да будемо разочарани је такође дилема са којом се суочавамо. Да ли је, уопште, смислено улагати? Људи су различити, они који нас окружују увек нас помере на боље или лошије. Не мислим да је Сократ због Ксенофонта или Алкибијада патио, али је његов ауторитет био угрожен и његова позиција поткопана таквим ученицима, што је довело до тога да се, на неки начин, отвори и процес против њега. Сократ, који је био апсолутно слободан, отворен и демократичан, дошао је у ситуацију да му се суди. Не само зато што је негирао постојеће богове, него што су га и неки људи који би требало да шире његова учења - изневерили.

Главна оптужба била је да "квари омладину", самим тим и да је опасност за будућност. Ипак, нису га сви ученици изневерили. Био је узор и учитељ Платонов, а Платон - Аристотелов.

фото CG News

- Сви ми стојимо на леђима претходних генерација и дисконуитет до кога повремено долази, не значи да ће све што смо у једном тренутку имали, нестати. Свако наслеђе ће васкрснути у неком тренутку. И сама чињеница да је прошло много векова од античке цивилизације а и даље из ње учимо, сведочи о њеном најблиставијем смислу. Сетимо се оне Хорацијеве приче да су Римљани поразили Грке, али да је Грчка својом културном поразила сељачки Лацио... То је оно у шта верујемо: да култура побеђује све што је наразумно и што нас понекад преплављује својим насиљем.

А данас и они који мало знају о Сократу, знају за његову филозофску мисао "знам да ништа не знам". Упркос томе, у површном и надменом времену сви мисле да знају - све:

- Морамо увек изнова учити од Сократа и враћати се великим узорима. Јер, то што нам свакодневни живот нуди само су крхотине онога што нам је једна цивилизација и култура оставила. Зато преиспитивати вредности на којима се све темељи, па и држава, може да буде спасоносни путоказ за будућност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације