ЖИВОТ ЈЕ НОСИЛА СА ШИРОКИМ ОСМЕХОМ: Умрла Рада Ђуричин - Незаборавна као Офелија, Александра Колонтајн и госпођа Шандебиз

НЕ гледам уназад. Радујем се ако од људи, публике, чујем да је још нешто од онога што сам урадила остало запамћено. И то је све, што се тиче прошлости. А живим живот као и до сада: радим колико могу и колико ми се пружи прилика. Трудим се да више времена посветим другима...

фото С.Сарић

Овако је Рада Ђуричин (1934 - 2024) говорила пре деценију и по у разговору, за "Новости", поводом пола века каријере. Јуче је преминула у Београду најстарија глумица Југословенског драмског, "оптимиста без покрића" како су је називали пријатељи, глумица са широким осмехом и уверењем да је живот увек пред нама - колико год да га је остало. Тако је и живела, правећи планове и у позним годинама, играјући до последњег даха. Окружена најдражим, члановима породице и пријатељима, прославила је 90. рођендан и убрзо отишла у болницу да се из ње, после нешто више од месец дана боравка, више не врати.

Рођена је 31. маја 1934. у Вршцу и одрасла у свештеничкој породици. Како је сама сведочила "лепа протина кћи", најдраже успомене из детињства била су јој летовања у манастиру Месић, дружења с монахињама, помагања око припреме обеда, молитве у цркви. Посебно, читања апостола и антифона у вршачкој Саборној цркви у којој је њен отац, поп Маринко, чинодејствовао. У родном граду похађала је основну школу и гимназију. По доласку у Београд прво је уписала југословенску књижевност (и завршила),а студије глуме 1954. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, у класи професора Јосипа Кулунџића - са Радмилом Андрић, Николом Симићем, Ружицом Сокић, Батом Живојиновићем. Остала је последња из ове сјајне генерације. О својим глумачким почецима и првој улози нам је говорила:

- Имала сам срећу да имам одличног професора Кујунџића, потом да ме у театарски живот уведе др Хуго Клајн, у стални ангажман ЈДП прими велики човек, песник, ерудита Милан Дединац. Али, и да ме за пријемни припрема сјајни Павле Минчић! Још сам била студенткиња кад је др Клајн поставио на сцену "Дневник Ане Франк".

Foto: Фото ЈДП

POGLEDAJ GALERIJU

Међу улогама из позоришне младости издвајала је и Офелију (са Бранком Плешом као Хамлетом), касније Александру Колонтајн и, наравно, госпођу Шандебиз у најдуговечнијој представи у историји нашег театра - "Буби у уху" Љубише Ристића. Снимила је тек десетак филмова, али је већ за дебитанску улогу у "Жени у црном" добила награду у Пули.

Током дуге и богате каријере, играла је у представама многих београдских театара (Народног позоришта, Атељеа 212, Звездара театра, КПГТ-а, Битеф театра, Малог позоришта "Душко Радовић", "Мадленијанума"), гостовала на сценама у Нишу и у Ужицу, као и у малим, самосталним продукцијама. Ипак, највише улога, њих четрдесетак, имала је на сцени матичне куће: "Сабињанке", "Госпођица Јулија", "Тартиф", "Важно је звати се Ернест", "Кад су цветале тикве", "Злочин и казна"," Васа Железнова", "Страх од летења", "Крај викенда", "Сеобе"... Последња у ЈДП (2017) била је у "Тако је (ако вам се тако чини)".

Иако јој је велика глумица Невенка Урбанова на самом почетку каријере "прорицала" да ће највише успеха имати са Чеховим, случај је хтео да баш у његовим драмама никада није играла. Када је о позоришним пријатељима реч, један од оних изузетних био је Славко Симић:

- Увек ми је пружао подршку и разумевање, указивао шта и како треба да радим. Најважнија ствар коју можеш да добијеш од партнера јесте да ти помогне у стицању самопоуздања. А без самопоуздања нема успеха. Та врста несебичности није честа међу глумцима, поготово кад играју заједно: увек има ривалитета. Зато је Славко био посебан.

фото Архива "Новости"

Усуђивала се да изађе и сама на сцену. Монодраму "Страх од летења" одиграла је око пет стотина пута, од тога три пута и у САД. На енглеском језику, без суфлера, што је сматрала својим највећом храброшћу. Храброст је била и њен одлазак у далеки Јекатеринбург пре шест година да на позив Николаја Кољаде одигра са београдским колегама његов комад "Шупљи камен". Била је већ у деветој деценији и прихватила гостовање с речима: "Ја већ очекујем позив "одозго", ако не стигне - доћи ћу." И стигла је. Упркос здравственим проблемима који су јој се, неочекивано, баш тамо појавили, после једнодневног боравка у болници изашла је на сопствени захтев. И поново одважно и храбро, са образложењем: "Ако нешто треба да ми се догоди, нека то буде у Београду"... До коначног одласка, одиграла је још неколико нових представа, између осталих "Нану" у "Мадленијануму" и "Велики пад" у КПГТ.

Мудра и увек добронамерна, говорила је да су је Десанка Максимовић и Момо Капор научили да је једноставност најтежа и најслојевитија особина:

- Сваког дана ми кроз главу пролази мисао о неизбежности ишчезнућа. Примећујем да ме управо то често чини самилосном према другима и себи...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације